Koncertna ponuda u Beogradu svako malo deluje kao da je PUPS prvi krenuo u izbornu kampanju pa još zvao neke internacional-penzose da mu pomognu: surogat Brit Floyd, ili još gore Whitesnake s repertoarom Deep Purple od kojih su svojevremeno ‘otpali’… No koncerti Parnog valjka s referencom Prvih 40 godina ipak su odskočili. Pod zajedničkim naslovom Oba lica ljubavi… u dve uzastopne večeri Valjak je u dva prostora izveo akustični (Sava centar) i električni program (okrugla Hala sportova na nekad novom Beogradu), koji su komotno mogli označiti i kao stariji/sedeći i mlađi/razigran. I donekle bi pogrešili. Jer na Balkanu ni uspeh ne uspeva baš pravilno: tipičan AOR (Adult Oriented Rock – rok usmeren odraslima), Valjak je u Hali imao i znatan deo publike rođene tek posle npr. raspada Jugoslavije.
A u toj socijalističkoj Atlantidi, preteči multi-kulti pol-kor tvorevina kakva je i EU, višednevni praznici poput Prvog maja i Dana Republike nisu služili samo za pokolj i termičku obradu sitne stoke, nego su se recimo sredinom ‘70-ih u prestonici redovno održavale paket-svirke (veći broj poznatih YU-bendova u istom maraton-programu) pod nazivima pop/rok parada/show, najčešće baš u novobeogradskoj Hali sportova. Toliko davno da je među organizatorima bio i budući najveći gabarit ovdašnjih medija, da bi po njemu nedavno nazvali nagradu za novinarsku hrabrost/borbenost koju će verujem prvi dobiti DJ Vučićević. Toliko davno, da Pop mašina nije shvatila kako rok i ovde prestaje da bude mladalački pokret i (s Bijelim dugmetom) postaje (prljava) industrija, a YU grupa se opredelila da ostane porodična manufaktura. Srećom, ovih dana imamo reprezentativno prepakovan opus Pop mašine, dok zemunski klan Jelića najavljuje koncertnu proslavu 45 godina sopstvene prvorazredne zanatske proizvodnje rokenrola; gle, i YU grupa je kao i Valjak svoje ime premijerno ponudila publici jednog 29. novembra.
Parni valjak je u svemu tome vrludao negde po sredini i ipak izbio na glavnu ulicu. Prvo je – već godinama bez barda Drage Mlinareca – ugašena čuvena zagrebačka Grupa 220, koju su u poslednjoj fazi uživo i relativno uspešno održavali još kao tinejdžeri regrutovani svirači. Među njima se izdvojio gitarista Husein Hasanefendić-Hus (r. ‘54, Banja Luka), i sa svojim pesmicama, te dolaskom omanjeg ali dugokosog (nekad i klavijaturiste) pevača Akija Rahimovskog (r. ‘54, Niš) iz Skoplja nastaje Parni valjak. Grupa 220 je već bila rado viđana na kolektivnim nastupima u Beogradu, ali je za 29. XI 1975. rešila da publici obznani svoj novi identitet. Live je nekako i funkcionisalo, no 3 nategnuto tematska hit-singla i potom flertovanje s folkom zamalo ih nisu potpuno upropastili kao neuspele kopije plagijatora (pardon, novosrpski: doktora) Bregovića. Onda nije čudo da su podalje od Zagreba svoj prvi album snimali u Novom Sadu a objavili u Beogradu. Potom je live boogie-reputacija ipak učinila svoje, Hus je polako pravio bolje pesme i pažljivo vodio karijeru sastava (više u Vremenu br. 1032) posle 22-godišnjeg odsustva sa koncertnih podijuma u Srbiji, oktobra 2010. rasprodaju dve večeri u Areni (ukupno više od 30.000 ljudi, DVD u izdanju PGP RTS 2012.) a masa jednako zna i peva njihove numere izašle posle ‘91. Za Dan žena 2012. najavljuju dve unplugged-večeri u Sava centru i lako rasprodaju 5 (mogli i više, da je bilo slobodnih), posle toga su u Srbiji naravno redovni, kao domaći, a live-snimci iz Beograda mešaju se sa zagrebačkim na novim izdanjima Parnog valjka.
Elem, nisu pitali ko je bio i prethodne večeri, a valjda niko nije verovao da među otprilike 4.500 prisutnih (ulaznice 1.800-2.900 d.) ima i nas – onomad od gužve i buke euforičnih klinaca – koji smo na poprište došli i 40 godina kasnije. Najmanje se promenila sama Hala, opet krcata ali ne pogibeljna. Lepo je gledati mlađe od pesama kako od prvih minuta uživaju, valjda i nesvesno upijaju standarde nadahnutog profesionalizma u izvođenju i poštene produkcije velikog rok-koncerta. Akijev glas u dobroj formi, pravi gitaristički vođeni (i voženi) rokenrol, Hus koji je počeo u legendarnim Šezdesetim zdravu energiju odašilje i u svojim šezdesetim, često u melodičnom tandemu s Marjanom Brkićem; Brk, k’o da panker nikad bio nije, više od četvrt veka je u Valjku, dakle bitno duže nego u Prljavom kazalištu. Hitova i više nego dovoljno za celovečernji program, ali repertoar nije Greatest Hits: skladno su uklopljene i nove kao Samo Ti (Norma Belle), i ukrasi Novog talasa, a Valjak odlično vlada dinamikom – ne samo kod mnogih rutinskim stani/kreni – unutar numera za koje je potcenjivanje svrstati ih u power ballads.
Zapravo je čudo koliko Valjak ima pesama o vremenu, trajanju/prolaznosti i parovima (otud su Parni), nežno su poučne i valjda ih zato prihvataju uvek nove devojke. Ljubavne i plesne, te numere su srž roka glavne struje, a Parni valjak ih interpretira poletno, bez stadionske tromosti koja se neretko ušunja drugima. Akustični blok je prilika da i Džeger-u-Vašoj-dnevnoj-sobi odmori noge, masovnost refrena ne jenjava, s gruvanjem i zamašćenim zvukom ide se u završnicu koja prebacuje u treći sat. Jesen u meni je najbliže što je ovdašnji rokenrol došao narodnjacima a da se nije uplatkao, starinska prelomna Lutka za bal ima duhovite (makar i mačističke) pozadinske projekcije, pa bisevi…
U radnjama, povratnički Stvarno nestvarno (2009) praktično je sadržan u dvostrukom albumu Nema predaje (2013.) čije luksuzno izdanje nosi i live-snimke i DVD, a ima i ‘slim’ varijantu (objavljenu u Srbiji), jeftiniju uz koncerte. Ove godine, Croatia Records u dve kutijice ‘zboksovala’ je 11 starih albuma Parnog valjka. Sve u svemu, čak i ako (više) ne slušate Parni valjak, ne brinite – imate kome to da ostavite.
