Tužni defile

Potcrtavajući sopstveno i nesumnjivo pravo na interpretaciju stvarnosti i kad ruši i kad gradi, država – odnosno dominantna državna ideologija – spomenicima zapravo pokušava da ureže svoj sud o vremenu u memoriju i sistem vrednosti svakog svog građanina. Ti su urezi sasvim duboki, dugotrajni i efikasni. Sasvim retko je drugačije.

Nekad primamljivo suptilno kao Kip slobode. Nekad sasvim upadljivo neukusno i prozirno kao: dvadesetih u Italiji, tridesetih u Nemačkoj, četrdesetih i pedesetih diljem Varšavskog bloka, osamdesetih u Severnoj Koreji, devedesetih u Srbiji. I ne samo devedesetih nego i ranije, sećamo se, a izgleda i kasnije. Pogledajte tužni defile: diletantski napravljen Tesla ispred zgrade Aerodroma, nesrećni Ćirilo i još nesrećniji Metodije, neprimereni Sveti Sava ispred hrama, pa i pogrešno postavljeni car Dušan ispred zgrade Suda. Taj kontinuitet neukusne jednoznačnosti kao da se preliva sa grobljanskih obeležja a zapravo proizlazi iz nerazumevanja činjenice da je autorska snaga i individualni upis u materijal uvek potentniji od opšteprihvaćene sličnosti. Na kraju, niti vidite snagu velikana, niti vidite snagu skulpture, već samo mlohave surogate.

Držim stoga da je odgovornost na autorima spomenika koji, naravno, imaju obavezu da se ne povinuju lošem ukusu poručioca, njihovoj rigidnosti ili nedoučenosti, ili ideološkom inputu, ili deklarativnoj religioznosti, već da ubede i poručioca i zajednicu u svoje estetske postulate. Filmovi o velikanima moraju najpre biti odlični filmovi. Tako je sa poezijom. Tako je sa dramama. Malo pomaže ako je glumac popularan ili ako samo liči na velikana. Pomaže ako donese lik iznutra – kakvim god sredstvima – samo ako je na kraju tačno.

Tako je isto i sa spomenicima: oni najpre moraju biti odlične skulpture. Onda nema jednoznačnosti, ni slatkaste lepljive ideološke pokorice. Onda su velikani zaista vidljivi.

…car Dušan