Tri seksualne radnice i druga junaštva

Vedrina, smeh, humor u tolikoj se meri opiru teorijskoj artikulaciji da je i Lav Tolstoj sebi dopustio da napiše kako su, eto, sve srećne porodice srećne na isti način, dok su one nesrećne unikatne u svojoj nesreći, pa je ispričao priču o Ani Karenjini. Ostavimo li po strani dilemu da li uopšte ima srećnih porodica, ispada da je, sledimo li Tolstoja, sreća jedna, uvek ista, te samim tim ponovljiva – zato su sve srećne porodice na isti način srećne – dok je svaka nesreća uvek zasebna, jedinstvena, neponovljiva, te samim tim nužan predmet književnosti. Ostalo je samosvrhovito poigravanje jezikom, satira i, akademski da se izrazimo, zajebancija. U redu, ozbiljno su poradili na smehu Jurij Poljakov recimo (Jare u mleku) i Luis Fernando Verisimo (Brazilski špijuni), Svetislav Basara je urnebesan, Čarls Bukovski zarazno duhovit, a na ovim prostorima Ante Tomić na svaki način prednjači: i po količini i dubini humora i po tome koliko je, ma koliko bio popularan, u osnovi potcenjen pisac. (Pre dvadesetak godina potpisnika ovoga teksta jedan je teoretičar književnosti sasvim ozbiljno obavestio da nikada ne bi posegnuo za knjigom s naslovom Što je muškarac bez brkova.) Obrni-okreni, ispada da su vedrina, smeh i humor drugorazredni egzistencijalni fenomeni, za razliku od tuge, brige, smrti… Nešto ne valja u čitavoj ovoj postavci, naročito ako se usudimo reći da Ante Tomić proizvodi odličnu književnost i da, ako hoće, može da piše i bez humora (na primer, zbirka priča Pogledaj što je mačka donijela), jedino je nejasno zbog čega bi to radio.

FRANKA, LUCIJA I DOBRILA

Već je i naslov novog njegovog romana Kraljević Marko oslobađa Imotski dovoljan da nam se brk nasmeši, da bismo se, čitajući o pustolovinama Marka Kraljevića u splitskom zaleđu 1717. godine – dakle više od 300 godina posle smrti njegove i njegovog konja sklonog alkoholu – previjali od smeha. A onda se ovaj neveliki roman završi, još neko vreme smirujemo dah, nadlanicom otiremo vlažne krajeve očiju i shvatamo, sasvim lagano shvatamo, da je ovaj roman sve samo ne šala.

Ukratko, radnja se događa usred rata između Mletačke republike i Osmanskog carstva (1714–1718), u trenutku kada Mleci odluče da napadnu utvrđeni pogranični grad Imotski. Moral u Mletačkoj vojsci nije na najvišoj mogućoj ravni, te se tri apsolutno neodoljive seksualne radnice (Franka, Lucija i Dobrila) trude da, uz odgovarajuću nadoknadu, oraspolože vojsku. Tu je i fra Lovro, koji kao da je utekao iz priča Ive Andrića (ili iz romana Pobratimi Miroslava Ružice), pametni i sposobni fratar koji spletkari na sve strane i blago, ali odlučno, odbija pozive bordelskih muza koje mu nude besplatne usluge. Potom zapovednik mletačke vojske gospar Mecenigo (kasnije će postati dužd), prilična budala, ali ne sasvim. Na turskoj strani ističu se zelenaš Munib, koga ne zanimaju ideološke, etničke i etičke dileme (nego samo pare), preobraćeni Kemal (sumnjiv sam po sebi zbog preletanja s hrišćanstva u islam), ljigavi kadija Nusret i, naročito, zapovednik vojske, dizdar Jusuf, nekada Rade, poturčeni Srbin iz Bosne, po kazni proteran iz Carigrada na rub carstva zato što je, u ljubavnom bolu, napravio ršum po gradu. Jedino s njegovim likom Tomić se ne šali, kao da odveć poštuje njegovu bol i način na koji je podnosi. Dok se Imotski, dakle, predvođen sposobnim i hrabrim janičarem Jusufom, utvrđuje i sprema za opsadu, Mleci su u priličnom rasulu i jedinu nadu polažu u najavljeni dolazak Kraljevića Marka, koji će im svojim legendarnim junaštvom pomoći u osvajanju grada. Otkud Marko na ljutom hercegovačkom kamenu trista godina posle svoje smrti – ostavićemo čitaocima da otkriju, a pažnju ćemo usredsrediti na Franku, Luciju i Dobrilu, koje, pod krinkom restorana (da bi plaćale manji porez), drže pokretni bordel. Posvećeni čitaoci mogu usred noći da navedu omiljene svoje romaneskne junakinje počev od, recimo, gospođe Bovari, Nastasje Filipovne, Odete, Kortasarove Mage ili Tišmine Vere Kroner, ali posle Imotskog otvara se književni prostor i za ove tri vesele dame. Franka je šefica i, ispostaviće se, slaba na Tomu, štitonošu Kraljevića Marka, te u svojoj slabosti podseća na Žuremu iz Ljosinog Rata na kraju sveta, koja odbija glavnog frajera Kandida Kobokla i odlučuje se za Kratkovidog novinara, koji je uz to i kukavica. Lucija će se na seksualnoj osnovi provoditi s libidinoznim Kraljevićem Markom sve dok ga ne prevari s braćom Jugović (svom devetoricom). Riđokosa Dobrila je pak puna poslovnih ideja, te smišlja happy hours od pet do šest po podne za slabije platežnu klijentelu: neće vojnici u to vreme dobiti kompletan tretman (detalje će čitalac pronaći u romanu), ali će poslovni učinak biti nesumnjiv. Iako se priča vrti oko muškaraca koji imaju moć i koji odlučuju o životu i smrti, zapravo je bordel s ove tri dame središte događanja, mesto i fenomen ka kojem svi muškarci gravitiraju i s kojeg, zadovoljni ili ne, odlaze u rat.

RAZARANJE MITA

I nema instance, lika, događaja, mita, istorijske priče koji su, u ovom Tomićevom romanu, ostali nedotaknuti humorom. Jer humor Ante Tomića je dekonstrukcija u praksi. Šta sad to znači? Jezik je, naime, uvek i nužno opterećen slojevima značenja koji se stotinama godina talože u njemu. Dekonstruisati jezik znači raskopati te slojeve (poput arheologa) i videti šta je u njima ostalo upotrebljivo, a šta je od starosti preminulo i fosilizovalo se. No, raskopavanje jezika moguće je samo jezikom samim, te je dekonstrukcija nešto poput autoputa koji se rekonstruiše dok se saobraćaj ne zaustavlja. Svojim se jezikom, dakle, Ante Tomić obrušava na jezik na kojem piše, svojim se čitanjima istorijskih događaja suprotstavlja sleđenim čitanjima, pa će, recimo, strašni danak u krvi koji su Turci uzimali na osvojenim prostorima, u slučaju Jusufa, nekadašnjeg Radeta, pročitati ne kao puko otimanje deteta već kao način da se dete izvuče iz smrtonosne nemaštine. Kadiju Nusreta, koji se nameće kao glavni rodoljub i čuvar čistote vere, te mač pravde u smutnim vremenima, razotkriće kao prevaranta i pljačkaša: što se neko jače busa u prsa rodoljubiva to je verovatnije da je lopina impresivnih razmera. Od prelaska u drugu veru ne pravi nikakvu dramu, već je vidi kao način da se preživi ili čak i lakše trguje. Nasrnuće Tomić i na mit o siromašnom ali poštenom seljaku, na mit o gospodaru koji ima pravo na prvu bračnu noć, a mit o Kraljeviću Marku brižljivo će rastaviti i od delova sačiniti novu figuru, neopterećenu svetim predanjem. Dijalog zapovednika mletačkih trupa pukovnika Samardicha (str. 86) – u trenutku kada shvata da je Kraljević Marko nesposobnjaković i umetnička duša, te da od njega nema vajde u borbi – i samog Marka, pokazuje rad piščeve dekonstrukcije: “Nama triba Kraljević Marko koji u po ure ubije dvista dušmana”, kaže očajni pukovnik. “Moram te ovde zaustavit”, kaže Marko, “otkud ti to da Kraljević Marko za pola sata ubije dvjesto dušmana? “Šta otkud mi?” “Gdje si vidio da je Kraljević Marko za pola sata ubio dvjesto dušmana?” Nisan vidio, ali san čuo. Bezbroj puta dosad”. “Gdje si čuo?” “U pjesmi, di ću drugo čut?” “Pa to ti i govorim, to je samo pjesma. Sve je kod Kraljevića Marka u pjesmi.” Pukovnik će shvatiti poruku, tako da će nadalje isključivi zadatak Kraljevića Marka biti da na guslama opevava sopstvena junaštva i sopstvene podvige. Mit, razume se, ma koliko bio žilav, ima ograničen domet delovanja i u susretu sa stvarnošću ume da strada, ali i taj ćemo susret ostaviti čitaocima.

PRECIZNOST

Sve do sada rečeno konstitutivno je za dobru književnost, ali ne i nužno. Potrebno je odgovoriti na pitanje šta je to što romane Ante Tomića čini dobrom književnošću. Pre svega preciznost izraza. Ali šta znači precizno? Precizno u odnosu na koju meru preciznosti? U odnosu na stvarnost, pomislićemo najpre, ali uzmemo li u obzir da je Kraljević Marko živ i 300 godina posle svoje smrti, veza sa stvarnošću kida se kao truo konopac. U igri je nešto drugo, ono što se Ivi Andriću, recimo, priznaje rutinski, ali se u drugom slučajevima – posebno kada je u pitanju neko tako neozbiljan kao Ante Tomić – previđa: kod Andrića je sve u rečenici, i tu nikakva stvarnost ne bi pomogla da Andrić ne proizvodi rečenicu kakvu niko na ovom jeziku nije u stanju da proizvede. Niko ne piše kao Andrić. Ali, dopustite, ko piše kao Ante Tomi? Zar se i najiskusniji čitalac nije zapitao kako ovaj Splićanin postiže to da nas, doslovno, pomeri s mesta od smeha, a sve je obično i lako, toliko prozirno da i ne primećujemo kako između nas i slika koje Tomić proizvodi stoji čitav zid od jezika. Svaka je njegova slika toliko jasna da je moglo da je proizvede samo oko koje se odlično razume u odnos svetlosti i tame. U ovom slučaju: u jezik i u rečenicu. (Rečenica je, da podsetimo, elementarna jedinica kojom pisac barata. Ako rečenica ne valja – romana nema.)

Da bi bio eklsplozivno smešan, Tomićev izraz mora biti sveden i direktan, kao u sceni u kojoj se Kraljević Marko, posle bučnog provoda s Lucijom, ukaže go od pojasa naniže. Na tom mestu jednostavno prasnemo od smeha, pa onda, onako mrzovoljni, primetimo da je scena lišena dubine, pomalo vulgarna, te da je to samo trik. Je l? Mit o dubini kao vrednosti – ako je duboko vredno je, ako nije, onda ne vredi ništa; ok, ali šta znači duboko? – vrlo uspešno može da upropasti uživanje u tekstu ukoliko zaboravimo da je i slika u kojoj se Marko nehajno pojavljuje sa sve razmahanim organom učinak dobro odvaganog jezika. Mera preciznosti književnog jezika nalazi se – da odgovorimo i na to pitanje – u samom jeziku, u ravnoteži koju među sobom (a ne u odnosu prema nekakvoj stvarnosti) uspostavljaju same rečenice. Upravo je to tajna svakog dobrog pisca, bez izuzetka, tajna koju svi znaju, ali su samo majstori poput Ante Tomića u stanju da se njome posluže.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!