Uzimala – davala

Prošlog jula, Ministarstvo kulture i medija Srbije odlučilo je da sufinansira devet igranih filmova. Osim najboljih scenarija izabranih konkursom, ti filmovi su zadovoljili i drugi uslov: imali su finansijsku konstrukciju kojoj je do potpunog zatvaranja nedostajalo još samo dvadesetak odsto, koliko po filmu iznosi učešće Ministarstva. Njihovo snimanje trebalo je da počne do isteka jedne godine od raspisanog konkursa.

PROCENAT PO PROCENAT: Od tih devet filmova, do danas njih sedam nije ni počelo da se snima. Jedan od glavnih razloga koje navode filmski radnici jeste porez, odnosno, povećanje cene filma nastalo zbog plaćanja 20 odsto poreza na autorske honorare, 20,6 odsto doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje i 3,5 odsto poreza na fond zarada. U zavisnosti od visine odbitne stavke koja se oduzima od bruto zarade svakog učesnika u proizvodnji filma, nabrojani porezi uvećavaju cenu koštanja filma za oko 30 odsto. Povodom tih dažbina, Aleksandra Jovićević, pomoćnik ministra kulture, ponavlja rečenicu koja je uobičajen odgovor Ministarstva o tom problemu – da uvođenje poreza ne zavisi od Ministarstva kulture i medija, već od države, i smatra da „dva snimljena filma dokazuju da porezi nisu prepreka“. Završeno je snimanje filma Magma ćilibara u režiji Karolja Vičeka. Pored Republike, u realizaciji tog filma učestvuje i Vojvodina. Drugi snimljeni film je Civilni život Miloša Radovića – upravo je u Parizu završena tonska kopija, beogradska premijera se očekuje u aprilu, a pre toga konkurisanje za Kanski festival. Lazar Ristovski, producent Civilnog života, na pitanje kako su uspeli da završe film odgovara: „Našao sam strane koproducente i strane fondove. Samo s domaćim novcem, nikad ne bih snimio film.“

Maksa Ćatović, direktor producentske kuće Komuna, navodi primer iz prakse: „Zbog obaveze plaćanja za penzioni fond, nastala je apsurdna situacija. Mi sada radimo seriju Siniše Pavića i Mihajla Vukobratovića Stižu dolari, od koje će biti napravljen i film. Uz honorar Siniše Pavića uplaćujemo u penzioni fond 20,6 odsto. Siniša je u penziji već deset godina, a to što uplaćujemo neće uticati na visinu njegove penzije. Zatim, još jedan apsurd: glumcu, koga smo angažovali za film a koji je zaposlen u pozorištu gde ostvaruje pravo na socijalno, zdravstveno i ostalo, mi i pored toga što je zaposlen uplaćujemo 20,6 odsto u penzioni fond što bi trebalo da se evidentira na njegovom kartonu i da mu zbog toga bude veća penzija. Ali, pitanje je da li to tako zaista i bude. Ili, još konkretnije: budžet ove serije je 1.468.000 evra. Od toga, oko 215.000 evra su isključivo porezi i doprinosi na honorare – skoro 15 odsto. Zatim: završili smo film Srđana Koljevića Sivi kamion crvene boje za koji smo na prvom konkursu Ministarstva dobili dotacije, oko 15 miliona dinara – tim novcem smo platili poreze, znači vratili smo državi novac koji smo od nje dobili.“ Darko Bajić, reditelj i producent, navodi istu računicu po kojoj država samo omogući filmu da joj plati porez, a ne i da se snimi. „Naravno da moramo da plaćamo porez, niko ne misli da ne treba. Ali ako država odredi namet na namet, onda filmadžije više nemaju nikakvog razloga da snimaju. Naime, nekoliko puta se plaća porez za istu stvar. Na primer: prvo platiš porez kad kupiš dasku, pa scenarsiti koji je smislio šta će od nje da postane, pa radniku koji je to napravio, pa celoj ekipi, pa ako od svega toga ti ostvariš neki profit, platiš i taj porez, i ko zna šta sve još. A to, naravno, mislimo da nije u redu.“

Zbog honorara opterećenih porezom, kažu naši sagovornici, postali smo neinteresantni inostranim filmskim ekipama. „Bugarska i Rumunija su jeftinije od Srbije, postali smo potpuno nekonkurentni“, kaže za „Vreme“ glumac i producent Dragan Bjelogrlić. „Pored toga, nije donet Protokol o koprodukcijama, nismo participirali za Euroimaž (najveći evropski filmski fond – p.a.), Srbija i Crna Gora je jedina zemlja u Evropi koja nema laboratoriju, tonski studio, ima izuzetno nerazvijenu tehničku bazu, i Avalu film koji ne postoji. Ukratko, nije urađeno ništa da nam se olakša pozicija. Istovremeno, zbog tranzicije, doneseni su razni zakoni koji su opteretili kulturu zato što su urađeni brzopleto, i zato što nije bilo saradnje među ministarstvima. Uopšte me ne čudi što nema novih filmova. Otkako se ja bavim filmom, srpska kinematografija nije nikad bila u gorem položaju. I to baš u godini kada su naši filmovi visoko nagrađeni na svetskim festivalima.“

TRANZICIJA U KULTURI: Pomoćnik ministra za kulturu Aleksandra Jovićević smatra da sedam filmova nije ni započeto, „ne zbog poreza, nego zato što nema para na drugoj strani. Pored Ministarstva, glavni sufinansijer filmova je RTS, a on ove godine nema odakle da plati svoj deo. Uostalom, svi kandidati na konkursu morali su da dokažu da će novcem Ministarstva zatvoriti finansijsku konstrukciju – što su oni tada i učinili.“ Srdan Golubović, scenarista i reditelj filma Oboren pogled, jednog od devet izabranih konkursom, kaže za „Vreme“ da je zakon o porezu na autorske honorare počeo da se primenjuje nakon predaje finansijske kalkulacije Ministarstvu, što znači da ta stavka nije planirana budžetom filma. „Trideset odsto poreza je skoro trećina ukupne cene filma i to je naravno mnogo“, kaže Golubović, i nastavlja: „Ali, porezi su, nažalost, samo jedan od razloga zbog kojih je ove godine srpska kinematografija u lošijem položaju nego prethodnih. U svim zemljama istočne Evrope u kojima je država zbog tranzicije postala samo sufinansijer domaćeg filma, a bila je celokupan, televizije su postale najvažniji faktori proizvodnje. Kod nas, zna se da to još nije moguće. Takođe, ne postoji zakon kojim bi sponzori, potencijalni finansijeri filmova, imali bilo kakvu olakšicu zato što ulažu u nacionalnu kulturu. Zato razumem što neki eventualni sponzor ulaže novac u neku mnogo efikasniju promociju svog proizvoda nego što je film.“ Srdan Golubović ukazuje još da su ove sezone, osim filmova koje će pomoći Ministarstvo, urađena još samo dva filma (Pljačka Trećeg rajha Zdravka Šotre i 120/80 Radivoja Andrića – p.a.), što je vidno manje nego prethodnih godina i što je očigledan znak da je proizvodnja opterećena raznim dažbinama. Radivoje Andrić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je njegov film u montaži i da tek sada očekuje troškove zato što sve mora da se radi u inostranstvu: „Pa i kad sve to postignemo, ovde nas čekaju neki novi nameti, nezavisno od poreza. Bioskopi su nedavno tražili za prikazivanje domaćeg filma isti procenat kao i za strani, producenti su se jedva s tim izborili, bioskopi su pred privatizacijom. Ko zna, moguće je da će opet da smisle neko slično plaćanje. Svega toga ne bi bilo da postoji zakon o kinematografiji.“

Pomenuti zakon je prozivan prethodne tri godine i ko zna koliko godina pre toga, ali se tim povodom osim nadanja ništa nije desilo. „Sami smo krivi, nismo bili jedinstveni ni energični. Očekivali smo da će nam tu stvar uraditi ministar Branislav Lečić, budući da je naš čovek, da je iz sveta filma. Naravno da prvenstveno moramo sami da se izborimo za sve što nam treba“, kaže Dragan Bjelogrlić. Prošle nedelje održan je sastanak Asocijacije filmskih scenarista i reditelja i Asocijacije producenata s prikazivačima i distributerima na kome je, kako kaže Darko Bajić, „dogovoreno da na prvoj sednici Skupštine Srbije imamo svoj predlog zakona o kinematografiji. Očekujemo da dnevni red tada još neće biti prenatrpan zakonima iz ostalih oblasti, pa će poslanici imati vremena da obrate pažnju na film.“

Zato, u svetlu ovog najnovijeg pokušaja, naši sagovornici ne bi voleli da se njihova priča o porezu ne shvati (samo?) kao prekor dosadašnjem Ministarstvu, već, kako kaže Dragan Bjelogrlić, „kao ukazivanje i pojašnjavanje budućim ministrima problema o kojima, izgleda, do sada nismo najjasnije govorili“.