Otvaranje izložbe „Nemoguće – umetnost nadrealizma“ u Muzeju primenjene umetnosti zakazano je u neobično vreme, 13 minuta pre ponoći. „Poetika nadrealizma podrazumevala je antigrađanski i antikonvencionalni odnos prema umetnosti, pa su oni i svoje izložbe počinjali u nekonvencionalno vreme. Da nismo sledili taj njihov običaj, izneverili bismo ih“, kaže za „Vreme“ dr Milanka Todić. Od eksponata koji su sada prvi put prikazani, ističe 29 originalnih fotografija Nikole Vuča iz 1929. godine, dok su do sada izlagane kopije. „Zatim, gospođa Jelena Jovanović, rođaka Marka Ristića, sačuvala je njegovu prepisku. Izloženo je mnogo kolaža Marka i Ševe Ristić iz privatnih kolekcija. Sve su to novi podaci i dragocenosti. Do sada su bila poznata samo dva fotograma Marka Ristića, pa je uz novih 13 zaokružena informacija o ovoj njegovoj aktivnosti“, ističe gospođa Todić. Izloženi su i crteži Đorđa Kostića, kolaži Monija de Bulija i Ljubiše Jocića, objekat francuskog nadrealiste Žorža Injea, dve slike Oskara Daviča, fotokolaži, asemblaži, lični predmeti, urađen je reprint časopisa „Nemoguće – L’impossible“ i „Nadrealizam danas i ovde“. Zbog izložbe u londonskoj Tejt galeriji i onih u pariskom Boburu i njujorškom Metropoliten muzeju, nadrealizam je sada u svetu izuzetno popularan. Gospođa Todić kaže da beogradska izložba „nije jurila svet, tempo istraživanja nametnuo je termin“. Mada, ima utisak da, kao što su nadrealisti verovali da je sve objektivnost slučaja, i ova izložba je neka vrsta koincidencije. „Doskora, nadrealizam je ovde ignorisan“, kaže gospođa Todić, „zato što je procenjivan sa stanovišta tradicionalne estetike u koju se nadrealistička dela nikako ne uklapaju. Ali, kada smo danas promenili stavove o umetnosti i o tome šta od umetnosti tražimo, onda je nadrealizam to što nam odgovara. Naime, nadrealizam je naklonjen eksperimentu, ne priznaje nikakve tradicionalne okvire niti medijske podele, interdisciplinaran je i veruje u individualnu kreativnost. Nadrealisti nisu očekivali da čovek bude perfekcionista u zanatskom smislu, smatrali su da je umetnost vrsta saznanja koja može čoveku da pruži ideju o njegovom unutrašnjem životu, snovima, vizijama, o drugoj dimenziji realnosti. Zato nadrealizam savremenom umetniku nudi slojeve na raznim nivoima.“ Pre opisa nekoliko detalja sa izložbe, onih koji su do sada bili manje poznati ili se o njima ništa nije znalo, kratko o nadrealizmu u Srbiji.
PODSEĆANJE: Pet nedelja nakon objavljivanja Bretonovog „Manifesta nadrealizma“ u Parizu 15. oktobra 1924. godine, Marko Ristić je u Beogradu tekstom u časopisu „Svedočanstva“ ozvaničio srpski nadrealizam, koji je u Srbiji delovao do 1936. godine zahvaljujući aktivnosti 13 umetnika, Marka Ristića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Salmona Monija de Bulija, Vaneta Bora, Aleksandra i Nikole Vuča… Sarađivali su sa francuskim nadrealistima, Bretonom, Dalijem, dopisivali se s njima i bili deo istog pokreta. Njihove ideje i rad tada su ovde doživljeni kao atak sa Zapada, savremenici ih nisu prihvatali, a na izložbama u Evropi zbog političkih nesporazuma sa Bretonom srpski nadrealisti nisu pominjani. „Breton i nadrealizam, bar onim što je u njima bilo najočiglednije, najupadljivije, bili su prisutni ovde od početka, od 1924. godine“, zapisao je Dušan Matić, ističući, kao što su to rado činili i ostali naši nadrealisti, svoju bliskost sa francuskim izvorom. „Takav stav je ulivao samopoštovanje jer je išao u prilog domaćoj kulturnoj sredini naviknutoj na velika zaostajanja u odnosu na umetničke tokove“, objašnjava dr Milanka Todić u katalogu izložbe, svojevrsnoj monografiji o nadrealizmu. Kontakt između pariskih i beogradskih umetnika uspostavljen je još pre pojave nadrealizma. Dr Branko Aleksić, kustos pariskog Muzeja „Ernest Ebert“, koji je i otvorio izložbu, navodi da je Breton već 1923. godine od Marka Ristića dobio časopis „Svedočanstva“ i da mu je odgovorio, „što znači da je još u vreme prvog pustolovnog nadrealizma kontakt bio neposredan“. Prepiska među njima je bila obimna, a u najintenzivnije spada ona između Bretona i Marko Ristića, i Salvadora Dalija i Vaneta Bora, a postojali su i neposredni kontakti. „Upoznao sam i Dalija koji je fizički jeziv i idiotski se raskomotio u Elijarovom stanu sa belim čarapama i crnim lakovanim papučama…“, pisao je Vane Bor. „Dosta je neprijatno što takva ličnost, koliko god ona bila sjajna u proživljavanju, može da ima uticaja na generalnu orijentaciju nadrealizma.“ Moni de Buli opisuje jedan od prvih susreta sa Bretonom i pariskim kolegama, kada im je pokazao beogradske časopise avangarde: „Jednoga dana, 1925. godine, boemski sto u Moskvi pretvorio se u nadrealistički sto u kafani ‘Cyrano’ u Parizu.“ Bretona je najviše zainteresovao Bulijev roman u crtežima Vampir, objavljen u časopisu „Svedočanstva“. Preveden na francuski, Bulijev roman se iste 1925. godine pojavio u pariskom „La Rèvolution surrèaliste“, ilustrovan crtežom Pabla Pikasa.
Almanah „Nemoguće – L’impossible“, ključna publikacija nadrealista i prva kojom su definisani stavovi trinaestorice, bio je avangardni multimedijalni časopis koji je pomerao granice književnosti i likovne umetnosti. U njemu fotografija nije bila samo ilustracija teksta, već su tekstualni i vizuelni rad bili izjednačeni. „Nemoguće“ je proistekao iz saradnje i razmene radova francuskih i naših nadrealista, pa je dvojezičnost u naslovu razumljiva – Breton je ovde objaviljivao svoje stihove u prozi, a Andre Tirion je učestvovao u grafičkom oblikovanju almanaha.
DETALJI SA IZLOŽBE: Decembra 1926. godine Milan Dedinac je objavio poemu Javna ptica na kojoj je radio od 1922. godine. Nekoliko primeraka je odmah poslao Polu Elijaru, Bretonu, Luju Aragonu i Marku Ristiću koji je tada bio u Parizu. Ristićev tekst o Javnoj ptici ima formu nadrealističkog programa. On smatra da je Dedinčeva poema „van literature“ te da „ne podleže književnoj kritici“, da donosi „mračne armije snova“ i da u njoj treba videti „dijalektički razvoj iracionalne misli“ kojom se preti licemernom i pragmatičnom građanskom društvu. Poema nije ilustrovana vinjetama i crtežima i prvi put donosi, što naročito ističe i Ristić, halucinantne fotomontaže – tri Dedinčeve slike, nastale po istom principu kao i poetske slike.
Nikola Vučo nije bio potpisnik Manifesta pa, ipak, nadrealisti su njegov rad posebno isticali: Vučovu fotografiju Zadržano bekstvo stvarnosti objavili su i na naslovnoj i poslednjoj stranici almanaha „Nemoguće“ da kao grb ili amblem, sredstvima vizuelnog jezika, saopšti avangardne stavove pokreta. „Za njega je od ključnog značaja bio postupak dupliranja koji je variran i kombinovan kao dvostruka ekspozicija, kao odraz u ogledalu, refleks na retrovizoru ili sjajnoj površini stola, a onda su tu još bila ponavljanja nizova loptica i cigli ili šara na čipkama. Na fotografijama Nikole Vuča, kao i drugih nadrealista, namera fotografa se ne završava na prikazivanju nekog predmeta ili neke određene situacije. Za njih je snimanje magijski čin kojim se razotkrivaju tajni sadržaji u vidljivim pojavama. Vizuelna poruka nalazi se iza zavese opažanja, a tek je čin fotografisanja artikuliše kao metaforu ili simbol. Mada ponekad izgleda da su nasumice i slučajno odabrani motivi, treba znati da iza njihove fotografske predstave stoji podsvest, odnosno unutarnji model i automatski diktat misli“, napisala je dr Milanka Todić u katalogu izložbe. Fotogafija Zid agnosticizma, na primer, prikazuje naslagane cigle, ali u stvari razotkriva tajni sadržaj u vidljivoj pojavi, razotkriva metaforu, neprozirni zid koji razdvaja posmatrača od sveta i nadrealizam od tradicionalne umetnosti.
INSTALACIJA: Marko i Ševa Ristić, na svadbenom putovanju u Parizu, posetili su Bretona. „Bio sam kod njega 23. decembra uveče (1926), našao sam ga samog u tom njegovom čudnom ateljeu, pri vrhu jedne visoke kućerine na Monmartru, na uglu ulice Fontaine i Place Blanche, tu gde se bio uselio četiri ili pet godina ranije, i gde će provesti čitav svoj život, u toj nemogućoj karauli koja će tokom decenija postati sve bogatiji, sve basnoslovniji muzej čudesa. Usred tih Picassovih, Chiricovih, Max Ernstovih slika, tih oceanskih maski i fetiša, tih neobičnih predmeta koji kao da su direktno, odjednom materijalizovani, iz guste dubine sna izronili…“ Bretonov stan je postao prototip Ristićevog Nadrealističkog zida, prve instalacije u XX veku na jugoslovenskom prostoru. Zbog Pariza i u Parizu su nastali prvi radovi srpskog nadrealizma, ciklus Marka Ristića, La vie mobile (Pokretan život), 11 kolaža i dva crteža, u kojima je Ristić naslikao svoj boravak u Parizu pomoću obojenih papira, karata, pozivnica, novinskih oglasa i sličnih suvenira. U svemu što je sakupio, isekao i zalepio očigledan je lični izbor, odnosno „objektivni slučaj“ kako su govorili nadrealisti.
„Uzmite jedno razbijeno ogledalo. Zalepite na parčetu kartona razbijena stakla tako da se ona ne dodiruju, ne sastavljaju, već neka uvek ostane između kao reka, kao staza, prostor nepokrivenog kartona. Isecite iz novina, iz ilustrovanih listova, iz stručnih časopisa fotografije znamenitih ličnosti. Ogledajte u tim razbijenim ponorima željene fotografije. Ako hoćete da imate jedan stalan aparat, napravite kocku od kartona čija će gornja strana moći da se menja. Probušite rupu u koju zaglavite uveličavajuće staklo; imaćete panoramu koja će Vas zanimati, iluziju nedohvatljive stvarnosti“, opisivao je Aleksandar Vučo Marku Ristiću projekat Ogledala, nadrealističkog predmeta iz 1930, a koji je na osnovu tog pisma 2002. godine na ovoj izložbi premijerno predstavljen u rekonstruisanom obliku. Možda Aleksandar Vučo nije ni nameravao da ga napravi, možda je to bio samo projekat, nadrealizam nije obavezivao na fizičko postojanje projektovanih dela – važna je bila mentalna aktivnost. Slogan pokreta „Ako verujete u ljubav, verujete i u nadrealizam“ ujedno je i slogan izložbe. A ko sme da izjavi da ne veruje u ljubav?
