Telo nam ništa, um takođe ništa

U vreme štampanja ovog broja, u sredu 26. maja, reditelj Nikita Milivojević otvoriće 55. Sterijino pozorje, a zatim će mjuziklom Kosa početi takmičarski deo ovog festivala drame i pozorišta. Veče pre zvaničnog otvaranja, u programu nazvanog „Prolog pozorja“, obeležena je stota godišnjica rođenja književnika Meše Selimovića prikazivanjem predstave Derviš i smrt u izvođenju turskog pozorišta Kodžaeli i otvaranjem izložbe „Meša Selimović u pozorištu“. Do zatvaranja Pozorja, 4. juna, biće prikazano ukupno 17 predstava od kojih za Sterijinu nagradu konkuriše njih 12. Na „Pozorju mladih“ nastupiće 11 predstava.

O Sterijinom pozorju je, kao i prošle godine, počelo da se priča i piše znatno pre njegovog svečanog otvaranja, i, kao i lane, i ovog puta povodom festivalske selekcije. Naime, od momenta kada su početkom marta selektori Pozorja Ana Tasić, Aleksandra Glovacki i Nikola Zavišić objavili svoj izbor, počelo je da se raspreda o odluci Ane Tasić, odgovorne za selekciju nacionalne drame, da od pedesetak predstava domaćih autora izvedenih između dva festivala, pozove samo – sedam. Takva selekcija je ocenjena kao neprilična festivalu kome je cilj negovanje i promovisanje domaće drame, a bilo je i onih kojima nije bilo pravo što su od tih sedam predstava tri iz inostranstva, dve izvode domaća pozorišta na mađarskom jeziku, a samo dve su na srpskom.

SELETORI I SELEKCIJA: Naslovi predstava za koje se odlučila Ana Tasić, teatrološkinja i pozorišna kritičarka, su: Barbelo, o psima i deci (Biljana Srbljanović/Paolo Mađeli, pozorište „Gavela“, Zagreb), Brod za lutke (Milena Marković/Aleksandar Popovski, Slovensko narodno gledališče, Ljubljana), Generalna proba samoubistva (Dušan Kovačević/Nurulah Tundžer, Gradsko pozorište Istanbul), Banović Strahinja (Borislav Mihajlović Mihiz/Andraš Urban, Narodno pozorište Subotica), Pomorandžina kora (Maja Pelević/Kokan Mladenović, Ujvideki sinhaz, Novi Sad), Čekaonica (Boris Liješević i Branko Dimitrijević/Boris Liješević, Atelje 212, Beograd) i Sardinija (Ištvan Besedeš/Andraš Urban, pozorište „Kostolanji Deže“, Subotica).

„U program nacionalne drame 55. Sterijinog pozorja preovlađuju produkcije savremenih domaćih tekstova, samo je jedna predstava nastala na osnovu klasike, mada je i tu reč o savremenoj klasici (Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza)“, objašnjava svoju selekciju u razgovoru za „Vreme“ Ana Tasić. „U ovogodišnjem programu nacionalne drame nema eskapizma i laganih tema. Sve predstave, vrlo direktno, konfrontiraju gledaoca sa istinom, sirovom i brutalnom, ali i, valjda, kasnije, oslobađajućom. Specifičnost ovogodišnje selekcije je to što tri predstave dolaze iz inostranstva (Zagreb, Ljubljana, Istanbul), dok se, među domaćim učesnicima, nalaze po dva pozorišta koja igraju na mađarskom jeziku, odnosno na srpskom jeziku. Ova neobičnost ovogodišnje selekcije nacionalne drame, između ostalog, rezultat je izuzetno siromašne produkcije u Srbiji, u pogledu umetničkih dometa, odnosno estetskih kvaliteta scenskog izraza, inovativnosti rediteljskih poetika, promišljenosti tumačenja domaće drame. Ovakva selekcija, koja je zaobišla neka naša etablirana pozorišta i etablirane autore, naravno da je naišla na neodobravanje pojedinaca, pri čemu mislim da je svaka kritika selekcije, pre nego što su predstave pogledane, neozbiljna, neumesna i samo ide u prilog tezi da su takvi negativni komentari proizvod povređenih sujeta, ugroženih interesa i drugih manje-više ličnih razloga. Na primer, apsurdno je to što se Dušan Kovačević žali što nije na prošlom Pozorju učestvovala njegova režija njegovog poslednjeg teksta Generalna proba samoubistva, kao i to što sada dolazi turska predstava po istom tom tekstu, a da pri tom nije ni gledao tursku predstavu! Predstave koje nisu iz srpskih pozorišta, Barbelo, o psima i deci, Generalna proba samoubistva i Brod za lutke, karakteristične su po apartnim, visoko estetizovanim rediteljskim pristupima, u velikoj meri provokativnijim u odnosu na njihova prethodna tumačenja, na našim scenama i zato su ušle u selekciju. Mislim da će to biti odlična prilika da se naše pozorište uporedi sa pozorištem u regionu, ali i šire. Takođe, smatram da je važno i to što, među domaćim učesnicima, nastupaju ansambli koji nisu mejnstrim (Novosadsko pozorište, „Deže Kostolanji“, Narodno pozorište u Subotici i jedna koprodukcija Ateljea 212 i KC Pančevo), ako tu odrednicu uslovno shvatimo, odnosno nije reč o najafirmisanijim pozorištima u Srbiji (Narodno pozorište, JDP, SNP), kao i to što su sve predstave iz Srbije produkcijski dosta skormne, dok su na idejnom, društveno-političkom planu bogate i provokativne. Sada, dva meseca nakon objavljivanja selekcije i nakon brojnih komentara, što pozitivnih što negativnih, jasno mi je koliko je takav izbor bio beskompromisan, ekscesan u odnosu na očekivanja našeg establišmenta, a još sam sigurnija da je takva selekcija sasvim opravdana i prava. A verovatno je i pozitivno to što se podigla tolika prašina u vezi sa selekcijom domaće drame, jer to znači da je učinjen neki iskorak, što je, samo po sebi, dobro, naš pozorišni život se mora prodrmati, probuditi, oživeti“, zaključuje Ana Tasić.

Aleksandra Glovacki, dramska spisateljica i pozorišni kritičar, zadužena za selekciju predstava domaćih pozorišta rađenih po tekstovima stranih pisaca, odabrala je pet predstava. Od tih pet, dve je režirao Kokan Mladenović: mjuzikl Kosa Ragnija, Radoa i Mekdermota u izvođenju Ateljea 212, predstavu s kojom je zvanično otvoreno Pozorje, i klasično delo Dundo Maroje Marina Držića u izvođenju Kruševačkog pozorišta. Sanja Glovacki se odlučila i za Dramu o Mirjani i ovima oko nje prema tekstu mladog zagrebačkog pisca Ivora Martinića u režiji Ive Milošević i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, zatim za Euripidove Bahantkinje koje je u beogradskom Narodnom pozorištu režirao Stafan Valdemar Holm, i za Noru Henrika Ibzena u režiji Predraga Štrpca Somborskog pozorišta. „Festivalska selekcija podrazumeva određeni nivo po svim segmentima predstave, ali da li Ibzenova Nora dublje provocira od Dunda Maroja (dublje koga, dublje koliko), ili, ko tu mudrije a ko strastvenije propituje… to su ipak pitanja bez mogućeg racionalnog odgovora“, obrazlaže je Sanja Glovacki svoj izbor.

UTEŠNO I OPOMINJUĆE: Za međunarodni program nazvan Drugo Vi, selektor Nikola Zavišić, reditelj, izabrao je pet predstava iz okruženja koje, po njegovim rečima, predstavljaju drugu sliku, drugu stranu nas samih: „Nešto što nas se tiče. Da bude, dakle, Drugo Mi, odnosno u slučaju publike kojoj se pokazuje, Drugo Vi.“ U njegovoj selekciji su predstave Zagrebački pentagram, omnibus od pet priča savremenih hrvatskih autora u režiji Paola Mađelija i izvođenju Zagrebačkog kazališta mladih, Lorkin Dom Bernarde Albe reditelja Dijega de Brea i Slovenskog ljudskog gledališča iz Celja, Fedra Fitnes autora i reditelja Ištvana Tašnadija pozorišta „KoMa & ALKA.T Companies“ iz Budimpešte, 20 per 20 je koprodukcija dva pozorišta iz Rumunije, „Studio Yorick“ i „Trgu-Mureš & dramAcum“, i Will you ever be happy again Zrenjaninke iz Holandije Sanje Mitrović, koprodukciju Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda i dva amsterdamska pozorišta – „Hetveem Theater & Producties“ i „Stand Up Tall Productions“.

Tačno dve nedelje pre početka, Pozorje je zatvorilo finansijsku konstrukciju (25 miliona dinara) potpisivanjem Protokola sa Ministarstvom kulture Srbije. Dakle, finansijeri Pozorja su Grad Novi Sad (13 miliona), pokrajinski Sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture Srbije (po pet miliona) i Vlada Vojvodine (milion dinara). Protokolom o sufinansiranju programa i aktivnosti Sterijinog pozorja od ove do 2012. godine je predviđeno da Ministarstvo kulture finansira najdugovečniji festival u državi sa oko pet i po miliona dinara, što je za milion više nego prošle godine. U Pozorju su ovu podršku Ministarstva ocenili kao pomoć „u stabilizovanju pozorišnog života u Srbiji, kao i u smanjivanju zlovolje, nestrpljivosti i haotičnosti“, i što je najvažnije „u promociji nacionalne drame i pozorišta“.

Moto pod kojim će se na ovogodišnjem Pozorju igrati predstave uzet je iz jednog Sterijinog stiha i glasi: …Telo nam ništa, um takođe ništa… „Ovom trenutku ne pristaje ništa bolje nego cinični Sterija“, pojašnjava za „Vreme“ razloge za ovakav slogan festivala Milivoje Mlađenović, v.d. direktora Sterijinog pozorja. „Dvostruko ništa u motu festivala odnosi se na sumnju u telesno, što i ne moramo da uzmemo tako preteće, ali i na sumnju u umne snage – da nam ni one nisu od pomoći, što danas tako dobro pristaje stanju ukupne ljudske nemoći naspram sila postkapitalizma, globalizma i tranzicije na srpski način. Ta igra sa rečju ništa je istovremeno i opomena i uteha. Opomena potrošačkom društvu, opomena suludoj potrošačkoj pameti, opomena da erozija zahvata sve vrednosti, opomena povodom katastrofalne ekonomije, nasilja, korupcije i kriminala svake fele. I uteha da je ništavilo, iščeznuće – elementarna kategorija ljudskog trajanja, te prema tome i uteha moralnom čoveku da sačuva i um i telo i ne podlegne tržišnim principima uvek i po svaku cenu. Te ćete reči naći kao zajednički sadržilac, uglavnom, u svim predstavama ovogodišnjeg Pozorja.“

Intervju – Milivoje Mlađenović, v.d. direktora Sterijinog pozorja: Lakoća i bezbrižnost me ne ispunjavaju

„Domaća drama ostaje dominanta i ostaje smisao postojanja festivala. A to što se na ovogodišnjem Pozorju dogodila, sticajem pozorišnih okolnosti, mešavina jezika i kultura ovog regiona pa srpski pisci igraju i na turskom, hrvatskom, slovenačkom i mađarskom jeziku, to je samo lep dokaz da naša drama ima svoj uticaj, prodor u druge pozorišne kulture.“

Krajem novembra prošle godine Skupština Novog Sada imenovala je Milivoja Mlađenovića za vršioca dužnosti direktora Sterijinog pozorja, deset dana nakon što je naš najstariji pozorišni festival napustio Ivan Lalić, a nedelju dana pošto je Milivoje Mlađenović napustio Srpsko narodno pozorište, u kome je bio upravnik šest godina. Pre toga, Mlađenović je 12 godina bio upravnik Narodnog pozorišta u Somboru. Pre tri godine, Mlađenović je doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu.

„VREME„: Od 17 predstava, samo sedam ih je po tekstovima domaćih autora. Vi ste prilikom stupanja na novu dužnost izjavili da ćete se zalagati za prvenstvo domaće drame.

MILIVOJE MLAĐENOVIĆ: Suviše je bilo buke oko ovogodišnjeg izbora predstava za Pozorje, ali ta žustrina nije škodljiva. Sve zavisi od individualnog pogleda na ovogodišnji izbor! Na prvi pogled, doista, izgleda kao da Pozorjem dominiraju strani pisci i pozorišta. Međutim, onaj ko pravilno razmatra ponudu, primetiće da je u zvaničnoj selekciji ukupno 12, a ne 17 predstava. Jer preostalih pet su u međunarodnoj selekciji, dakle, kao prateći program, odnosno izvan konkurencije za nagrade. Taj blok predstava nije se preteći nadvio da zaseni domaću dramu. Dakle, ko hoće matematički da se izražava, uvideće da domaća drama zaprema sedam dvanaestina zvaničnog programa. Možda je trebalo samo razgovetnije naglasiti da Pozorje čine dve selekcije: jedinstvena selekcija nacionalne drame i pozorišta, koje čine zvanični program u konkurenciji za nagrade, i međunarodna selekcija kao prateći, off program. Domaća drama ostaje dominanta i ostaje smisao postojanja Festivala. A to što se na ovogodišnjem Pozorju dogodila, sticajem pozorišnih okolnosti, mešavina jezika i kultura ovog regiona pa srpski pisci igraju i na turskom, hrvatskom, slovenačkom i mađarskom jeziku, to je samo lep dokaz da naša drama ima svoj uticaj, prodor u druge pozorišne kulture.

O programu ovogodišnjeg Pozorja počelo je da se priča i polemiše još u martu, Pozorje otvara predstava Ateljea 212, čiji je upravnik Kokan Mladenović postao tema najnovije pozorišne afere. Da li ovakve teme koriste ili štete teatru?

To je izuzetno važno za srpski teatar. Ko god se pozorišnom pragmom bavi, rizikuje da na kraju bude žrtva. Drago mi je i zbog Kokana i zbog Medenice, i zbog svih onih koji su učesnici ovog ozbiljnog sporenja. Neka ih, neka se odmeravaju! Kamo lepe sreće da se o teatru kod nas na ovakav način češće i žešće raspravlja. Njihov će sukob jednog dana biti stranica istorije srpskog pozorišta koja će biti dokaz da se nekad i u ovoj zemlji, na stranicama glavnih dnevnih novina, govorilo o autentičnom pozorišnom izrazu i konvencionalnom, tradicionalnom, o političkom angažmanu i eskapizmu u teatru, o vrhunskoj pozorišnoj umetnosti, o modelima pozorišta i pozorišnom sistemu, o pozorištu i tržištu. Pošteno govoreći, moj prijatelj i dugogodišnji saradnik Kokan Mladenović kao reditelj je i sam u svojim umetničkim poslovima, ponekad, nastupao tako da ga stvarnost ne dotiče. E, a sad je u drugoj poziciji – da brani dohodak. Koliko sam se i sam u pozorišnoj praksi naslušao nadmenih, neodmerenih stavova: idi, nađi pare, ti si menadžer, šta nas se tiče, ovo je vrhunsko umetničko delo. Ali, od Joakima Vujića do danas – velike promene u odnosu države prema pozorištu nema. Država će podupreti finansijski jednu izuzetnu, spektakularnu pozorišnu produkciju, ali očekuje da ta predstava nakon premijere samu sebe izdržava. I tu sada nastaje ono što je sporno. Postoje vrhunska pozorišna ostvarenja od neprocenjive vrednosti, ali blagajna ne može da podmiri troškove njihovog izvođenja. Tada dobra pozorišna uprava smišljeno na repertoar stavlja delo koje u postprodukciji može da bude profitabilno. Tako bi Kosa trebalo da svojim profitom nadoknadi ono što Šuma blista ili Putujuće pozorište Šopalović ne mogu zaraditi, objektivno, u ovoj zemlji, u ovom času. I ne mogu ni u Sloveniji ni drugde u Evropi.

Šta je sa predlogom da Pozorje bude deo velikog festivala u kome će biti i Exit i Cinema city?

To je bila ideja prethodnog direktora. Lično, ne bih se usudio da integrišem jedan, u svim komponentama specifičan, samosvojan, osetljiv festival koji pripada sferi pozorišne umetnosti sa festivalima koji, jednim svojim delom, spadaju i u oblast kulturne industrije, zabave, masovne kulture. Ono što im je zajedničko jeste da se događaju u istom gradu i predstavljaju deo kulturne ponude grada. Exit ima svoj jasan programski profil, izgrađenu publiku. Cinema city na tome još radi. I nezavisno organizovani oni mogu produktivno da utiču jedni na druge. Naravno, nikada ne bih isključio mogućnost da Sterijino pozorje sa ovim festivalima, bude li potrebno, realizuje i zajednički projekat: postoje u našem veku, u svetu, i takve granične pozorišne forme, spektakli, koji se obraćaju znatno masovnijoj publici nego što je to u ustaljenoj formi pozorišta.

Otišli ste iz SNP–a iz ličnih razloga, usred drugog mandata tokom kojeg ste bili zaslužni za mnoge uspehe, ali ste takođe i prozivani zbog loše atmosfere u kući. Zatim ste došli na čelo tada vrlo uznemirenog Pozorja, pa deluje kao da ste iz jednog problema prešli u drugi.

Imam u radnoj knjižici upisan staž od bezmalo dve decenije upravljanja pozorištima. Svi delatni ljudi neprekidno rešavaju neke probleme. Lakoća i bezbrižnost me ne ispunjavaju. Otišao sam iz SNP-a kada sam uvideo da nemam mogućnosti da razrešim probleme koji se talože decenijama a da je sav trud uzaludan. Hvala vam što pominjete uspehe, oni su prvenstveno na planu umetničke strategije, mada ih ima i na drugim poljima. Otišao sam s prilično gorčine, učini mi se to, ponekad, uzaludno potrošenim godinama, bačenim u ambis! Problemi koje ima Sterijino pozorje nisu tako izraziti. Status je jasan, značaj za nacionalnu kulturu takođe, organizacija takođe. U Pozorju je ekstrakt, najvrednija materija od koje je sazdano srpsko pozorište. Sporenja oko koncepcije moguće je razrešiti. Molim za malo strpljenja, još ni pola godine nisam u Pozorju. Nemoguće je za tako kratko vreme ispraviti nastala izvitoperenja koja se, uglavnom, svode na tretman domaće drame na Pozorju. Te probleme neću nipošto rešavati sam, nego u sadejstvu sa Umetničkim većem. To reafirmisano savetodavno telo Pozorja daće predlog direktoru kako da modelira buduće Pozorje.

Godinama unazad se postavlja pitanje da li nam i kakvo Pozorje treba. Šta biste vi odgovorili?

Pozorje je stožerna manifstacija srpske pozorišne kulture. U to sumnje nema. I nema nedoumica da on mora imati jasno izraženu liniju domaće drame i pozorišta. I da mora imati integrativnu dimenziju – povezivanje naše drame i pozorišta sa evropskom i svetskom dramom i pozorištem. O ustrojstvu, modelu, koncepciji valja razgovarati otvoreno, argumentovano. Verujem da je moguće naći model koji će u dobroj meri odgovarati i najgorljivijim čuvarima tradicije, požutelih obrazaca, onih „divnih opštih mesta“ kako je pevao Jovan Hristić, poslednji predsednik Umetničkog veća Sterijinog pozorja koji je, bar prividno, uspevao da pomiri sve strasti i duhove uskovitlane oko Pozorja. Srpskoj kulturi potrebno je Sterijino pozorje koje će vršiti dobar uticaj na pozorišta u Srbiji i to toliko progresivan da privuče ozbiljnu pažnju tvoraca pozorišta u Evropi.

S. Ć.