Šta je „mejnstrim“ a šta „alternativa“ u književnosti jednog jezika, ili ko su „insajderi“ a ko „autsajderi“ gledano sa stanovišta glavnog toka? I da li sve te (proizvoljne?) odrednice uopšte nešto znače glede kvaliteta, ili se relevantna dela „dešavaju“ – onda kad se dese – i u samom epicentru kao i na rubu, i preko ruba, nekakvog (imaginarnog?) dominantnog modela? I da li je danas uopšte još moguć jedan mejnstrim u nekoj normalno razvijenoj nacionalnoj književnosti? Nije li, recimo, za nekoga to u srpskoj književnosti (i dalje) jedan Dobrica Ćosić, a za nekog drugog David Albahari? I da li ove paradigme (i brojne moguće treće) još uopšte ikako korespondiraju – pa makar se i svađale – ili su se nepovratno udaljile, pa svaka obdelava svoju bašticu?
Pisce čije će recentne knjige ovde biti razmatrane malo toga međusobno povezuje, poetički, senzibilitetski, svetonazorno, ili kako god. I u njihovim „društvenim“ životima i građanskim (dez)angažmanima teško da se može pronaći neka deblja nit-poveznica. Ono što im je, međutim, zajedničko jeste to da se njihovo pisanje kreće negde po strani od vladajućih, ili naprosto najprisutnijih modela u savremenoj srpskoj prozi, kao i stanovita žanrovska difuznost i neodredivost, i izvestan – „spontani“ ili „brižljivo negovani“ – pogled-sa-margine na Opšta Mesta savremene srpske literature, to jest ovakva ili onakva postranjenost (što nema nužno veze sa ličnom autorskom nepriznatošću, daleko od toga!), estetska i(li) egzistencijalna, od onoga što ovdašnja kritika najradije „kanonizuje“. Što samo po sebi, opet, nije ni kvalitet, a kamoli mana…
ULIČNI HODAČ: Srđan Valjarević se u prvoj polovini devedesetih obreo niotkud – a tako i treba! – u srpskoj književnosti, i afirmisao se kao pesnik i prozaik jednog melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta; njegove su poetske i prozne priče o intimnim užasima i divotama, a sve u zarobljeništvu podivljale Istorije, bile ono što je mnogim čitaocima – od kadgod „svojih“ pisaca izneverenim i ostavljenim na suvome u varvarskim vremenima – bilo tako potrebno i tako lekovito. U ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote, Valjarević je nekako imao biti prvim glasom još jedne „izgubljene generacije“, da bi se onda nekako pokazalo da je ova (književna) generacija bila do te mere izgubljena/poništena/rasuta da je zapravo i nije bilo, da se sve svelo na ne više od tri-četiri imena, od kojih se većina opet negde zagubila usput, ne ostvarivši prethodno baš mnogo od onoga što se od njih očekivalo. Uostalom, i za samog se Valjarevića može reći da se negde usput bio zagubio – u egzistencijalnim vrtlozima, Bože moj… – i da se tek sporadično javljao da nas podseti na sebe, pa i na ono to je još možda mogao biti. A za to vreme su ono malo Scene iznova hrpimice preuzeli uglavnom jalovi mlađani klonovi svojih profesora, koji su ih lepo podučili da okrenu glavu od odvratnih i trivijalnih realija i posvete se istraživanju Nutrine Sopstvene Praznine…
Kako god bilo, Valjarevićev je povratak sa Dnevnikom druge zime (Samizdat B92, Beograd 2005), nekako na desetogodišnjicu onog, štono kažu kultnog, Zimskog dnevnika, vaistinu upečatljivo iskupljenje zarad svih onih posnih godišnjih doba. Ako je do smeštanja u „fioke“, Dnevnik druge zime najbliži je romanu zaogrnutom u dnevničku formu; u svakom slučaju, to je kudikamo više roman od onog paraleksikonskog semoljisanja koje je famozni The Žiri proglasio romanom, pa još i najboljim… No, to je i najmanje bitno. Dnevnik druge zime kolekcija je dnevničkih zapisa ispisivanih od početka decembra do kraja marta, tokom jedne duge i teške, a opet sve vedrije „zime oporavka“: dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. A od ranije znamo da je Valjarević kao prozni pisac možda i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle, ili bi ih pak upropastio ne umejući da im podari pravi ton, da ih depatetizuje na jednoj strani, ali i da ih liši svakog ciničkog naboja. Valjarević je, uostalom, pisac operisan od cinizma. U njegovom slučaju to nikako ne znači operisanost od duha: ovakva, pak, kombinacija ume da rodi vrlo plemenitim plodovima, a Dnevnik druge zime tome je najbolji mogući dokaz. Pošto ni sam pisac u javnim nastupima uopšte ne krije izrazito autobiografsku potku ove knjige, nema razloga ni da se mi femkamo: „doslovno“ ili ne, ova knjiga jeste hronika Valjarevićevog povratka u život, prošarana tučano teškim reminiscencijama na boravak u stacionaru, ispisanim u obliku trideset pesama (kaogod nekakvih intermeca ili interludija u dnevničkom tekstu) reklo bi se izrazito proznog jezika, a ipak perfektno ugođenog poetskog ritma. Usredsređen na svoje teško ranjeno telo koliko i na duševna stanja, pisac ovih zapisa sa čitaocem će obazrivo, a snažno podeliti svoje „poslove, sumnje i snove“, a u međuvremenu će – polako, nogu pred nogu – špartati Iznova Pronađenim Gradom, gledanim ovaj put treznim, ali ne i suvim očima. Sklon svakovrsnom minimalizmu i understatementu, daleko od razmahanosti i svake preciozne fraze, Valjarević Dnevnikom druge zime ostavlja utisak početka jedne spisateljske zrelosti, za koju se vredi nadati da će tek da nas ugodno iznenadi. Što nam pisac ovde na neki način i najavljuje, preteći svojim budućim romanima… No, već je i ova knjiga pri vrhu onog najboljeg što je prošle godine na srpskom jeziku pisano i objavljeno, jedna od onih sve ređih i sve dragocenijih s kojima se lako i vedro budiš i zaspivaš i koje ti nešto znače: zamislite, srpska književnost nas se još (tu i tamo) može ticati, još je nisu sasvim ubili, mada se na tome po književnim pilićarnicima vredno radi!
OSUNČANA LEDINA: Ima li uopšte kakvog funkcionalnog linka između Valjarevića i Igora Marojevića? Na prvi i nekoliko narednih pogleda nema, jerbo je reč o uočljivo različitim senzibilitetima i rukopisima, a opet, nije bez neke to što se Marojeviću pripisuje „krti realizam“ (Vladislava Gordić), mada na sve moguće načine zakrabuljen, transponovan u nešto drugo, ponajčešće u ironijsko poigravanje sa junacima, okolnostima u kojima su se obreli, konačno i sa samim sobom, sa The Autorom i njegovim dogodovštinama, sa „životnim radostima & teškoćama“ koje mogu krasno da posluže kao predložak za – nakon što smo odstrelili nagoveštaje samosvrhovite anegdotalnosti – prozno-esejističko proigravanje sa duhom vremena. A bogme i sa geopoetičkim stereotipima. Nova, druga zbirka Marojevićevih priča Mediterani (Laguna, Beograd 2006) u neku je ruku reprezentativan primer(ak) takvog zaokruženog koncepta: kolekcija od četrnaest po svemu različitih proza koje povezuje to što su smeštene negde u mediteranski milje (širokogrudo shvaćen: može, za nuždu, da se protegne i do košavno-bljuzgavog Beograda), i što diskretno ali neopozivo podrivaju i izneveravaju poneki od dežurnih („brodelovskih“, u ovom slučaju) stereotipa o Mediteranu kao području izobilja, lakoće i vedrine življenja, mestu gde žive bezazleni hedonisti, pri tome još i urođeno multikulturalni… Notoran već sa svoje hladnoće, koju će kritičari radije nazvati „emotivnom prigušenošću“, a mogla bi se nazvati i svojevrsnom namernom (koliko i, tobož’ paradoksalno, „prividnom“) emotivnom dezangažovanošću kao osvešćenim opozicijskim stavom vladajućem tonu „južnjačkog“ (ergo: balkanskog, mediteranskog…) pripovedanja, Marojević u Mediteranima – čija naslovna množina, bajdvej, razložno potcrtava fakat da je svođenje tog područja na zajednički sociokulturni nazivnik bilo koje vrste vrlo diskutabilna rabota – varira i panoramira četrnaest slika egzistencijalne zebnje i(li) pometnje, od kojih su najuspelije one smeštene u Barselonu, autorovo privremeno utočište u prethodnim godinama: ovaj je pisac, kao i junaci koje izabere da oblikuje – ili oni izaberu njega, kako god – najbolji u ulozi Stranca, onog-koji-primećuje, a ničemu se, jel’te, ne čudi, niti produkuje „stavove“ gde im mesto nije; ako je to, naime Stranac, i bukvalno, stvari su utoliko ogoljenije, a Marojević utoliko bolje demonstrira ono osećanje sveta koje tako snažno i tako konstantno obeležava njegovu prozu. No, i „domaće“ mistifikacije (prerađeni Perast i Rat za čast Moane Poci; groteskni, sardonično karikaturalni Kazneni udarac kao pljuska neizbežnim toposima „balkanskog“ i „muškog“ kočopera), u kojima mu se otvaraju prilike za lapidarno, brzo i efikasno sastrugavanje pozlate sa ponekog samozadovoljnog lokalnog klišea, mahom su uspešni pokušaji da se prodre s onu stranu površinskih slika, opštih mesta jednog vremena i prostora. Kada još samo malo olabavi svoj pogdegde odveć „kr(u)ti“ rukopis, Marojević će sigurno otići i dalje od Mediterana, no i oni su, u pozitivnom smislu, dovoljno daleko od svega onoga što dominira začaurenom domaćom proznom konfekcijom: knjiga priča koje, baš „mediteranski“, bar mestimično osunčavaju jednu magluštinom obavijenu ledinu na kojoj obitavaju Zaslužni Radnici srpske proze, i taljigaju li ga, taljigaju…
ROMAN U ODUSTAJANJU: Nenad Prokić je banuo u čarobni (polu)svet srpske proze malo iz dramaturgije, malo iz politike; to možda i ne bi bilo neophodno spominjati da nije tako vidljivo iz njegovog prvenca Alpha Foxtrot (LIR BG i Forum pisaca, Beograd 2005). Evo nam, dakle, još jednog komandoskog upada „spolja“ u naš ušuškani zabran, i to kroz (još) jedno žanrovski teško locirljivo delo… Kako, dakle, okarakterisati ovaj trodelni tekst od pukih stotinak stranica? Možda bi najbolje bilo reći da je to roman u odustajanju: njegov je prvi deo začetak jedne manje-više „klasične“ – i sa zavidnom, nepočetničkom veštinom ostvarene – romaneskne naracije smeštene u savremeni Beograd; njegov je junak intelektualac pomalo zagubljen u srednjim godinama, na glupom i beznačajnom poslu, u zemlji Srbiji u kojoj su Nisko i Ružno podruku zaseli i zavladali, pa ne puštaju, opsesivni čistunac koji uzalud pokušava da se nekako ugnjezdi u svoj život u takvim okolnostima, a da se pri tom ne zaprlja… Ako vam se čini da ovo zvuči obećavajuće, rado ću se složiti s vama; iz nejasnih razloga, međutim, Prokić u drugom, daleko najdužem delu Apha Foxtrota naprosto ubija zametak sopstvenog romana menjajući ga za jedan više bunovan no buntovan solilokvij svog junaka, da bi tek posle nekoliko desetina stranica polako, u fragmentima, bez osobitog reda i smisla, počeo da se vraća ponekoj krhotini inicijalne Priče, ali tako da joj se istinski uopšte ne vrati ni do samog kraja. O, zašto? Nemam pojma. Prokićev me postupak podseća na kuvara koji počne da sprema neko ukusno jelo: sve lepo izgleda i miriše, stvar se krčka i obećava, a onda se kuvar odjednom uskopisti, skine šerpenju sa štednjaka i zafrljači okolo vaskoliki njen sadržaj, pa se ono što je imalo biti sastojcima dobrog ručka pretvori u vrele gromuljice koječega koje se nekako tužno slivaju po zidovima, patosu i licima kolateralnih žrtava njegovog čina. A opet, u poslednjim će se stranicama tekst relativno „oporaviti“, ali samo utoliko što će povremeno (pro)funkcionisati kao zanimljiv i strastven esejistički „moj obračun s njima“, to jest sa savremenom Srbijom, ovakvom kakva je, musavom i prema sebi savršeno nezahtevnom… U redu, ali to je dobro za knjigu eseja, dok je Alpha Foxtrot u konačnom zbiru više jedan prozni bastard nejasnog pravca i smisla, koji je pao žrtvom svog autora: on ga je rodio, on ga je i ubio! Šteta, jer se lepo vidi da je sve to moglo biti drugačije, samo da se znalo šta se sa svim tiim hoće, ili da je bilo strpljenja da se to izgradi. Eto paradoksa: Prokić je dobar pisac, ali kao da ima problema s tim da prihvati da je uopšte nekakav pisac?!
