Nešto definitivno nije u redu: u nepunih nedelju dana u beogradskim pozorištima postavljena su dva savremena američka komada, ovenčana brojnim tamošnjim, ali i pokojom ovdašnjom (čitaj evropskom) nagradom, od kojih se ne zna koji je mediokritetskiji. Greška – zna se. Naime, komad Ričarda Kalinoskog Zver na mesecu (vidi prošli broj „Vremena“) deluje kao ozbiljan umetnički i intelektualni poduhvat u poređenju s višestruko nagrađivanim komadom Večera s prijateljima Donalda Margulisa koji je netom premijerno izveden u Ateljeu 212.
Pokazali smo, na primeru prvog komada, da se relevantnost nekih dobijenih nagrada može problematizovati: nagrada „Molijer“ dodeljuje se u kategoriji pariskih privatnih (čitaj bulevarskih) pozorišta i kao takva ne mora da bude relevantna za umetničko pozorište (mada se dešava da komadi nagrađeni „Molijerom“ mogu ravnopravno da funkcionišu i u kontekstu umetničkog i u kontekstu bulevarskog pozorišta, kao što je to bio slučaj s odličnom dramom Art Jasmine Reze). Što se tiče američkih nagrada, jedino što čovek može da zaključi, posle susreta s ove dve drame, jeste da tamo priznanje zaslužuje svaki dramaturški vešto skrojen komad (po standardima brzih kurseva dobrog pisanja), dok poetičke i intelektualne ambicije nisu bitan kriterijum pri takvom nagrađivanju.
Samo tako se moglo desiti da jedan, čak i ne mnogo zabavan komad o bračnim krizama sredovečnih parova, kao što je Večera s prijateljima, dođe do naše publike sa tako pompeznom reputacijom. Da se razumemo: problem nije u temi komada – i od krize srednjih godina može se, valjda, napraviti ozbiljno umetničko delo – već u njegovim krajnje klišetiziranim situacijama i likovima. Brak sredovečnih supružnika se raspada jer su oni imali smelosti (je li tu smelost u pitanju?) da probaju nešto drugo i drugačije, za razliku od braka njihovih najbližih prijatelja koji, iako se pretvorio u dosadnu rutinu, ipak opstaje. Tako dolazimo do situacije da ponašanje klišetiziranih likova nestašnih i smelih supružnika postaje iskušenje i izazov za takođe klišetizirane likove smernih i kukavnih supružnika.
Izvesna originalnost drame nalazi se u tome što se drugi par ne raspada pod izazovom buntovničkog iskustva njihovih prijatelja, kao što bismo očekivali, već on nastavlja svoju dosadnu, ali, reklo bi se, ipak srećnu životnu priču. Neke dodatne značenjske ambicije komada mogu se prepoznati u uvidu da čovek nikad ne može da bude siguran u to ko su ljudi s kojima deli život: smerni supružnici se osećaju prevareno jer se ispostavlja da je njihov idilični život s prijateljima bio farsa.
Kao što se iz prethodnog vidi, komad Večera s prijateljima Donalda Margulisa ipak nudi, i pored dominantne zabavljačke orijentacije, i neke ozbiljnije motive. U predstavi Ateljea 212 ostala je samo ta zabavljačka strana, koja se ostvarivala putem prenaglašenih i spoljnih komičarskih rešenja, što je sve čist eufemizam za čisto šmiranje (da jednom upotrebimo pravi termin!) Ljiljane Dragutinović, Dubravke Mijatović, Borisa Komnenića i Mladena Andrejevića. Doduše, potpuno lišeni rediteljskog vođenja (režiju potpisuje Nenad Gvozdenović), glumci nisu mnogo više od toga ni mogli da postignu. Ovakva igra, usmerena na spoljni efekat a lišena dramske esencije, ostvarila je suprotan rezultat od očekivanog: predstava je bila izuzetno razvučena i dosadna.
Posebno neartikulisana bila je igra Dubravke Mijatovin (nestaana Bet) u kojoj su se naglo, mehanilki i bez ikakvog dramskog osnova smenjivala sasvim suprotna emotivna stanja i canrovski predznaci; glumica se las prepuatala kvazirealistilkoj igri (zamuckivanje, tracenje reli i sl.), las je na snagu pokuaavala da plasira komilarski efekat. Od razgovetnog lika ni traga ni glasa. Njene kolege su pokazale neato viae veatine i scenskog aarma, ali to nije bilo ni priblicno dovoljno da bi se promenio zavrani rezultat.
A, taj rezultat je nedvosmislen – loše bulevarsko pozorište. Tako se predstava Večera s prijateljima nadovezuje na sporednu, ali postojanu repertoarsku tendenciju Ateljea 212: na tendenciju zabavljačkog, bulevarskog pozorišta, koju čine predstave Vinsent Prajs…, Tri verzije života i sl. (s tim što Tri verzije života bar spadaju u dobro bulevarsko pozorište). Kako treba razumeti ovo repertoarsko lutanje: kao grešku u proceni umetničke vrednosti savremene drame ili kao namerno podilaženje ukusu najšire publike, a zarad ostvarivanja komercijalnog efekta? Koji god da je razlog u pitanju, ovakva „skretanja“ ne doprinose zaokruživanju jasnog, doslednog i umetnički profilisanog koncepta Ateljea 212. Naprotiv, ona ozbiljno ugrožavaju umetnički relevantne projekte ovog pozorišta i na njima zasnovanu ambiciju da se zauzme jedno od vodećih mesta na mapi beogradskih, jugoslovenskih i eks-jugoslovenskih pozorišta.
