Tako stvaran

Džef Bakli je imao problem.

Bio je stvarniji od sveta u kome je živeo.

Jedna ploča koja se pojavila tog leta 1994. ostala je svima u sećanju po načinu na koji se polako popela na lestvicama nezaborava.

Za Džefa Baklija niko nije znao, van neoboemskih kafića koji se prostiru i danas Njujorkom. Njegovog usputnog oca, Tima Baklija, velikana singer–songwriter scene na prelasku iz šezdesetih u sedamdesete, malo ko se više sećao, otkad nas je napustio 1975. u svojoj 28 godini. Drugim rečima, malo toga je govorilo u prilog bilo kakvom uspehu, a kamoli uspehu svetskih razmera, koji još traje – samo zahvaljujući vrednosti malog broja snimaka koje je za sobom ostavio, kao da ih je stavio negde mimo vremena i prostora, da putuju pogađajući osetljive slušaoce u svim generacijama koje su kasnije došle.

Bila je to ploča pod imenom Grace, koja je po sebi predstavljala jedan od vrhunaca i krajnji domet snažnog samoniklog pokreta što je posle gromoglasnog starta neoliberalnog prekrajanja sveta (u vreme Regan-Tačer vladavine), poslednji put pretvorio rok muziku u znak ličnog prepoznavanja i deo opšte kulture, proces koji se konačno zaokružio sa grandž mini-revolucijom u SAD i britpopom sa druge strane okeana. Alternativni rok, koji je počeo u prvim godinama osamdesetih kao pokret mimo zahteva tržišta, očuvao je i, naročito sa naraštajem novih bendova iz Sijetla, do novih vrhunaca doveo rokenrol u osvit XXI veka.

Kontekst u kome se Bakli pojavljuje bio je kontekst dovršene erozije na globalnoj rok sceni. Od Live Aida 1985. do danas, stara rok imena punila su stadione ili se iscrpljivala u humanitarnim akcijama, i radiće to i dalje, sve dok i poslednja grupa ne postane samo izlizani oblik medijske vidljivosti. Sa druge strane, većina pravih rok grupa se bavila životima stvarnih ljudi iz gradskih bespuća zapadnog sveta, jer to je ono zbog čega je rokenrol od početka i imao neku društvenu ulogu koja ga i razlikovala od mnogo čega u šarenom muzičkom svetu.

Ovo je bila njihova ploča. Neželjena, došla sa one strane onog što smo smatrali stvarnošću, puna čulnih istina, jedinih istina vrednih dalje priče – priče o tome šta se stvarno dešava sa ljudima.

STVARNOST OSEĆANJA: Posle smrti Kurta Kobejna 1994. kao da je nedostajala te velika ploča da zaokruži pravac koji je on otvorio u nekim od najboljih trenutaka sa „MTV Unplugged“ – neko je morao da nađe Sveti gral koji je krio tajnu istoriju osećanja, do tad gaženih naizgled pobedničkom materijalističkom čizmom. U vremenu palih anđela, sredinom devedesetih, tačno trenutak pre nego što je velika digitalna bljuvotina zauzela prostor između nas, dok su ljudi još umeli da pričaju očima, niko to nije bolje izrazio od Džefa, kada je dobio svoju jedinu priliku.

Kao i Kobejn, mlađi Bakli bio je autentični pali anđeo, jer je padao od početka, pokušavajući da izbegne sudbini koju su mu roditelji i nenamerno ostavili u nasledstvo. Kao i Kobejn, bio je prava, a ne kafanska, ukleta duša, bežao je znajući da se pobeći nema kud, i sa tom makar samo naslućenom spoznajom, pevao je snažno, snažnije nego drugi, čekajuću sudbinu, ispostavilo se.

Teško da je iko u tom svetu poslednje rokerske revolucije bolje vladao bendom kao svojim platnom, kao svojim filmom, kao svojim pozorišnim komadom koji se izvodi svako veče. U ljubavnom odnosu sa svakim ko je hteo da sluša, Bakli je stalno prizivao ljubav u svim oblicima, ljubav kao želju, kao otkriće sebe u drugom i drugog u sebi, kao put ka nečem izbezumljujuće oslobađajućem. Ljubav kao nešto što je moguće.

BESKONAČNO TRAŽENJE: Bio je i u ljubavnom odnosu sa svojom gitarom, i kad je pravio one nežne prelaze i kad je noise-ično slamao pesmu krešendom. Njegova stvarnost bila je stvarnost osećanja, kao jedinih putokaza ka stvarnosti sveta oko nas. I to je bila poruka.

Kratka karijera Džefa Baklija bila je obeležena lutanjima i nesalomljivom posvećenošću svom izrazu. Kao da je stalno slušao nešto sa druge strane, naslovnu pesmu sa Grace posvetio je deljenju ljubavnog trenutka sa dragom uz naslućivanje moguće smrti. Ovo izoštravanje čulnosti na način svih slavnih romantičara, deo je i novostvorene rokenrol tradicije, pa je Džefov doprinos bio tim upečatljiviji deo nove romantičarske klime koja je zavladala u kratkom trenutku između grandža i britpopa.

Ipak, sam album je u prvi mah doživeo podeljene kritike, nije daleko dogurao na prodajnim listama, da bi do danas ipak stigao do dva miliona primeraka u privatnom vlasništvu, sa potražnjom koja raste. Za nešto što je nastalo kao rokerski pandan ispovednoj poeziji, ovo je dostignuće o kome treba govoriti.

Glavni kvalitete ploče Grace svakako je u tome što ona ne spada ni u jedan žanr, niti poseban fazon. Njen dramatičan stil rastegnut je između inspiracija preuzetih iz trubadurske tradicije uvek prisutne u američkom folku, jakih rok uzora od Vana Morisona do Led Zeppelin, ali i visoko improvizovanog jazza. Sam je navodio Edit Pjaf i The Smiths kao pojave kojima se divi. Njegovi prijatelji su bili, i posle smrti ostali, PDž Harvi, Kris Kornel, Mark Ajcel, Elizabet Frejzer iz Cocteau Twinsa, te mnogi drugi. Kao i ovaj zbir, ni ploču Džefa Baklija ne možemo definisati nikako drugačije nego kao stalno traženje.

U tome uhvaćenom traženju, snimljenoj tenziji, stalna je životna snaga ovih deset pesama, i jedne odbačene.

PRVA LOPTA: Možda poslednja poruka iz vremena kad je rokenrol bio kultura za sebe, snimljena je u jednom studiju u Vudstoku, od strane sina hedonističkog hipi poete Tima Baklija. Rok, folk, soul, i međuimprovizacije, ukrštene kao novi jezik za gitaru, bas i bubanj, obogaćene nadahnutim visokostilizovanim gudačkim aranžmanima, sa njegovim neponovljivo ekstatičnim lirskim tenorom ogromnog opsega koji lebdi iznad svega – Baklijeva čulna vibracija bila je kao otelotvorenje najdivljijih hipi snoviđenja, put ka spiritualnom samootkrivanju kroz telesno iskustvo. Njegova eliptična priča na kraju se može posmatrati kao košmarni ciklus koji baca ljude sa jednog na drugi kraj života, ponekad i bukvalno na njegovo rečno dno; mada je pored svog oca proveo samo nekoliko dana, i uvek negirao bilo kakav uticaj, svako je na prvu loptu mogao da pogodi da su dva Baklija bili rod. Ispale jagodice, oči i način na koji preko čela pada kosa, glas koji je drhtao na samu pomisao na ljubav, koja je bila glavni junak svake autorske pesme oba pevača sa one strane svakodnevne obaveze da se bude prizeman.

I u tome je možda ključni, neispričani deo njegove tragedije. Snimio je samo jednu ploču, koja je prerasla i njega samog, ostavljajući svojim razmerama generacijskog remek-dela sve iza sebe. Ali to je samo razlog da ga pamtimo, a ne tragika. Tragika je u činjenici da su njegovu karijeru za života svi shvatali kao produžetak karijere njegovog oca, i u njegovoj smrti 1997. – utopio se tokom noćnog kupanja u reci Volf, uz svetla grada Memfisa u daljini, tog Jerusalima rokenrol muzike.

Strašni su ti roditelji i ono što nam ostavljaju. Samo su deca strašnija od svojih roditelja.

TIHO, NAJTIŠE: Ali šta misliti o čoveku koji potpuno obučen ode da pliva, osim da je, opijen čulima, mislio da je stvarniji od sveta? O osobi koja misli da joj reka ne može ništa? O pevaču plivaču koji je iz vode mahao prolazećem brodu, pre nego što je preko njega prešao talas?

Zaslepljujuće lepa osoba, sa davnim planom u džepu da postane glumac, Džefa možete naći na dostupnim snimcima sa nastupa, kako svoj uvek uznoseći glas spušta pravo u režanje, kad dođe trenutak u pesmi u kome hoće da kaže da stvarno voli. Ali da se toga plaši. O tom glasu je skoro nemoguće, pa i nepreporučljivo pisati. On ide do nepoznatog vrhunca u kome vokalna lepota postaje poruka, bez pretvaranja u reč.

Tiho kao koraci ujutro, oprezno kao šapat pušten niz vetar, Grace je postao nezaobilazno živo delo koje se vraća nama, a ne mi njemu, kad god mu pružimo priliku tokom one romantičarske noći koja preti da neće proći.

Džef Bakli je imao problem.

Bio je stvarniji od sveta u kome je živeo.