Apsolutni tv-hit prethodne nedelje je snimak lančanog sudara u Beogradu, gde je novinarka startovala megapijanog čiču, koji je čvrsto rukama stezao volan. Onaj pre njega je izuzetno brzo zakočio, on išao sa izuzetnog službenog puta – uf, bogte, pa ona ga snima! Alkoholna isparenja mogli ste osetiti, iako televizija zvanično ne bazdi, a narod se smejao pijanom komšiji. Čovek koji vozi u takvom stanju zreo je za lečenje ili robiju, ili za oboje. Međutim, utisak maligana ostao je čitave nedelje.
Na ART televiziji video sam naučnopopularnu emisiju „Kafanisanje“, gde upoznajemo svet kafana u izumiranju, kafanske manire i ugostiteljske definicije. Tako sam saznao razliku između pivnice, bara, famoznog snack bara ili drumske mehane. Čovek oseti strahopoštovanje prema viševekovnoj, socijalnoj, političkoj i gastronomskoj tradiciji koju neguju ovdašnji ugostiteljski objekti.
Ipak, postoje mesta koja zvanično nisu SUR, ali po štimungu mnogo liče. Videli smo u izveštaju Skupštine Srbije da naši poslanici imaju zamašne putne troškove, reprezentacije i dnevnice. Stručna komisija proverila je sve račune i utvrdila da zloupotreba nije bilo. Svaki taksi račun, kafanski ceh, hotelski trošak ili večera za poslovne partnere bili su neophodni da bi Srbija normalno funkcionisala. Lepo je znati da tu niko nije preterivao, bančio, častio, naručivao muziku ili maltretirao kelnere. Nema traga ni švalerisanju, tako da možemo zaključiti da naši poslanici pokazuju vatikanski stepen čednosti pri trošenju para iz budžeta.
Ako uporedimo životne navike naših poslanika i estradnih zvezdica, pronaći ćemo mnogo sličnosti, ali i jednu bitnu razliku. Do današnjeg dana nije se javio nijedan član uže ili šire familije koji bi u javnosti opanjkavao naše političke predstavnike. Na estradi, to je čest slučaj. Ako je neko od naših dospeo do Skupštine, familija ima da ćuti dok mu traje mandat, jer ko zna kako može da nam bude od koristi. Estradna umetnica Stoja, naprotiv, muku muči sa bratom. Svojim sam očima gledao na BK, nezahvalniku je napravila kuću u Perlezu, opremila nameštajem, što se kaže, pomogla i bratu i snajki, a oni je blatili po novinama. Pukla bruka, roditelji se nasekirali, a Stoja više ne govori sa bratom. Kaže, zaboravila jeste, al’ oprostila nije. Ko će sad da smiri zavađene strane?
Recept za ovu kafansku medijaciju prikazala je Ceca uspevši da pomiri Miru Škorić i Nadu Obrić, koje godinama nisu govorile, ko da su iz Perleza. Ceca i Mira zapucale u Bijeljinu na BN televiziju, gostovale u emisiji kod Nade, bilo suza i grljenja, a ratne sekire su zakopane. Posvađale su se, ako ćemo sad baš da zakeramo, pre mnogo godina kad je Nada neoprezno i ženski maliciozno prokomentarisala Mirino farbanje u plavo. Šta je to zaista značilo, samo one znaju. Danas je pobedio razum. Ili zaborav.
Ako gledate jutarnji program na RTS-u ili na BK televiziji, često će vas iznenaditi folk-pevači koji će vam uz kaficu, a pre fruštuka otpevati splet svojih najvećih hitova. To mu dođe kao onaj famozni snack bar, u koji su decenijama naši samoupravljači svraćali pre posla na po vinjak s nogu, da speru rosu sa srca, umire drhtanje ruku i krenu u nove radne pobede. Ovi što rade po evropskom radnom vremenu, danas jedu musli, piju mleko i tuširaju se pre posla. Uveče, međutim, stvari dolaze na svoje mesto, tako da na Televiziji Palma putem SMS-a možete da naručite pesmu, a umetnik Kaldo vam uživo peva na uvce. Kao što ime kaže, narodna televizija ispunjava želje, a u studiju su osim muzičara (prekaljenih na splavovima) i dve devojčice koje uživo mešaju. Jedna garava, druga plava – ko šta više voli. Eto, i kafansko naručivanje pesama ušlo je u doba savremenih komunikacija, ali se pitam kako je rešeno pitanje bakšiša. Da l’ možeš SMS-om da okitiš muziku ili plesačice, ili će tu lični kontakt ostati neprikosnoven. Ako se pojavi neki telefon koji počinje sa 041, videćemo da je stvar sređena.
Na kraju, da vidimo šta nam rade deca dok se roditelji kafanišu. Emisija „City Kids“ na Televiziji Pink bavila se plastičnom hirurgijom. Verovali ili ne, danas se zahvati vrše na devojčicama od 15 ili 16 godina. Najčešće se operišu nos, grudi i stražnjica, a za operaciju je, bar formalno, potrebna saglasnost roditelja. Pitam se da li devojčicama tih godina, po definiciji nezadovoljnim svojim izgledom, roditelj ili dobri doktor pokuša da objasni kako će grudi tek da im porastu. Zaključak emisije je solomonska tvrdnja da je dobro sve ono što nas na kraju čini zadovoljnim. Drugo važno pitanje je ko deci plaća plastične operacije, roditelji ili neko drugi. Što bi rekao pijanac sa početka priče – izuzetno mi je važno.
