Trijumf Priredbi nad predstavama

Bilo je dugo, ali je bolelo. Završilo se kako je kanda i moralo: u posvemašnjem besmislu. Svi su se nešto smeškali i rukovali i pravili se da im nije ništa, ali svima je bilo neprijatno, čak i nekima od nagrađenih, još više onima koji su ih nagradili. Zvalo se Sterijino pozorje, pardon, Стеријино позорје, i predstavljalo je prelaznu fazu ka potpunoj entropiji i dekadenciji povratka „maloj seoskoj zabavi“ kakvom je bilo dobrim delom devedesetih, u zagušljivom kavezu tadašnje izolovane Srbije. Ako se ne dogodi kakvo čudo, ta će transformacija Gregora Samse u žohara ексклузивно домаће производње do sledećeg Позорја biti do kraja sprovedena.

nastavak

E sad, imalo je to i svog selektora, čovek se zove Bojović Igor, dramski je pisac za decu i umereno simpatična osoba, nije on baš mnogo kriv što ga je izabralo da izabire. Oni koje je izabrao krivi su, dakako, još manje. Šta će ljudi, pozvalo ih, ko da odbije poziv na Pozorje?! Dobro, odbila je ona Selma, ali drugo je Selma, ona se ne naginje kroz prozor, a i općenito je iz neke druge priče.

Znamo i ko je i kako otvorio Позорје, blesavo se više i baviti time. Došao čovek, promumlao nešto čitajući sa mobilnog telefona, istovario se po Vojvodini i izvesnoj Deklaraciji, seo u džipa i otišao. Mangaš, bre. Baja. Antiglobalista, i to. Ponizio je samo one koji su ga zvali, nikoga drugog. I neka je, ko ih šljivi. Sačekao sam da gospodin završi pa ušao u salu Srpskog narodnog pozorišta, a ona prepuna, kao uvek za otvaranje. Neotslušavanje razbarušenog genija platio sam tročasovnim odstajavanjem na Zoni zamfirovoj (režija, tekst i songovi Kokan Mladenović, po Stevanu Sremcu; Pozorište na Terazijama). Kermes „iz starog Niša“, priča o poštenoj sirotinji, pokondirenim čorbadžijama i „nemogućoj“ ljubavi, sve uz koketiranje s „revolucionarnim“ motivima. Mjuzikl i spektakl više nego solidnog nivoa, ništa bitno za zameriti njegovim tvorcima i protagonistima. Jedino ti ostaje nejasno dok se prebacuješ s noge na nogu i svakih 3 minuta pogleduješ na sat šta uopšte Sve Ovo radi tu, na Pozorju?! Ili možda ipak na Позорју, gde možda i pripada? Šalu na stranu, te večeri sam prvi put pomislio da se selektor s nama pomalo… zajebava, ako me razumete. Posle ću to pomisliti još nekoliko puta. Na to će se na koncu nadovezati i festivalski žiri, nagradivši Zonu glavnom nagradom, onom za najbolju predstavu, čime je ceo festival osenčen finom nijansom sprdnje. Eh, pa da su bar nagradili Konstantina, kad je bal neka je bal?! Ovako su krajnje solidan i pošten teatarski „brodvejski“ zanat nepotrebno doveli u nepriličan kontekst.

KONJ I KANARINAC: Narečena predstava pobedila je na glasanju žirija s 3:2 Čehovljevog Galeba u režiji Tomija Janežiča i produkciji Srpskog narodnog pozorišta, što je samo podsetnik kako to izgleda, kao u jednom starom vicu, kad praviš recept za jelo u kojem su sastojak jedan konj i jedan kanarinac. U razmeri 1:1, dakako… O Galebu je na ovom mestu opširno pisano (v. Vreme br. 1149), naknadno vredi samo konstatovati da je i sve što se dešavalo u međuvremenu potvrdilo ono što je bilo dovoljno jasno još na premijeri: Galeb je mnogo više od predstave sezone u pozorištima u Srbiji. To je jedna od najboljih, rekao bih svakako i najbolja predstava u Srbiji u XXI veku; najverovatnije i u celom „regionu“, koliko se dalo ispratiti. Svečano izignorisati ovog Galeba na tamo jednom otužno autoprovincijalizovanom festivalu ne znači naneti neku veliku štetu toj predstavi i ljudima koji je stvaraju (namerno koristim prezent – svakome ko ju je gledao jasno je zašto!) koliko znači svečano proglasiti da više niko ne treba ozbiljno da te shvata, da je beslovesnost od sada tvoje srednje ime. Čak i u – pokazalo se, utopijskoj – situaciji u kojoj bi selektor ozbiljno uradio svoj posao i doveo najbolje predstave sezone, Galeb bi toliko odskakao da bi to već bilo pomalo neprijatno, a kamoli na ovoj reviji ziheraške, malograđanske osrednjosti u boljem slučaju, a u gorem revije skrnavog diletantizma – a to je, i jedno i drugo, bio predominantan sadržaj takmičarske selekcije ovog Позорја. Ali, šta je ipak najsmešnije od svega? Žiri tesnim preglasavanjem (čast i čest manjini!) odbija Galeba za predstavu festivala, a onda tom istom Galebu jednoglasno dodeljuje Specijalnu nagradu „za predstavu u celini“ („i celosti“, dodao bi Obretković Žika, moralna i intelektualna gromada koja je ovde nedostajala)! Pa dobro, kako se to zove ako ne sprdnja? Dakle, svi su negde svesni da je Galeb upravo galebovski daleko iznad ostalih, ali iz Nekih Misterioznih Razloga to ne sme biti oficijelno verifikovano. Ako se može i niže od ovoga, radije bih da tome ne prisustvujem. Ali uostalom, who cares? Pokušajmo da anticipiramo budući pogled na sadašnjost: dakle, šta je 58. Sterijino pozorje u „istorijskoj“ perspektivi? To je nešto na čemu je učestvovao i Janežičev Galeb, ali je nagrađeno nešto drugo – uistinu je svejedno šta.

ZICERI I ŠTREBERI: Dobro, ajmo dalje. Selekcija Igora Bojovića deluje na prvi pogled sasvim nekonzistentno i pomalo neartikulisano eklektički, ali u jednom bitnom sloju ona je upravo nepogrešiva: hirurški je odstranjen iz nje svaki mogući trag kontroverznosti, kao i društvene provokativnosti. To je vidljivo po tome koje su predstave pozvane, još više po tome kojih nema. Dobro, Nušićeva i Frljićeva Gospođa ministarka (Kerempuh, Zagreb) o kojoj je na ovom mestu već pisano (v. Vreme br. 1135) trebalo je da se nađe na festivalu makar i informativno, ali realno ona je ovde bila na svaki mogući način „čist zicer“, dok njen pravi subverzivni naboj stanuje u domaćem mu okruženju, u zagrebačkom kontekstu. Mimo Galeba, nesumnjiv je zgoditak Čarobnjak Fedora Šilija u režiji Borisa Liješevića (NP Sombor) u čijem sam uvodnom delu, ups, baš ja izvučen iz prvog reda publike da nešto odrecitujem, hm, čini li me to sad akterom predstave pa otud i osobom u sukobu interesa? Ozbiljno govoreći, Šilijev komad o pomutnjama umetnika između privatnih i političko-moralnih dilema i brodoloma, a na zahvalnom primeru (donekle fiktivne) biografije Tomasa Mana nije bez mana, ali se radi o veoma dobro „upeglanoj“ predstavi u svakom pogledu visokog standarda. Izvesni prigovori komadu i predstavi da zašto su više osvetljavali ovaj a ne onaj aspekt Manove složene ličnosti i dela deluju mi poprilično „štreberski“, u osnovi irelevantno. Glumci su osobito bili dobri, jedino što nikako nisam mogao da se otmem utisku da Saša Torlaković, onako ukočen kao da ima Muku Sa Rečima, a sa onim nalepljenim sedim brcima i kosom nekako više liči na Dušana Mihajlovića… 

Šekspirov Otelo Miloša Lolića (Jugoslovensko dramsko pozorište) oštro je podelio i „običnu“ publiku i teatarske ljude na oduševljene zagovornike i potpune ravnodušnike kojima ostaje nejasno u čemu je uopšte stvar? Mene ćete naći među potonjima: ovaj istezgareni Otelo bez režije i glume jedan je postmoderno smoreni, smandrljani i odrađeni Otelo koji ni samom sebi ne veruje a kamoli da bi gledaoca ubeđivao u bilo šta; glumci bezvoljno recituju svoje replike, Vojin se Ćetković znakovito mazucka, Jago Đuričko nešto kao spletkari ali niti znaš zašto i čemu sve to niti on pokazuje tragove namere da ti to razjasni i da te uveri u samog sebe, u međuvremenu svi dokono sede razbacani po sceni (trebalo bi u daljem razvoju predstave i da se javljaju na mobilni, jebote!), a vreme ne teče nego kaplje, majko mila, kapljucka i suši se, stvrdnjava se i zgrudnjava u ogroman Kamen Ravnodušnosti. Uf.

IGEN, IGEN: No, dobro. Takav kakav je, Otelo bar može biti predmet „kreativnih sporenja“. Ali šta, majko mila, raditi sa Virusom Siniše Kovačevića u produkciji Državnog omladinskog pozorišta u Tbilisiju, Jermenija (režija Hakob Kazančjan). Ovaj je osrednje korektan komad o rok zvezdi koja se razboli od SIDE i doživi nerazumevanje i bojkot čak i od većine najbližih (svojevremeno smo njegovu praizvedbu gledali u Zvezdara teatru) po sebi nedovoljno „jak“ da bude opravdanje za gostovanje, a sama je inscenacija, hm, do pola diletantska a od pola polumrtva, celinom anahrona i na svaki način nevažna; ispada da je jedini smisao dovođenja te skalamerije preko pola sveta tek u tome da se vidi jedan „naš“ komad izveden negde gde „nas“ inače baš i nema u tom kontekstu – baš kao i sa dovođenjem iz Istanbula predstave po komadu drugog Kovačevića, Dušana, pre neku godinu.

Posle tog čuda, kad već naivno pomisliš da je najgore prošlo, dođe i ničim izazvani Puls teatar iz Lazarevca s komadom Sunce tuđeg neba Milovana Mračevića (režija Aleksandar Lukač). Simpatičan je to pokušaj iz gornjeg doma žanra predstava iz Domova kulture, ali bojim se – ne mnogo više od toga. Dovesti ga na Pozorje znači cinično mu učiniti medveđu uslugu. Kao ni sam komad, banalno staromodan i „pravolinijski“, površno „angažovan“ na savršeno bezbolan način, osim ako stvarno ne mislite da priča o patnjama rudara iz Hercegovine u Kanadi tridesetih godina prošlog veka može biti nešto drugo? A sve to još bolno stereotipno i neinventivno, čak dotle da je i rudarska kurva dobrog srca, jebiga – Ruskinja, a njena madam je jakako – Mađarica! Ma, kakvo je to uopšte kurvanje bez raspusne zrele Mađarice?! Koja pri tome glavinja scenom sasvim nesuvislo i bez ikakvog povoda ponavljajući igen, igen, tako da ti deluje da sirotoj ženi treba stručna pomoć! Baš kao i Pozorju, uostalom.

Grebanja nije bilo, znamo kako i zašto. Šteta za mladu Tanju Šljivar i glumce, mada, nakon svega odgledanog, zapravo i nije na naročitom gubitku što se nije obrela u ovom kontekstu. A na kraju – Konstantin… Ne traje dugo, to je fakat, ni sat i po, ali vreme je, naročito u pozorištu, ionako relativna stvar. Sedeo sam gore negde pri vrhu, što bliže izlazu, potpuno utonuo u sedište, preplavljen stidom što prisustvujem Ovome i što je Ovo slika i prilika „kulturne politike“ Napredne Srbije, nešto čemu iz prvog reda na premijeri ponosno prisustvuju onaj deprimirajuće priprosti čovek i njegova skockana ženica sa svitom palanačkih gulanfera i polupismenih dripaca koji su nam zaseli na grbače. Ne želim da spominjem imena ljudi angažovanih oko ovog „projekta“ osim imena reditelja Juga Radivojevića, jer me je nekako stid i sve mi je to užasno mučno, naročito prizor velikog glumca kako se svojim moćnim glasom smešno dernja i prenemaže u ulozi rimskog imperatora koji je samo lutka na koncu jedne sterilne prigodničarske „teze“, baš kao i svi drugi „likovi“ ove ne punokrvne pozorišne predstave – pa makar i loše – nego naprosto priredbe, vaskrslog zombija jednog davnog „socijalističkog žanra“ prilagođenog novoj dežurnoj ideološkoj kičerici. Tonuo sam, dakle, u stolicu dok su one mesnate lutke deklamovale svoje tirade i intenzivno prizivao veliki meteor da odjedared rukne negde iz kosmosa, probije stratosferu i ostale sfere, nacilja Novi Sad, onda SNP, i naprosto nas sve do jednog i jedne razvali pre kraja Ovoga, pa da završimo već jednom sa svim tim, jer smo već i prisustvovanjem pomalo sukrivci za Ovo, ta nemoguće je da Ovo prođe nekažnjeno, ovakve stvari ipak narušavaju nešto bitno u suptilnoj kosmičkoj ravnoteži! Ne, stvarno, čak ni beslovesni Bojovićev selektorski izbor Ovo ne može da podnese, pa čak ni sam selektor nigde ne tvrdi da je Ovo relevantan teatarski događaj nego, eto, nešto oko čega se diglo dosta prašine pa ga ko biva treba videti na festivalu. Je’l? Ma, kako da ne. Posao selektora ozbiljnog festivala nije da tobože udovoljava „tabloidnoj“ radoznalosti, i to i Bojović zacelo zna, no se pravi lud. A svako ko je, umesto boravka u SNP-u, tih devedesetak minuta proveo krmeljajući na sofi, levom rukom čačkajući nos a desnom rukom češući se po kolenu, kvalitetnije je i produktivnije proveo vreme.

I šta je još bilo? Međunarodni „Krugovi“ skoro da su likvidirani, ostao je samo ovaj put naročito razigrani Odisej Gorana Stefanovskog u pravoj SFRJ koprodukciji, ali njega su i Novi Sad i Beograd već gledali, te Unterstadt, glomazni projekat Zlatka Svibena po romanu Ivane Šojat Kuči (HNK Osijek), raskošna – ponekad do nerazgovetnosti barokno preraskošna! – freska ljudskih sudbina „na ovim prostorima“ u XX veku, fokusirana na priču osječke folksdojčerske porodice.

NEOPRAVDANO ODSUTNI: Dobro, dakle, šta je problem ovog Позорја? Manje-više sve. S namerom ili ne (na koncu je svejedno), selekcija je tako koncipirana da savršeno udovoljava malograđanskom standardu autoreprodukujuće se domaće male naškosti kojem se ovaj festival polako vraća. Zato je festival bio preventivno lišen i Frljićevog i Pakovićevog Zorana Đinđića (he he, zamislite to: otvara se Pozorje repetitivnim iskazom Nikolić Tomislava o Đinđiću i nozi…), zato ovde nije bilo mesta ni za kakvo „mađarsko“ pozorište kojem je na SP prirodno mesto ne zbog „ključa“ nego zato što i Ujvideki sinhaz iz Novog Sada i Kostolanji Deže iz Subotice godinama unazad spadaju u najuži vrh pozorišne produkcije u Srbiji, pa tako ni za Grad demona – Subotica Andraša Urbana ili uostalom za Operu ultima Kokana Mladenovića, predstavu po svemu bolju i značajniju od Zone! Kad smo kod Kokana, zato ovde nije bilo mesta ni za njegovu reinterpretaciju i aktuelizaciju (koja bi nekome mogla biti dosta aprijatna!) Brešanovog Hamleta u Mrduši Donjoj (NP Sombor), a kako tek jako nije bilo mesta za čačkanje po Svetinjama u vidu Pedeset udaraca Ateljea 212! Čak ni za Ogvožđenu Narodnog pozorišta, komadu i predstavi ne baš vrhunskog dometa, ali opet daleko relevantniju od većine viđenog, ili za Čudo u Poskokovoj Dragi Snežane Trišić i NP Subotica po romanu Ante Tomića (ah, pardon, Tomić je strani autor…) i tako dalje, i tako bliže…

Šatra je, dakle, sklopljena, do sledećeg Позорја ko živ ko mrtav, ali ne nadajte se dobrom. Trend i namere su sledeći: Krugovi se dodatno marginalizuju ili potpuno ukidaju, selekcija nacionalne drame i pozorišta postaje samo selekcija domaće drame, ne bi li svi Geniji između Bujanovca Donjeg i Horgoša Gornjeg mogli da dođu do izražaja bez nelojalne konkurencije… Devedesete se tako vraćaju na Позорје na velika vrata, a za ostalo će vidimo… Ma nema veze, šta mari, samo neka smo mi potpisali Briselski sporazum i neka je Miško u zatvoru… Za ostalo ćemo lako, igen, igen!

NAJBOLJA PREDSTAVA U CELINI: Galeb u režiji Tomija Janežiča, SNP