Odnedavno ni mega-zvezde „ćirilice“, kao npr. Slobodan-Boki Milošević, ne privlače više od par hiljada („poštovalaca“), pa je popuniti veliku salu SC-a više od polovine sasvim pristojan domet u toj oblasti. Miroslavu Iliću to je s cenom ulaznica od 200 do 250 din. uspelo dve večeri za redom, što će reći da bi jedan takav koncert bio dovoljan i ostavio pun(iji) utisak. Raznolika a izgledom neutralna publika toplo je primila zvezdu večeri i umereno se ponašala, valjda i sama pomalo zatečena naglom osekom tzv. turbo-folka koja ih ostavlja na ogromnoj plaži s opominjućim hrpetinama đubreta.
U tom smislu ovo su nezvanični Ilićevi povratnički (da kažem prigodno: voskresni) nastupi, iako promotivno naslovljeni kao i njegov aktuelni album (simbolično Tek smo počeli…, 2001, ovdašnji izdavač Best), a na samoj sceni obrazloženi kao obeležavanje 10-godišnjice Estrade Taš i Miroslavljeve saradnje s tom firmom. Jer, proteklih nekoliko sezona ovaj pristojni velikan tiho se povukao u stranu, zamrznuvši svoj estradni mandat pošto je kao kandidat SPS-a izgubio na izborima (dok je još bilo kobajagi politički korektno omanuti u toj ulozi), i pre nego bi mu JUL mogao natakariti crvenu periku. Nadam se da se dovoljno opekao & poučio da više ne bi na taj način podržao nikoga, pa ni prezimenjaka i su-Čačanina Velju.
RATOVI & SVATOVI: U međuvremenu, u redovnoj diskografiji M. Ilića bez dovoljno odjeka prošao je iznenađujući iskorak kao Đevićeva Lidija s pomirljivom porukom i te kako bitnom za njegovo „biračko telo“ („…Topla je moja Srbija/Molim Te, reci svojima“), ujedno sa dokazom da ni T. Zdravković niti Balašević nisu neke stvari radili uzalud. Kad smo se, evo, opet sreli u aprilu, najdirljiviji momenat koncerta – za koji se Ilić približio inače jedva čujnom klaviru – bila je baš Lidija u aranžmanu karakterističnom uglavnom za zaboravljenu nam zabavnu muziku.
Pratio ga je orkestar poznatog harmonikaša Miše Mijatovića s proslavljenim frulašem Borom Dugićem, „umetnikom kratke cevi“. Iako se Miroslav najzad odvezao od sveprisutnog državnog izdavača, produkcija koncerta nije napredovala: scenografiju su činili mnogosijalični „potpis“ primeren nekom drumskom diskontu, i nemaštovito korišćen „video-vol“ (bez ražnja) koji će poželet’ kongresa… Jedini novitet su mlađe, elegantne prateće pevačice, no i njima su u kraj stali majstori: najpre se onaj od spec. efekata zdušno založio da ih podavi lavinama suvog leda, a kad su to ipak izdržale rizikujući da postanu sekstet Dimljene vešalice, onaj od tona ne beše voljan da se čuju pa su veći deo programa provele kao njišuća dekoracija.
Bilo je i tvrdo za uši, posebno dok Ilić nije odbacio grč i progovorio, opušteniji nego ranije. (No, ipak je to prvo veče, a drugo je snimala TV…) Srećom se manuo formalne konferanse, nije imao ni posebnih gostiju i daveža, nego je prirodno prošarao nove pesme starim hitovima (kojih je desetina prilepljena na CD-verziju Tek smo počeli…, kao bonus), ili obratno. I u samom glasu osetilo se odsustvo nekih nijansi, ali pevač je to delimično nadoknadio snagom i odsečnošću u najpoznatijim pesmama. Tematski, raspon od gramatičke srče „čaša od kristala & bokora od lala“ u novijim materijalima proteže se do žena razvedenih, mržnje, ratova umesto svatova.
MORAVA U DUNAV: Početna numera novog albuma Beograd protivno opravdanom nepoverenju nije programski nategnuta i daleko za sobom ostavlja zane, cece i one belomantilaše, nabeđene šmekere kojima „…košava kroz glavu duva“. Gotovo starogradska na stranu Dunava/Zemuna, nostalgična za „Beogradom kojeg više nema“, ova pesma potvrđuje da je Miroslav Ilić uveliko i potpuno stigao u metropolu dok Mrčajevci & Morava ostaju njegov zavičaj u virtuelnom otklonu.
Pregršt najboljih pesama koje ovaj mladoliki 50-godišnjak šeretski zadenute nosi za uhom čine Miroslavljevo Jevanđelje naše novokomponovane narodne muzike ’70-ih i ’80-ih, pa je opet zablistao u Vino točim a vino ne pijem, Pozdravi je, pozdravi i virtuoznoj verziji Devojke iz grada. I time potvrđuje da stoji sam i uspravan na velikoj čistini između s jedne strane Svetlane Stević, Teofilović Bros. i sl. te s druge turbo-folka koji nažalost neće umreti kao kolateralna štetočina Mirinog hipi-pokreta.
Jeste, pojavila se Serbia Sounds Global (falabogunajzad), ali Miroslav Sounds Šumadian još uvek postoji; takvom talentu i radniku ni umerenost se ne može uzeti za manu, a i najveći je i najbolji izvođač nasleđa Obrena Pjevovića i pesmarice Dragana Aleksandrića. Ukoliko je uopšte potrebno da se redefiniše, eto zgodnog trenutka: uskoro se navršava trideset godina od njegovog prvog hita pa je u skladu s duhom balkanskog vremena baš zgodno – složio bi se, mislim, i autor tog lepog teksta, pesnik Dobrica Erić – da ga post-modernizuje u „Voleo sam seljanku iz grada“. Vaistinu.
