Tajne, laži i Glembaj u Senti

U prvoj sezoni serije Močvara, dron često leti nad Beogradom, starim i novim, dnevnim i noćnim, i snima ga “panoramski”, što je zgodan način da se priča kontekstualizuje i “atmosferizuje” – a i na neki način je postalo “must” i u našim krajevima, nakon što je Matanić proslavio Rijeku kao mizanscen za Novine. Priča ove sezone – osim flešbekova iz 1998. – smeštena je u 2019. godinu ali, ispravite me ako sam nešto propustio, nigde se, ni za trenutak, ne vidi tzv. Beograd na vodi, a po nekoj logici pejzaža morao bi da se vidi, jer ga je odviše teško izbeći, to jest može se izbeći samo veoma namerno i ako se jako vodi računa da ga se izbegne. A ako se izbegava namerno, onda nam se time valjda nešto želi reći. Možda to da se u slučaju BNV radi o smetnji, distrakciji, stranom tkivu, o nečemu što bi samo unosilo suvišan šum u sliku Grada kakva je seriji potrebna?

Mocvara 6

U drugoj sezoni Močvare, koja je tek manjim delom locirana u Beogradu (opet bez BNV), a većim u bačkoj ravnici na obali Tise, dakle u Senti, i koja bi se morala odigravati bar godinu-dve nakon zbivanja iz prve sezone, dakle usred pandemije korona virusa, pandemije nema ni u tragovima, ni na ikonološkom (maske i slično) ni bilo kojem drugom nivou raspoznatljivosti. Razlog je, biće, komplementaran onom koji je izlučio BNV iz umetničke stvarnosti – kad već ne može iz one fizičke: ona bi bila sasvim suvišan šum, trolovala bi priču na neki način.

Zašto da ne? Močvara je, naposletku, žanrovsko ostvarenje, ili barem ostvarenje koje se dominantno služi žanrovskim matricama, a one prema sitničavim vremensko-prostornim realijama nemaju naročitih obaveza. Kada, recimo, Radu Žude snima svoje remek-delo Baksuzni seks ili luda pornografija, smešteno u Bukurešt tokom pandemije, korona zapravo postaje jedan od bitnih zamajaca i “kontrolora” priče, važan konstitutivni činilac njene klaustrofobije, paranoje i beznađa. Ali, to je arthaus, drugi je to par rukava…

Mocvara 1

Osim toga, Žude je takoreći foto-robot “angažovanog” filmskog autora – šta god to značilo. Zato se njegovi filmovi moraju dešavati u vremenski i prostorno vrlo konkretnim i precizno određenim prilikama, koje se pritom poklapaju sa tzv. stvarnošću.

U nekom važnom smislu koji nije lako definisati, ali se u svakom trenutku oseća, Milena Marković je svojevrsna poetička suprotnost Žudeova (što nije ni dobro ni loše) utoliko što nju ne zanima ništa od onoga što je Rumunu tako važno: pričajući o ljudima i sudbinama, Žude priča o društvu; pričajući o društvu, Milena Marković – a onda za njom, šta će, i Oleg Novković u svojstvu reditelja – priča o ljudima i njihovim sudbinama. Jer je Milena Marković uvek usredsređena na lično, intimno, na divote i užase koji nastanjuju naše mikrokosmose; na nagonsko, primalno, na duboko, postidno emotivno, na ono što se ne može izreći jer nema tolike iskrenosti u jeziku ili se ne usuđujemo da se njom poslužimo da ne ostanemo goli, pa se ne može drugačije iz te neprilike osim karnevalizacijom grubog “uličnog” govora (to je ta čuvena “psovačka prostota” koja kod Milene toliko smeta tartifima i malograđanima, ružičičima i preciozama) kao jedinog dostupnog načina samoodbrane unutrašnje ranjivosti i prokrvljenja.

Mocvara 5

Tako Milena piše pesme, dramske komade, romaneskne poeme. Ali, može li se tako pisati priča za žanrovsku, krimi-noar seriju, nešto onako malo “skandinavsko” (više dansko nego švedsko-norveško), malo “truedetectivsko”, a opet ponajviše ovdašnje? Ne samo da može, nego jedino tako ima smisla.

I to je ono što odmah izdvaja Močvaru od drugih serija sličnog prosedea, a u poslednje ih se vreme na našem bunjištu toliko namnožilo da više ne znaš koja je koja, i koji je glumac u kojoj žandar, a u kojoj lopov, gde je kuvar a gde njegove žene ljubavnik.

Videli smo još u prvoj sezoni nešto što je odlika Mileninih priča o muškom, a bogme i o ženskom: iako vrvi kriminalcima i mafijašima i iako je uzorno duboko uronjena u policijski i kriminalni milje, što je obol i dug žanru, Močvara ih zapravo svodi na sporedne likove, neretko više trpitelje radnje nego njene pokretače; a “noseći” zločini, brutalni i užasni, oni oko kojih se zavrtela priča, nisu plod promišljene profi kriminalne namere, nego su impulsivni, na mah, autodestruktivni, mahniti činovi s onu stranu pojmljivog, karakteristična dela amatera. Koje pak p(r)ogone zli dusi prošlih poroka i grehova njihovih bližnjih; “dece radosti”, uglavnom.

Mocvara 2

Pritom su vodeći likovi sa tzv. obeju strana zakona svi iz istog mikrogradskog legla (“duša u raju, srce u kraju”) i ono što kroz šta su zajedno prošli u inicijacijskim godinama vezuje ih (i razdvaja!) doživotno, često na tragičan način. Naravno da ćemo tu prepoznati osnovne obrise motiva iz Paviljona ili Šina, ali i Sutra ujutru i Živog čoveka, ali u Močvari su sasvim saobraženi onome što se od serije ovog profila očekuje.

Šta se u tom smislu promenilo, a šta je ostalo isto, u ovoj drugoj sezoni, izmeštenoj u polubajkoviti prostor tihe potiske varoši, kojoj već i (za uho nenaviklog gledaoca) sveprisutnost mađarskog jezika daje štih začudnosti, postranjenosti?

Inspektor Nikola Krsmanović (Goran Bogdan), dakle, slučajno se spetlja – nije ono što mislite! – s devojkom sumnjive reputacije i nejasnih namera, koja dolazi u Sentu “kod dečka”, da bi tamo našla… smrt. Koju nije tražila. A pre toga, svog “dečka” kao verenika lokalne sirote male bogatašice. Na istom će se mestu, na svadbi naime, zateći njen kadgodašnji đuvegija, lokalni momak Atila (Robert Ožvar), koji je u međuvremenu postao policijski inspektor; ubijena devojka biće njegov prvi slučaj.

Komplikovano? To je tek sam početak. Bogataška familija prekodunavskog, izbegličkog porekla, koja je bogatstvo stekla od raznih formi poslova bez, hm, fiskalnog računa, doima se kao zlokobno glembajevski epicentar truleži iz koje će se izroditi ko zna šta, ali ni drugi i drugačiji meštani nisu bez svojih skoro pa impresivnih kolekcija tajni i laži, isprepletenih na najzakučastije načine: bolje vam je ne prevrtati to kamenje, ko zna šta sve može da izgamiže ispod njega. A i odakle vam kamenje usred Bačke?

Mocvara 4

Ako je prva sezona ipak bila jedan neo-beo noar, druga je već takoreći žanr za sebe. Izmeštanje u pustinju i prašinu dremljive varoši na Tisi sa njenim pomalo surrealnim veltšmercom koristilo joj je na svaki način, a Milena Marković i Oleg Novković nisu pogubili konce priče smeštene u njima ipak relativno egzotično okruženje. Nije mala vajda ni ako serija doprinese široj vidljivosti sjajnih subotičkih i novosadskih mađarskih glumaca (uz Ožvara briljiraju Zoltan Devai, Žužana Kalmar, Silvia Križan…). Imajući sve to na umu, možda jednom i “oprostim” to što u Močvari svi senćanski lokalci Srbi govore kao da su odrasli na Dorćolu, osim onih koji govore kao da su odrasli u Braće Jerkovića (klasna razlika, šta ćeš). To je toliko iritantno jer je u drastičnom raskoraku sa “stanjem na terenu”, baš kao što je blesavo kad lokalna mala bogatašica (ne ona odozgo, nego njena mlađa sestra) kaže ljubavniku Nandoru “reci mi nešto lepo na mađarskom”; da, tako nešto bi u trenutku zanosa kanda rekla neka beogradska kokoš, ali ova mala, odrasla u Senti, budite sigurni, govori i razume mađarski ne mnogo slabije od Nandora…

Ali dobro sad, ako nema Beograda na vodi i epidemije korone, možda ne mora da bude ni jezičke stvarnosti Sente… Močvara je, uz sve “ispoštovane” žanrovske specifičnosti, modele i norme, ipak tipično delo Milene Marković, a ona se bavi ljudskim strastima i urlajućim ili zatomljenim potrebama duše i tela – bilo kada, bilo gde. A totalno sada i ovde. Paradoks? Ma jok. Samo tako to može da bude, a da vredi. Bízz bennem, barátok!