Prošlonedeljnom revijom odabranih ruskih filmova u Beogradu i Nišu, koju su organizovali Filmski centar Srbije i Kulturni centar Beograda, i kod nas je obeležena devedeseta godišnjica rada slavnog ruskog filmskog studija Mosfilm. Među prikazanim filmovima na „Nedelji Mosfilma“ u Srbiji bila su ostvarenja Nekoliko dana iz života Oblomova Nikite Mihalkova, Dersu Uzala Akire Kurosave, Ogledalo Andreja Tarkovskog, Kavkaska zarobljenica Leonida Gajdaja, Moskva suzama ne veruje Vladimira Menjšova, kao i dva filma poznatog ruskog reditelja i današnjeg direktora Mosfilma Karena Šahnazarova – Mi sviramo džez iz 1983. i Beli tigar iz 2012. godine. Šahnazarov je ovim povodom i gostovao u Beogradu, što smo iskoristili da s njim razgovaramo o sovjetskoj i ruskoj kinematografiji, njegovim filmovima i – neizbežno – o politici.
„VREME„: Svoju profesionalnu karijeru započeli ste sredinom sedamdesetih u Mosfilmu. Kako su tada mladi autori dolazili do svog prvog igranog filma?
KAREN ŠAHNAZAROV: Bilo je to veoma jednostavno. Diplomirao sam na najpoznatijoj filmskoj školi VGIK, imao sam odlične ocene, što je bilo veoma važno. U Mosfilmu sam počeo kao asistent, ali smo imali pravo da sami nudimo svoje scenarije ili tražimo druge od neke od osam produkcija koje su u to vreme postojale u Mosfilmu. Zbog odličnih ocena svi u Mosfilmu su znali da ja imam pravo da snimim film, i znali su da je njihova dužnost da mi to omoguće. Mi, mladi reditelji, bili smo tako sigurni da ćemo jednog dana, pre ili kasnije, snimiti svoj prvi film. Tako je to bilo u Sovjetskom Savezu, sada to nije slučaj. S druge strane, problem je bio što se meni nisu dopadali scenariji koje su mi producenti nudili, a njima se nisu dopadali moji. Zato sam posle nekoliko godina napravio kompromis – 1979. snimio sam film Dobri ljudi, po scenariju koji mi se nije svideo. Tek sam sa drugim filmom Mi sviramo džez bio potpuno zadovoljan.
S obzirom na to da ste imali priliku da radite i u sovjetsko vreme i nakon njega, kakva su vaša iskustva u vezi sa cenzurom i autocenzurom u Mosfilmu nekad i sad?
Sovjetski deo moje karijere sastoji se od tri filma koja sam snimio pre Gorbačova i tri filma za vreme njegove vlasti. Cenzure u SSSR pre Gorbačova je bilo, ali je ona naravno zavisila od teme koju su filmovi obrađivali. Ja sam, na primer, počeo karijeru sa mjuziklima, a cenzura u mjuziklima i muzičkim komedijama nije bila tako stroga. Ali u filmovima s političkim temama naravno da je bilo cenzure. Sve do dolaska Mihaila Gorbačova. Ja sam u vreme njegove vladavine od 1986. do 1991. snimio političke filmove: Kurir, Grad nula, Careubica, filmove koji bi ranije sigurno bili zabranjeni. Danas, naravno, cenzure uopšte nema, bar ne u kinematografiji. Možda je ima na televiziji, ne znam.
Vaš film Mi sviramo džez iz 1983. godine je muzička komedija, ali je donekle i subverzivna za ono vreme. Naime, reč je o grupi mladih ljudi koja u Sovjetskom Savezu dvadesetih godina prošlog veka voli da sluša i svira džez, a to se tada smatralo za reakciju, zamalo i za kontrarevoluciju.
Ne, nije to bilo tako loše. Radile su cenzorske makaze, to je tačno. Na primer: imao sam jednu scenu u kojoj je glumica imala obnažene grudi, pa tu su scenu izbacili. Međutim, cenzori mi nisu pravili problema ni oko džeza ni oko nekih mogućih političkih konotacija. Film je ušao u distribuciju širom SSSR i postigao je veliki uspeh. Štaviše, prikazan je na mnogim inostranim festivalima i ja sam sa tim filmom prvi put putovao van Sovjetskog Saveza. To je bilo u vreme Brežnjeva i Andropova. Ljudi na Zapadu obično imaju predstavu da je u Sovjetskom Savezu život bio nemoguć i da je tamo sve bilo zabranjeno. U stvari, prava slika SSSR je mnogo komplikovanija i živopisnija. Bilo je i tamo života, bilo je i muzike, šta znam, bilo je i Bitlsa i Rolingstonsa, roka… Naravno, ako bi u to vreme neko rekao da je Komunistička partija sranje, tada ne bi imao šanse, i on onda tako nešto nije ni govorio. Ali, ponekad si mogao nešto i da kažeš, a da nemaš problema posle.
Komunističkim periodom bavili ste se i u svojim kasnijim filmovima. Recimo, u Nestalom carstvu iz 2008, čija se radnja odigrava 1973. godine, u vreme vaše mladosti.
Taj film je prikazivan u inostranstvu, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama. Ponekad sretnem nekog svog vršnjaka sa Zapada i onda mi kaže: „Nisam znao da ste vi u Sovjetskom Savezu živeli slično kao mi, slušali iste ploče…“ Ali ja sam u filmu zaista prikazao istinu, svoju mladost. Ljudi sa Zapada, valjda, misle da smo svi mi u Sovjetskom Savezu sedeli u zatvorima.
Koliko je tada potencijalni komercijalni uspeh filma uticao na odluku da se neki film snimi, ako je finansijska dobit uopšte igrala ulogu u to vreme?
Zanimljivo je, i pomalo čudno, da je sovjetska kinematografija bila komercijalnija nego današnji ruski film. Doduše, sovjetsko kinematografsko tržište bilo je veće nego što je danas rusko, a zbog zatvorenosti imalo je manju konkurenciju jer se nije prikazivalo mnogo stranih filmova. Unutar Mosfilma je bilo puno više kapitalizma nego što biste očekivali. Vodilo se računa da filmovi budu gledani i isplaćivale su se premije autorima čiji bi filmovi postigli zapažen uspeh. Tako sam i ja za filmove Mi sviramo džez i Kurir zaradio priličan novac.
Danas se stiče utisak da je ruska kinematografija ili samodovoljna ili da su strana tržišta nezainteresovana za distribuciju ruskih filmova. Postoje mnogi uspešni i gledani ruski filmovi koji su ostali potpuno nepoznati gledaocima van ruskog govornog područja.
Iskreno govoreći, ruska filmska industrija je veoma slaba. Mi proizvodimo samo 70 filmova godišnje. To je veoma malo za tako ogromno tržište. Sovjetski Savez je nekad pravio više od 300 filmova za godinu dana. Normalna proporcija je da tek svaki treći, četvrti film zaista bude prikazan u bioskopima. Tako je svuda, u Evropi, Americi… I sad, zamislite, samo petnaestak ruskih filmova godišnje završi u bioskopu. To je ništa. Francuska danas proizvodi 400 filmova, Danska pravi 40 filmova godišnje. Ima zaista dobrih ruskih filmova, ali je ruska kinematografija u celini veoma slaba. Nema ruskih filmskih kompanija koje su dovoljno jake da plasiraju filmove na inostrano tržište. S druge strane, televizijska industrija je izuzetno jaka i organizovana – apsolutno sam siguran da je najjača u Evropi. Možda još nije jaka kao američka televizija, ali je blizu. Ogroman je novac u toj industriji, imamo hiljade televizijskih produkcija i oni kontrolišu publiku na tržištu bivšeg SSSR. Budžeti za TV filmove i serije su ogromni, a pravi se 600, možda i 700 televizijskih filmova godišnje. Najveći prihodi Mosfilma uopšte nisu od filmova već od usluga za televizijsku produkciju. Skrećem pažnju da se na ruskim televizijama prikazuje isključivo ruski igrani program. Ne pamtim kad sam video stranu seriju ili film na televiziji, dok je udeo ruskog filma u bioskopima 25 odsto. Tako barem kažu, a ja mislim da je taj procenat i manji, deset, možda i tek pet odsto.
Dakle, tvrdite da ruski producenti ne mogu da povrate uloženi novac, a kamoli da zarade na ruskom filmskom tržištu?
Ne mogu. Ruska kinematografija je slaba jer u njoj nema privatnih investitora. Biznismeni ne znaju kako da zarade na ruskom filmu. Ali, umeju da profitiraju na televiziji. Zato ima toliko privatnog kapitala u televizijskoj produkciji. Zbog toga se u Rusiji snima samo 70 filmova godišnje i sve ih finansira država.
Sve bivše komunističke zemlje su prošle kroz reviziju svoje nacionalne istorije, što je vidljivo i u njihovoj kinematografiji. Koliko je revizija istorije prisutna na ruskom filmu?
Moje mišljenje je da se ta revizija bliži svom kraju. Nije se još završila, ali je blizu kraja. Naime, poslednjih dvadeset godina bio je trend da se SSSR prikazuje u tamnom svetlu, a carska Rusija u pozitivnom kontekstu. Ja nikad nisam negirao dostignuća Sovjetskog Saveza. Ako bih negirao Sovjetski Savez, onda bih negirao i pobedu u Drugom svetskom ratu.
Bilo je pokušaja da se preispita uloga SSSR u Drugom svetskom ratu?
O, da. Bilo je pokušaja da se izjednače nacisti i komunisti. Postojala je ideja da se potpuno odbaci Staljin i sve što je on uradio. Ali, to je nemoguće. Ako odbacite Staljina, onda odbacujete i našu pobedu u Otadžbinskom ratu. Jer, ko je dobio rat? Reći ćete: narod. U redu, ali, ko je bio vođa? Staljin je bio ovakav i onakav, ali, istovremeno, on je bio vođa i on je dobio rat protiv fašizma. Međutim, u poslednje vreme, stvari polako dolaze na svoje. Činjenica je da je Staljin komplikovana figura, da je bio diktator, ali ne možete reći da su Staljin i Hitler isto.
Nedavno ste potpisali pismo podrške predsedniku Vladimiru Putinu u vezi sa njegovom politikom prema Ukrajini.
Da, to je pismo koje je potpisalo više od 500 javnih ličnosti u Rusiji. Potpisao sam zato što delim mišljenje većeg dela javnosti u Rusiji o ukrajinskoj krizi. Iako postoje i drugačija mišljenja, većina nas smatra da je za ukrajinsku krizu kriv Zapad. Za poslednjih dvadeset godina videli smo kako se Jugoslavija raspala, kako Zapad nije poštovao nijedan dogovor s Rusijom i da je situacija u Ukrajini direktno usmerena protiv nas. U Ukrajini se nije dogodila nikakva revolucija. Kakva je to revolucija u kojoj jedan oligarh smeni drugog? Posle Janukoviča došao je Porošenko. Gde je tu revolucija? To je puč. I to prozapadni puč.
Kako će se sve to završiti?
Krim je gotova priča. Većina stanovništva je želela da se ponovo ujedini sa Rusijom. Onaj ko smatra da će se Krim vratiti pod okrilje Ukrajine, jednostavno, nije realan. Što se istočne Ukrajine tiče, mišljenje većine stanovnika Rusije je da su za krizu odgovorne Sjedinjene Američke Države. A, rešenje je jednostavno – dajte veća ljudska prava stanovnicima na istoku Ukrajine kroz federalizaciju države i uvođenje ruskog jezika kao drugog zvaničnog. Ja ovih dana dobijam mejlove od ljudi sa istoka Ukrajine koji kažu: „Gledali smo tvoj film Beli tigar, pre dve godine. Sve si bio u pravu.“
Radnja vašeg filma Beli tigar odigrava se za vreme Drugog svetskog rata. Glavni junak, ruski tenkista Najdjonov, pokušava da uništi neuhvatljivi fantomski nemački tenk koji zovu Beli tigar. Njegova potera ide sve do Berlina, traje do kraja rata i na kraju Najdjonov ne uspeva da ga pronađe, ali kaže da se Beli tigar mora uništiti. Jer, ako se ne uništi, on će čekati i opet će se pojaviti za dvadeset, pedeset, sto godina. Simbolika filma je očigledna. Da li je Beli tigar zaista tako neuhvatljiv?
Film je snimljen pre dve godine, a sada nam se u životu dešava isto ono što i u tom filmu. Očigledno je da je rat nastavljen – rat Zapada protiv Rusije. Sve izgleda isto kao pre sedamdeset godina. Iz ruske perspektive to je tako jednostavno i jasno. Mi smo bili ti koji su 1991. zaustavili Hladni rat. Evropljani misle da su u njemu oni pobedili. Nisu pobedili, mi smo zaustavili rat. I trebalo je da ga zaustavimo, to je bila dobra odluka. I, šta se posle desilo? NATO je počeo da prilazi sve bliže i bliže. Došli su do Sankt Peterburga. Zbog čega? Do pre samo šest meseci niko u Rusiji nije mogao da zamisli da će Krim ponovo biti u sastavu Ruske Federacije. Uveren sam da ni predsednik Putin nije mogao da zamisli Krim u Rusiji. Danas u ruskom narodu vlada veliko antiameričko raspoloženje. Doskora nije bilo tako.
Gde je danas Beli tigar?
U Ukrajini.
