U toku su 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama. Sigurno ste čuli džinglove na RTV B92 u kojima govore žrtve – mlatili su ih očevi, pa muževi, pred decom, solo, a preporod su po pravilu doživljavale kada su napravile sudbonosni korak i napustile nasilnike. Toliko o mudracima koji se podsmevaju razmerama problema, koji se šale na račun šljiva i modrica, toliko o nasmejanom domaćinu koji sa osmehom preti prstom domaćici. Jel valja ručak, nemoj da bude…
Ajmo redom – kakva je situacija na domaćim televizijama. Za sada jedino B92 koristi rodnu ravnopravnost u zanimanjima – nadam se da će javni servis podržati ovu inicijativu, jer često kao uzor navodi HRT. Kod njih je to pravilo koje je zaživelo pre nekoliko godina. Međutim, moram priznati da sam uživao u prizoru u Dnevniku RTS-a kada su voditeljka i reporterka gotovo deset minuta analizirale prvi dan svedočenja. Te gospodin Milenković rek’o ovo, te pomenuo onog, te nazvao Šešelja – onaj Štrunf, te bio Čeda, te bio Čović. Organizovani kriminal je u Srbiji gotovo apsolutno muški biznis, žene su tu po pravilu objekat radnje. Dok obrću se repa ti samo budi lepa. Oni namiču kintu – one troše.
Kad smo kod Dnevnika – priča o Bagziju bila je koliko novinarska toliko i rodna, setite se samo fotografija zemunskog klana za vreme „Sablje“. Te frajeri pored besnih kola, te jaranski zagrljeni sa Ajfelovom kulom u pozadini, pa onaj u kadi sa penicom, pa ratan bambus presto za gazdu i kuma, a o specijalnim jedinicama da ne govorimo. Dečaci se igraju puškicama.
Identičan osećaj izazvalo je hapšenje Aleksandra Simovića – dečko u trenerci, malo mamuran ili stondiran, ispade da se i on krio kod kuće. Pitam se samo kako se to inkognito šenluči po splavovima – posle voziš razvaljen, a kod kuće žena i sitna deca. Da li ovo hapšenje poručuje da imamo izuzetno efikasnu policiju – kad ‘oće da radi, ili smo hapšenja tempirali za predizbornu kampanju.
Gusto je bilo i u emisiji „Insajder“ gde mi je inače sve jasno. U poslednjoj emisiji (Vučić, Kajganić, Čović i Danilović) Brankica je pokušala da igra simultanku sa bar tri učesnika istovremeno. Rezultat ne mogu da odredim jer veći deo razgovora nisam razumeo. Zvučalo mi je kao da u kafani za susednim stolom neko priča o kriminalu, povremeno prepoznam neko ime, ali ne mogu da povežem ko je s kim i protiv koga. Nepristojno je da prisluškujem, pa sam odustao. A krivo mi – mnogo neke zanimljive priče, samo kao i sve kafanske priče, ne umeš da ih prepričaš kad dođeš kući.
U kući Velikog brata sve je jasnije – tu se pod jorganom muvaju Marko i Ena, a u kuću su se vratili svi izbačeni i izbačene. Ljubavnici pregovaraju da l’ da se kresnu, njoj je nezgodno zbog familije – pući će bruka. Takođe, čuli smo definiciju porodične sloge – tatu volim, a sa mamom pričam o ženskim temema i idem u šoping. Brate – šoping end faking, pogledajte predstavu, još se daje, al’ u pozorištu, ne u kući Velikog brata.
Telešop i reklame su ozbiljno bojno polje za žensku ravnopravnost. Videli ste reklamu za deterdžent gde frajeri prospu crno vino na beli stolnjak, al’ nema sekiracije – one će to da srede. A one, kokoške glupe, kroz smeh im odgovaraju – sreća njihova pa imamo deterdžent! Inače, šta bi bilo, prale bi sa lukšijom ko pre sto godina. Možda da odnesu na Jazak da properu na ruke. U telešop dramaturgiji uvek frajer donosi novo revolucionarno rešenje, a ona zadivljena samo zeva i čudom se čudi, pljeska rukicama i ne mož’ da veruje. Pa de si dosad, spasioče moj, da skidamo fleke, pakujemo posteljinu, ribamo kupus i kuvamo bez ulja! Kod sredstava za mršavljenje – druga priča. Najviše se veruje ako, recimo, Suki Maki kaže kako neki preparat šljaka. Grudi stoje uspravno, kilogrami se tope – od babe devojka. Dakle – što se kilaže tiče, žene vole da ih lažu žene. Frajerima ništa ne veruju. To je kao ono trik pitanje – jel mi izgleda veliko dupe? Ajd’ majčin sine, reši zagonetku!
Na kraju „Sve za ljubav“ i večiti pokušaji da se posvađani ljubavnici pomire. Nema veze što je on popio, pa joj rek’o svašta, krivi su drugovi što ga nisu odveli kući da se otrezni.
Posle ona ispadne luda što neće više da ga vidi, pukne emisija – jer nema „izuzetnog čina ljubavi„. Ako nema sreće u ljubavi – tu je astrologija, oaza ženske ravnopravnosti. U našem društvu je otprilike isti broj vidovitih žena i muškaraca, tako da možemo zaključiti da su parapsihološke sposobnosti ravnomerno raspoređene u populaciji. Ono što mogu da poželim jeste da se deo te ravnopravnosti prelije u svakodnevni život i da batine ne budu deo porodičnog raja.
