Švedski sto

Prvi pozitivni pomak u vezi s ovogodišnjim Beogradskim jazz festivalom (dalje: BJF) upravo i jeste vezan za prvu/pravovremenu najavu: već krajem aprila najavljeni su tačni datumi održavanja festivala i neki od učesnika; sredinom maja potvrđeno je da je glavna zvezda programa Vejn Šorter (Wayne Shorter), gotovo u dan na 30-godišnjicu njegovog prvog/prethodnog gostovanja ovde, kada je kao jedan od predvodnika čuvenog fuzijskog sastava Weather Report u beogradskoj hali ‘Pionir’ takođe bio protagonista izvanrednog koncerta! Ulaznice su međutim u prodaju puštene tek sredinom septembra, i to po 3.700d. za kompletan glavni program, 800-1.800 za pojedinačne večeri glavnog programa, i 600-1.000d. za tzv. ponoćne koncerte; i opet uglavnom rasute po raznim blagajnama.

Novitet za BJF je i ulazak u igru kazina ‘Grand’ (u avetinjskom hotelu-titaniku još uvek zvanom ‘Jugoslavija’), uglavnom za promotivne svrhe. Na prigodnom koktelu muzicirali su violinista Filip Pat i k.g. pevačica Beti Đorđević. Ovaj podatak nije patološki nego karakterističan jer je član Borda (sic!) BJF već neko vreme i vokalna g-đa Leontina Vukomanović-Pat, za čiji se doprinos radu tog tela čuje da je razuman i konstruktivan. Ali, ono što je u razvijenim i kulturnim sredinama sukob interesa – npr. da njen muž nastupa na festivalu u čijem je ona savetodavnom/nadzornom odboru – u Srbiji glatko prolazi.

Što se prostora/lokacija tiče, 26. BJF takoreći u poslednjem trenutku pretrpeo je tumbanje svih ponoćnih događaja iz zgrade svog organizatora, Doma omladine Beograda (DOB) u Studentski kulturni centar (SKC) i dvoranu Kolarčeve zadužbine (KNU). Jer, ako postoji išta sporije od nabeđenih političkih/društvenih reformi u Srbiji, onda je to renoviranje ovdašnjih ustanova kulture. A donirani DOB je ipak izdao saopštenje da sve ide po planu?! Uz poneku izmišljotinu tipa predplakat, uprkos razbacanosti po raznim pozornicama, ovaj BJF imao je jednostavnije pa i bolje scenografije i vizuelni identitet; još kad se to ne bi menjalo svake godine. Samostalni www.belgrade–jazzfest.org najzad je dobro funkcionisao, pa nisu previše smetali ni donekle nategnuti engleski naslovi programskih večeri, i pompezni slogani. Ali, 2010. nije imao bluz, dečiji ni filmski program, Mezzo ni Duška Gojkovića.

Od obnavljanja 2005, ovo 6. po redu (i nadam se, poslednje pušačko) izdanje BJF rečju su otvorili ambasador Švedske u Srbiji g. Krister (Christer) Asp i jedan od domaćih džezera takoreći odraslih na ranim Beogradskim džez festivalima, klavijaturista Vasil Hadžimanov. Švedi su – pozicijom, ako ne kvalitetom učesnika – odneli šnjur simultano sa statusom specijalnog gosta na Sajmu knjiga. Počela je poznata, dopadljiva Rigmor Gustafs(s)on, praćena potkovanim bečkim radio.string.quartet.vienna: ona je mnogo dublje u džezu, a oni jedva na pola puta do modernih gudačkih kvarteta kakav je Kronos. Doduše, samim tim su bolji od klovneraja ovde omiljenog Najdžel Kenedija, ali posle inicijalnog zahvata u fuziju ovim programom su očito igrali na sigurno/lakše, i ukupno najlepši utisak ostavili u obradama klasičnih pop-bisera kao Close To You i I Just Don’t Know What To Do With Myself.

Tenor-saksofonista/flautista/el. klavirista Magnus Lindgren (mlad, ali sarađivao i sa H. Henkokom i Barbarom Hendriks) na samoj završnici Festivala u SKC-u pristojno je zakuvao svoj Batucada Jazz, toplu varijaciju brazilske plesne muzike. Boje Brazila ovog puta branio je instrumentalni trio, veteranski Azymuth koji je svoj ponoćni termin znalački zamastio orguljama, čak i bolje nego ove sezone mnogo korišćeni električni klavir. Počeci tog benda ranih ‘70-ih vezani su i za nedavnog gosta BJF Markusa Valea (muzika za film o F1 Fitipaldiju), a njihov tropicalia funk s tiražnih ploča (etiketa Milestone) u novo/postmoderno doba dovoljno je semplovan i remiksovan da im oživi karijeru.

Dankinja Sine Eg (Sinne Eeg) prefinjenog glasa i s pratnjom mladog, ne baš rafiniranog trija dopustila je uglađen pristup standardnom džezu za mladu publiku koja je u sitnim noćnim satima silom prilika punila akademsku salu KNU da uživa u robusnom soulu Elis Rasel (Alice Russell), još jedne iz sve dužeg niza britanskih kvalitetnih belih pevačica tog stila. ‘Kolarac’ je preživeo retku, ako ne i prvu đusku, a neki od plesača premijerno su doživeli KNU iznutra. Još jedna mlada dama, ali trombonistkinja Reut Regev – iz SAD, poslednja dodata Festivalu – nastavila je očito jaku žilu modernih džezera jevrejskog/izraelskog porekla, koje nam BJF uspešno predstavlja.

Možda van očekivanja nova zvezda, pijanista Džejson Moren (Jason Moran) sa svojim već deceniju trijom Bandwagon muzicirao je iz korena, jer osim vrhunskih nadarenosti i muzičkog obrazovanja ti momci su i – crni, pa je njihov modernizam izvirao iz ritam-i-bluza i u njega se vraćao. Basista Tarus Matin (Mateen) bio je izuzetan, od oblika gitare, preko boje zvuka, neobičnih fraza, do neočekivanog pevanja/teksta. Holandski izvorno DJ/producentski projekat Kraak & Smaak Live je veoma efektan, sa sve sexy-pevaljkom, i protresao je punu salu SKC-a. Za oko manje, ali sa više elemenata džeza beogradski Zerkman Big Bang trubača Zorana Erkmana (D. Kičme, Bukvar bukvar…) šturim, odjekujućim zvukom i duvačkim RnB-frazama u istom ambijentu odlično je predstavio svoj upravo objavljeni debi-album.

Najstarija a i najveća zvezda italijanskog džeza, i ovde viđani trubač-stilista Enriko (Enrico) Rava sa svojim New Quintetom oduševio je pun ‘Kolarac’, ali mlađi pratioci – čak i cenjeni trombonista Đanluka Petrela (Gianluca Petrella) – ispoljili su više entuzijazma nego drugih kvaliteta. Nezaobilazni kontrabasista Čarli Hejden (Charlie Haden) već je učestvovao na obnovljenom BJF predvodeći oživljen, zanimljivi Liberation Orchestra, a osim saradnje sa saksofonistom Ornet Koulmenom (Ornette Coleman) – s kojim je došao i na prvi Newport Jazz Festival u Beogradu 1971. – i pijanistom Kit Džeretom, među vrhuncima njegove karijere je Quartet West.

Sada slave svoj 25. rođendan a premijera za nas bila je bezgrešna, i bez gruva.

Najprijatnije iznenađenje došlo je od najveće nepoznanice. Uvaženi francuski Orchestre National de Jazz/ONJ, četvrt veka star, poučan poduhvat iz ere Žaka Langa davno nam je gostovao, ali nije bilo lako zamisliti šta bi oni (posle aranžiranja Led Zeppelin) mogli raditi u programu Around Robert Wyatt, s numerama stradalog bubnjara kultnih Soft Machine. Pod vođstvom Daniela Ivineka (Yvinec), uz prikladne filmske/video projekcije i unapred snimljene vokalne deonice (samog Vajata, ali i iz Nouvelle Vague npr.), O Caroline, Vandalusia ili po Kostelovoj verziji najpoznatija Shipbuilding bile su redak doživljaj!

Razočarenje je donela retrospektiva nesumnjivo zaslužnog kompozitora/klavijaturiste/producenta Kornelija Kovača: Fusnota 7+ s nekoliko poznatih mlađih svirača samo je repetirala navodne džez-rok epizode Korni grupe i drugih KK-postava, potvrđujući bojazan da je ta opričana fuzija zapravo imala malo veze sa džezom, a bogami i s kvalitetom. Kornelijeva učestvovanja na džez-festovima bolje da ostanu samo istorijski podaci, ako za pola veka svoje karijere uporno forsira instrumentalističke poteze (kao K2, Instrumental forces) koji nikad nisu urodili plodom ni blizu poput njegovih dometa na polju šlagera, pop-hitova, jezgrovitih rok-pesama itd. Karakteristično, među brojnim kompozicijama iz Kovačevog razdoblja u Španiji, najbolje su tzv. primenjene (pozorišna El Cielo) i programske (Torrero), dakle iz ovde uglavnom potcenjenih vrsta stvaralaštva. A gostujuće tačke ćerke mu Aleksandre bile su puka promocija njene istanjene pevačke karijere, pred delimično popunjenom dvoranom Doma sindikata. Preostali domaći učesnici 26. BJF, Pannonia project su kvintet na potezu BG-NS, sa kompozicijama Berkli-studenta Vlade Samardžića, i nadom da će – za razliku od starijih kolega – potrajati duže od promovisanja svog prvenca Bridge.

Na samom kraju, ono najvažnije i najbolje, po čemu se pamti Festival i mere njegova izdanja: neprikosnoveni doajen Vejn Šorter (r. ‘33.) čiji je virtuozitet na tenor i sopran saksofonu u poznoj fazi čak pao u zasenak njegovih novih kompozitorskih dometa. Istorijski član Jazz Messengers ‘59–’64, i revolucionarnog drugog Majls Dejvisovog kvinteta koji je krajem ‘60-ih ‘porodio’ džez-rok, Šorter je i autor standarda kao Footprints, Nefertiti, E.S.P, Speak No Evil, saradnik vrhunskih umetnika raznih vrsta, ali i zadivljujući solo-izvođač. Posle Weather Report, akustična faza dovela ga je do sadašnjeg kvarteta u kome dopušta da ga saradnici kao briljantni pijanista Danilo Perez, kontrabasista Džon Patituči i bubnjar Brajen Blejd naoko čak ostave po strani. Dočekan ovacijama oko 3000 ljudi u Sava centru, Wayne Shorter Quartet ceo koncert izveo je u jednom dahu, neprimetno spajajući teme/kompozicije, za razliku od prethodnih turneja o kojima je i „Vreme“ pisalo. Potpuna tišina tek se onda prekinula, još jačim ovacijama! (Do)životno iskustvo.