Tokom druge polovine tridesetih godina u Beogradu je postojala veoma živa strip scena. Pored činjenice da je širokoj čitalačkoj publici bio dostupan zavidan broj strip izdanja koja su donosila prevode stripova kako američkih tako i evropskih autora, takođe je delao čitav niz domaćih strip crtača, koji su kreirali vlastite junake i storije. Strip je tada bio prilična novotarija čak i u mnogim zapadnoevropskim zemljama, a kamoli u jednoj balkanskoj državici kakva je bila Jugoslavija. Svega nekoliko godina nakon što su priče u slikama gotovo čudom iždžikljale u ovdašnjoj magazinskoj produkciji, izbio je rat koji je doneo dubinske lomove i promenu političkog sistema zemlje, tako da je razvoj domaćeg stripa bio prekinut. Zato nije neobično da su strip autori tek decenijama kasnije bivali ponovo „otkrivani“, i da njihov rad, mimo krugova upućenika i entuzijasta, možda nikada nije na pravi način vrednovan.
Pre nekoliko godina, strip istoričar Zdravko Zupan mi je pričao o tome kako je postupno i s puno muke dolazio do podataka o radu i sudbini Veljka Kockara, jednog od veoma obećavajućih autora beogradskog kruga, koji je u svojoj dvadeset četvrtoj godini završio pred streljačkim vodom novouspostavljenih vlasti, u Beogradu 1944. godine. Osim što je objavljivao (poput mnogih drugih crtača, fotografa i novinara tokom rata) u beogradskim listovima kao što su „Dom i svet“ i „Bodljikavo prase“, koji su izlazili pod kontrolom nemačke okupacione administracije, nikada nije pronađen bilo kakav dokaz da je bio saradnik okupacionih vlasti, niti postoji ijedan njegov rad koji bi, recimo, mogao da se svrsta pod političku propagandu (što je bila delatnost u kojoj su se oprobali neki drugi strip crtači, kao recimo Konstantin Kuznjecov). Naprotiv, Veljko Kockar je u to burno vreme kreirao prilično benigne strip storije o ljudima-kaktusima, a njegovo crtačko umeće kao da je najviše bilo razigrano kada je radio na geg panelima na kojima se pojavljuju poluodevene devojke. Možda je, u moralnom smislu, pogrešno baviti se tako bezazlenim sadržajima u vreme dok nacisti vešaju taoce na Terazijama ili dok je, recimo, čitava jedna populacija (jevrejska) u Srbiji bila izložena stravičnom istrebljenju. Međutim, i u najtragičnije vreme život teče svojim tokovima, a puka delatnost crtanja stripova ne zaslužuje da pod bilo kakvim okolnostima bude kažnjena smrću.
ŽRVANJ ISTORIJE: Takođe, ne bi trebalo isključiti mogućnost da je Veljko Kockar bio žrtva ratnog haosa, nasumično iskazanog besa, ili zavisti nekog manje talentovanog crtača, ili čak nečije ignorancije, što bi značilo da nije ubijen iz ideoloških razloga, već zbog naše neuljuđenosti i bahatosti. To što su se u to vreme nekakve slične nepodopštine dešavale i na drugim mestima u svetu, koji je u toj ogromnoj krizi istina bio na ivici neke vrste kolektivnog ludila, nije dovoljno da se preko svega toga tek tako pređe. Zanimljivo je i da je nakon članka u „Politici“ od 27. novembra 1944, u kojem je konstatovana egzekucija nad „izdajnicima i neprijateljima naroda“ (među kojima se zatekao i nesrećni strip crtač), već narednog dana, 28. novembra, objavljen članak koji je potpisao jedan umetnik, ni manje ni više nego vođa beogradskih nadrealista Marko Ristić. Ristićev članak, naslovljen „Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin“, objavljen kao udarni tekst na prvoj strani „Politike“, trebalo je da posluži kao neka vrsta podrške ovim kolektivnim streljanjima. Teško je reći da li je Marko Ristić lično bio upućen u slučaj Veljka Kockara, ali pod nekim normalnim okolnostima bilo bi za očekivati da jedan pripadnik avangardnog umetničkog pokreta makar pokaže zanimanje za nekoga ko se zatekao pred streljačkim vodom, a čije je bavljenje kreativno, čak i ako je u to vreme malo ko smatrao strip „umetnošću“. Umesto toga, Marko Ristić je, bez spominjanja pojedinačnih imena, napisao samo još jedan vatreni članak, kakve su u tom trenutku na sve strane pisali i ljudi mnogo skromnijeg spisateljskog i intelektualnog potencijala.
Mišljenja sam i da ne bi trebalo da slučajevi poput Kockarevog budu upotrebljeni za neki novi ideološki obračun sa antifašističkom prošlošću. U tom smislu, setio sam se razgovora sa prijateljem Predragom Popovićem, koji danas živi u Londonu. Početkom osamdesetih, kada još nisam napunio ni dvadesetu, mi smo obojica pisali za magazin „Džuboks“, i bili zainteresovani za drugačiji, smeliji prilaz popularnoj muzici i savremenim medijima uopšte. Tokom jednog razgovora o burnoj prošlosti naše zemlje, Popović mi je rekao da „kada bismo živeli u četrdesetim godinama, nas dvojica bismo verovatno bili komunisti“. U početku mi je to zvučalo kao potpuna besmislica. Mi smo voleli novotalasnu muziku, gnušali se tada već uparloženog (socijalističkog) državnog establišmenta, i uopšte žudeli za nekom promenom… Međutim, brzo sam shvatio da je Popovićev zaključak istinit – u drugim okolnostima, kakve su bile u prošlosti, mi bismo vrlo verovatno bili baš onaj tip gnevnih mladih ljudi koji se priključio komunističkom pokretu. Poznato mi je da su mnogi od tih dvadesetogodišnjih idealista bili mučeni ili ubijeni od strane okupacionih vlasti, što je samo razbuktalo otpor. Ipak, mislim da sudbine poput Kockareve iz tih razloga ne bi trebalo prećutati, već o njima glasno govoriti, kako se takve strašne situacije ne bi ponovile u nekom drugom kontekstu…
STRIP I SMRT: Knjiga Veljko Kockar – Strip, život, smrt, koju je priredio Zdravko Zupan a upravo objavio Kulturni centar Pančeva, trebalo bi da bude makar mali korak u tom smeru. Osim njegovih radova, razbacanih po danas već skoro zaboravljenim časopisima, mi danas veoma malo znamo o Veljku Kockaru – nemamo podataka čak ni o njegovom fizičkom izgledu, s obzirom da nije sačuvana nijedna fotografija. Na zadnjim koricama ovog izdanja reprodukovan je crtež iz lista „Bodljikavo prase“, broj 26, od 23. maja 1942, na kojem su prikazani umetnik i njegov model. Prema rečima Zdravka Zupana, „poznato je da crtači stripova veoma često unose svoje karakteristične crte lica kada crtežom nastoje da predstave umetnika. Ostaje nam da nagađamo da li je na ovoj karikaturi to učinio i Veljko Kockar“. Inače, Kockar je verovatno, da je bilo prilike, mogao da sazri u inovativnu i zanimljivu autorsku ličnost. Njegova karijera je prekinuta još u veoma ranoj fazi, ali je očigledno da mu je manje išlo od ruke podražavanje stripova u kojima sledi (u beogradskim strip publikacijama) popularnu struju američkog avanturističkog stripa. S druge strane, među domaćim autorima u to vreme skoro da nije bilo autora koji je uspešno razvio originalan groteskni strip, a Kockareve storije o Kaktus Bati mogle su da budu upravo to. Iako diznijevski predstavljeni, likovi iz ovog stripa deluju veoma samosvojno. Postoji i nešto onespokojavajuće u zamisli o kaktusima koji hodaju, stvorenjima koja su izmeštena iz svog habitata, kao i sam Kockar, koji je napustio rodni Osijek da bi se, daleko od porodice i bez mnogo sredstava, školovao u Beogradu, i u ratno doba upustio u avanturu rada na stripu… Takođe, iako Kockar nije bio jedini domaći autor koji je krenuo da radi karikature na kojima caruju pin-ap devojke, on je svakako bio među najboljima. Uprkos banalnim tekstovima, on je figure devojaka crtao sa lakoćom i žarom. Sve je to bio iskorak u poređenju sa tradicionalnijim, „zakopčanim“ stilom ilustracije koji su domaći autori tada preferirali. Kako god, sve što je u ovom trenutku bilo moguće učiniti jeste da se gotovo svi raspoloživi radovi Veljka Kockara, do kojih je Zdravko Zupan uspeo da dođe, pojave na jednom mestu, i tako makar simbolično učini napor da razumemo ovu autorsku ličnost, a možda i nas same.
