Prošlo je dosta godina od kad sam poslednji put bio na turneji sa našim grupama, a još malo više od poslednje ekskurzije. Tačnije – moje školske ekskurzije su bile u ono poslednje vreme kad je Tito još bdio, a turneje u vreme kad smo buškali Slobu. Pomalo sam zaboravio kako vreme prolazi stisnuto, u vrlo ubrzanom ritmu kad se nešto radi, pa potom jako usporeno dok se tone u sedište autobusa – a autobusa smo se ovaj put i te kako nagledali na 1456 km pređenih za 4 dana, relacijom Beograd–Ljubljana–Zagreb–Sarajevo–Beograd, krajem novembra. Za nama su ostajale ponosne šume i dizajnirane njive Slovenije, potpuno zavejani pejzaži Hrvatske i bogougodna Bosna – preći 1500 km i svirati pred 1500 ljudi vrlo je lepo postignuće u evropskim razmerama i razdaljinama, posebno ako su u pitanju do juče i u samom Beogradu nepoznate grupe, danas već njegove naslućene najnovije pop senzacije.
Prva stvar koju kao početnik usput naučite jeste da uopšte nije dosadno svako veče slušati isti bend kako izvodi manje-više isti program. Pre svega zato što on nije i nikad ne može biti isti kad je u pitanju živo sviranje – mood se nikad ne može ponoviti, menja se kontekst, ponekad drastično, a i različite reakcije ljudi različito deluju na muzičare. Druga stvar koju shvatite jeste da je satnica majka – ona nam daje pljeskavicu kad je već kritično, publiku kad se već zapitamo ima li je, krevet ako baš zatreba, i pasošku kontrolu kad smo konačno zaspali.
Ali nikakva satnica nije mogla da odredi jedan dirljiv osećaj koji je obuhvatio celo putešestvije – a to je da smo svuda više nego dobrodošli i da su svuda veoma mladi ljudi došli na koncerte očekujući da se provedu „belgrade style„, šta god to bilo… jer ih velika većina nikad i nije bila u Beogradu i zna ga samo iz svoje mašte.
ZNANJE ZEZANJE: Pod imenom „Nu Sound Of Belgrade“ krila se selekcija tri najbitnije nove muzičke grupe koje su privukle dosta pažnje u poslednjih godinu dana, i usput najviše doprinele podizanju dodatnog zida mistifikacije oko neuhvatljivog pojma „beogradsko zezanje“. Dom omladine Beograda inače ima stalan projekat „Grad gost“, pa je uz pomoć prijatelja, kao što je Marko Maršićević, postao deo jedne široke umetničke razmene između Beograda i Ljubljane. Direktor Milan Lučić je zatim predložio da se priča proširi i na Zagreb i Sarajevo, te da se promoviše jedan drugačiji oblik regionalne komunikacije, u kojoj bi osnovno bilo ono što mladi nude mladima. Ovakva platforma bi kroz delovanje Doma omladine i saradnju sa kulturnim centrima u bliskim sredinama u budućnosti obezbedila stalnu komunikaciju i dvosmernu razmenu – otvoren put za umetnike, nadamo se i publiku. U vreme kad nostalgija trijumfuje, nazovimo ovo futurističkom nostalgijom, odnosno nostalgijom za zabavom kakva je mogla da bude na ovim prostorima…
Moderan nivo prezentacije i neisforsiran kolektivan nastup kakav nije do sad postojao kad je u pitanju naša pop muzika, samo je još jednom na mikro nivou obelodanio kako je fatalna slabost kulturne scene u Srbiji upravo njeno predstavljanje. Prezentacija, uz arhiviranje, jeste važna disciplina na ovom polju, iz koje se jasno vidi da li u nekoj sredini postoji sistem vrednosti ili ne – pošto je kod nas sistem u stanju permanentne konstrukcije, faktički ga i nema u onom smislu u kome se podrazumeva da neka pravila važe podjednako za sve, te nema temelja sa kojih bi poniklo logično i ujednačeno predstavljanje naših kulturnih aktivnosti. Ono bi podrazumevalo metodičan napor da predstavimo ono što imamo, onda kad imamo, ako nikom drugom onda bar regionalnom inostranstvu, s kojim delimo tu fatalnu sklonost da se lako razumemo samo ako hoćemo.
KLUPSKA KULTURNA VERTIKALA: Pomenute tri grupe predstavljaju vrh jednog novog kreativnog koncepta clubbinga uživo u beogradskom fazonu. U poslednje dve godine uobičajeno gluvarenje po klubovima i kafićima dobilo je svoj adekvatan, glamurozan muzički izraz, za koji se dugo naslućivalo da je moguć, a onda se konačno i desio. Uzbudljivo je posvedočiti da se u nekoliko glava u isto vreme desio isti proces i tako stvorila slična škola koja nam daje tu specifično lokalnu mešavinu disko zvuka, soula, fanka, hausa, afro i rege uticaja – sve što je zabavno jeste dozvoljeno, ali se nikad ne zaboravlja opora poruka ili bar oštar streetwise vic.
Disco/funky zvuk postoji svuda u svetu, a ono što je posebno zanimljivo jeste da sad iz Beograda dolazi nešto univerzalno prepoznatljivo, svima lako razumljivo i lako zapaljivo. Sad već istorijski primer svetskog uspeha Gramofondzie ove godine, pokazuje da je najteže, ali i najzahvalnije, biti univerzalno razumljiv (dok je najlakše biti univerzalno nerazumljiv).
I baš kad je cela priča oko „nove srpske scene“ koja je aktuelna već nekoliko godina počela polako da se primiče svom prelomnom trenutku, kad njeni prvi nosioci, kao što su Repetitor, Petrol, Nežni Dalibor, Žene kese ili Stuttgart Online, moraju snimiti svoje druge albume, pitanje komercijalnog potencijala nove muzičke generacije naglo se razrešilo. Odnekud iz kafić-undergrounda, odnekud iz raspad-klubova u kojima se slušala neka drugačija plesna muzika – više svirana, manje digitalna, pa onda kombinovana – pojavio se manji krug ljudi raspoređen po sastavima sasvim neobičnih imena: Svi na pod!, Zemlja gruva, Sevdah Baby, pa potom i njihov podmladak kao što su Laura 2000 i Izdrži ribice, ili DJ društvo Zalutale sa rejva, te Felony Flats i drugi. Već imena obećavaju onu otkačenu originalnost po kojima se uostalom prepoznaje da je nešto sa ovih ulica…
Kod glavne tri grupe u mini talasu konstatujemo ne samo tržišni potencijal nego i istorijsku vertikalu u zvuku poreklom baš sa beogradske scene, a koja seže duboko u sedamdesete godine – kad se u ovom gradu prvi put svirao fanki po diskotekama u kojima su već neko vreme James Brown i Steve Wonder bili shvatani kao domaćini. Boban Petrović i njegov album Žur, nedavno reizdat, pa čak i rani Oliver Mandić, svakako su preteče na koje se pomalo ugledalo, a primetna je i velika senka pomalo zaboravljenog benda Du Du A, čija je upotreba afro i rege ritmova pravi putokaz mlađim momcima i devojkama… ne zaboravimo da su Mistake Mistake još vredno aktivne realne preteče, sa svojim elektro pristupom istim temama. Nije čudo da je nešto od te gradske vertikale prepoznao i Vlada Divljan, koji se na celoj „Nu Sound“ turneji našao kao specijalni gost Svi na pod!, sa kojima je premijerno izvodio zajedničku novu stvar Zvuk ulice, ali i fenomenalnu elektro verziju Rusije.
U poređenju sa ostatkom nove srpske i posebno beogradske scene, ovaj mini-pokret se više bavi idiomima pop muzike, a manje rok izrazom, ali on nastaje u istom kontekstu. Tako je i taj glamur ovih bendova u stvari žeđ za glamurom na mestu na kome ga nema, više traženje i obećanje glamura, nego glamur sam. Kao takav, on je samo drugo lice iste ogorčenosti koju emituju sastavi Repetitor ili Stuttgart Online, pa čak i Beogradski sindikat. Ista je to priča, drugačije su rečenice.
ŠTA SE VIDI KROZ PROZOR: Kao i na svakoj turneji, osim ljubaznih i respektabilno organizovanih organizatora, nismo mnogo videli kroz prozor – od Ljubljane smo stigli da konstatujemo Šišku, što je otprilike kao Banovo brdo, drugi deo grada u odnosu na centar, u kome se dešava Kino Šiška, izuzetno moderan kulturni objekat sa programima u apdejtovanoj dobroj staroj alternativnoj tradiciji. Zagreb nismo najbolje videli od naleta mećave i vejavice koje su nas spopale na ulasku, pa smo morali da prihvatimo kao činjenicu da je u pitanju jedan beo i hladan grad pored Save – takođe je jasno da Mochvara ima šmek ozbiljnog alternativnog kluba, negde između Akademije ili KST-a u boljim danima. Kako god gledali grad Sarajevo, on uvek izgleda nekako intimno, a Dom mladih u Skenderiji vrlo je zanimljiva velika sala za ples, koja pleni neočekivanom dekadencijom i kružnom postavkom oivičenom separeima – intimnost svima zagarantovana, kao i svuda u tom mestu.
Verovatno ne bi bio netačan zaključak da se na svima nama počinje polako, ali jasno primećivati efekat bede – svi smo je već dovoljno okusili, pa želimo da verujemo da u zajedničkom radu možda ima neke nade, jer ono drugo smo već probali. I zato je, osim otkrića da nam nedostaju, što je premisa sa kojom smo i krenuli na put, najvažnije saznanje ove turneje bilo da i mi njima nedostajemo – u stvari, u određenim krugovima koji znaju nešto više o slatko-destruktivnim misterijama Beograda, na delu je bad case of missing Belgrade. Što samo još jednom potcrtava odgovornost svih aktera kulturnog i političkog života u Beogradu, jer čak i kad ga nema, on baca senku vrlo daleko, hteo ne hteo.
I za mene je najveća tajna pre ovog puta bio prijem običnog sveta, ali posle 20 godina odsustva mogu samo da posvedočim da Beograd zapravo svima nedostaje. Nama samima verovatno najviše.
