»U ime pravde«

Javno preduzeće „Beogradska tvrđava“ je u Kazamatima Vojnog muzeja na Kalemegdanu postavilo neobičnu izložbu srednjovekovnih sprava za mučenje. Prikazano je više od 60 replika sprava kojima su u Evropi 16. i 17. veka, i kasnije, kažnjavani prestupnici tokom sudskog isleđivanja, u ime pravde. Koja među njima je najbrutalnija, izlišno je vagati. Nirnberška (gvozdena) devica, stolica za isleđivanje, razapinjač, samo su deo instrumenata koji svedoče o grubosti i bezosećajnosti mračnog doba, kažu organizatori. Osim sprava koje su svojom primenom dovodile do teških telesnih povreda, pa i smrti, na izložbi su prikazane i sprave kojima su kažnjavani sitniji prestupnici, a koje su osuđenike izvrgavale ruglu i osudi javnosti i služile za moralno poniženje (poput maski srama i pokajničkih haljina). U mračnom delu ljudske istorije, ove sprave bile su priznate zakonom i širom Evrope korišćene tokom sudskog procesa (za dobijanje priznanja) i samog kažnjavanja prestupnika. Izložba proučava fenomen torture u evropskoj civilizaciji u srednjem veku, ali i u kasnijem razdoblju i razmatra surovost na koju su ljudi spremni „u ime pravde“.

Uoči otvaranja izložbe, iz „Beogradske tvrđave“ poručuju: „Izloženim spravama nije mučeno nijedno ljudsko ili životinjsko biće. One predstavljaju verne replike instrumenata za mučenje iz prošlosti, kojih je do danas sačuvan neveliki broj. Prikazane sprave i opisani metodi mučenja ne predstavljaju deo istorijskog nasleđa Srbije, niti njenog bližeg okruženja i deo su fonda izložbene postavke iz Velike Britanije i drugih privatnih kolekcija.“

Ovakva vrsta ograde i predostrožnosti je neuobičajena za izložbe, ali time se predupređuju očekivana pitanja zašto se u javnom prostoru postavlja izložba o ljudskoj brutalnosti. Stav „Beogradske tvrđave“ je da ćutanje o postojanju fenomena mučenja ljudi kroz istoriju neće isceliti i zaštititi zajednicu, te da zato činjenice o mučenju treba priznati kao deo i naše prošlosti, predstaviti ih i ispitati. A da su isti problem i potrebu za pravdanjem imali i organizatori postavki ove izložbe i u drugim gradovima Evrope u kojima je prikazana pre Beograda, ukazuje i tekst kataloga pun uputstava da izložbu ne treba gledati senzacionalističkim očima i podsećanja na moguće istorijsko, sociološko i filozofsko sagledavanja ove teme. Namera izložbe je, kako kažu organizatori, da na primeru iz prošlosti, na primeru torture kao delu istorijskog nasleđa, posetioci razmisle o današnjosti.

A evo šta, pored ostalog, posetioci izložbe mogu da vide.

NIRNBERŠKA DEVICA

Mehaničko mučenje je nemački izum. Gustav Frajtag je u knjizi Slike iz nemačke prošlosti opisao kažnjavanje jednog falsifikatora 1515. godine pomoću sprave koja je zbog svog oblika i grada u kome je prvi put upotrebljena, nazvana nirnberška devica. Osuđenika bi zatvorili u ovu spravu i probadali ga šiljcima koji su bili pozicionirani tako da prodiru u različite delove tela, ali ne i u vitalne organe – kako bi nesrećnik dugo patio. Pomenuti falsifikator je u tajnom podzemnom tunelu nirnberške sudnice ovako mučen tri dana.

JUDINA KOLEVKA

Po Ipolitu Marsiliju, konstruktoru Judine kolevke poznate i kao „bdenje“, ova sprava je prekretnica u istoriji mučenja. Zašto? Zato što je omogućavala mučenje bez nanošenja nepotrebnih telesnih povreda, znači samo sa „potrebnim“. Osuđeniku nisu lomljene kosti niti mu je čupano meso, jedino što mu je ovom metodom bilo oštećeno su nervi. Zato je „Judina kolevka“ smatrana nenasilnim oblikom mučenja. Ideja je da optuženi ostane budan koliko god je to moguće. Međutim, mučenje nespavanjem nije bilo i jedino mučenje: žrtva je prvo postavljana iznad vrha piramide, a potom nekoliko puta spuštana na njega. Oštar vrh bi prodirao u anus, u vrh kičmene moždine i testise, a u slučaju osuđenice cilj je vaginalna penetracija. Ako bi žrtva zbog neizdrživog bola pala u nesvest, mučenje je prekidano do povratka svesti. Zašto se povređivanje koje je osuđenika navodilo da ostane budan nije računalo kao povređivanje – ne zna se.

STOLICA ZA ISLEĐIVANJE

Islednici Nirnberga i Regensburga su u srednjem veku iznuđivali priznanje od optuženog pomoću stolice za isleđivanje. Čovek, nag, sedeo bi vezan na sedištu od šiljaka, dok ga je dželat udarao po udovima i čupao kleštima. Ovakvo mučenje je trajalo i po nekoliko sati, a zna se da je primenjivano čak do 1846. godine.

ORALNA, VAGINALNA, REKTALNA KRUŠKA

Jeretičkim propovednicima, bogohulnicima i provokatorima je u usta stavljana „oralna kruška“, žene koje su opštile s đavolom kažnjavane su „vaginalnom kruškom“, a homoseksualci „rektalnom“. Sve tri naprave su funkcionisale po istom principu: nasilnim putem su stavljane u usta, vaginu, odnosno anus, a zatim bi se, pomoću posebnog mehanizma uvećavale sve dok navedeni delovi tela nisu bili nepopravljivo rastrgani. Svaka ta „kruška“ je imala šiljke kako bi se željeni efekat što bolje ostvario.

TESTERA

Testera je u grupi naj-sprava za mučenje. Funkcionisala je na sledeći način: prvo bi žrtvu, vezanu, postavili naglavačke kako bi joj se krv slila u glavu. Zatim bi mučitelji počeli da je testerišu na pola, od prepona prema glavi. Ova kazna je bila popularna u Francuskoj, i uglavnom je izvršavana nad homoseksualcima i ženama optuženim za veštičarenje, zato što se verovalo da ih je oplodio nečastivi.

TARANTULA

Tarantula ili španski pauk koristila se u Nemačkoj i Francuskoj u 15. veku. Prvo bi se ova sprava, napravljena od gvožđa, zagrejala do usijanja, a onda bi se njom čupale grudi osuđenika. Često je korišćena za mučenje žena koje su bile osumnjičene za namerni pobačaj.

MUČENJE VODOM

Mučenje vodom je primenjivano kad nije bilo vremena za dugotrajnu torturu. Postojalo je mnogo varijanti. Recimo: u usta žrtve vezane za postolje, kroz levak se ulivala ogromna količina vode. Proširenje stomaka je bilo izuzetno bolno. Ili: sve to isto, samo što je voda sipana kroz cev zbog koje je žrtva imala osećaj gušenja. Prilikom vađenja cevi iz tela žrtve, koje je po pravilu bilo brutalno, dolazilo je do povrede unutrašnjih organa. Postupak je ponavljan sve do osuđenikovog priznavanja krivice. Ovaj način mučenja vodom održao se do naših dana: Centralna američka obaveštajna služba (CIA) koristila je ovu tehniku tokom ispitivanja osumnjičenih za terorizam u zatvoru u Gvantanamu i drugde (o tome vidi tekst „I kamenje bi progovorilo“, „Vreme“ br. 1250, od 18. decembra 2014).

mučenje vodom

GNJEČENJE GLAVE

Sprava za gnječenje glave, koja se u srednjem veku koristila u severnoj Nemačkoj, i danas se koristi u pojedinim zemljama Latinske Amerike, istina u modifikovanoj formi. U originalnoj verziji, brada žrtve je stavljana u drveni ili gvozdeni kalup. Zavrtanjem mehanizma na temenu glave prvo bi se lomili zubi i čeljust žrtve, zatim, povećavanjem pritiska, lobanja, i na kraju je dolazilo do izlivanja mozga. Vremenom se ovaj metod ređe koristio za ubijanje a češće samo za mučenje. Savremena varijanta je obložena mekanom tkaninom, pa nema vidljivih tragova mučenja.

TOČAK

Skitnica Volfgang Zelvajser iz Gaštajna osuđen je 1614. godine u Lincu u Tirolu na razapinjanje na točak sa spaljivanjem zato što je proglašen krivim za pravljenje pakta sa đavolom i izazivanje oluje. Mučenje točkom je imalo dve faze, podjednako strašne. U prvoj fazi su lomljene kosti i zglobovi pomoću točka za lomljenje koji je sa spoljne strane bio sav u šiljcima. U drugoj fazi, koja je istina korišćena samo za pogubljenje, prethodno izlomljeno telo doslovce isprepletano kroz točak, podizano je na dugačku motku gde je žrtva ili ostajala do smrti ili je spaljena u slučaju da je točak zapaljen. Skitnica koji je izazvao oluju je osuđen na spaljivanje.

GAROTA

Poslednji zabeležen slučaj pogubljenja garotom zabeležen je u Španiji 1975. – pre samo 40 godina! Evo kratkog opisa: osuđenik je bio u sedećem položaju sa rukama vezanim na leđima. Na glavi mu je bio fiksiran gvozdeni obruč sa gvozdenim šiljkom. Dželat je uvrtao taj šiljak u osuđenikovu glavu i – kazna je bila izvršena. Druga varijanta je bila sa davljenjem metalnom žicom oko vrata.