Suštinski nepotreban

Ima li Nosferatu brkove ili ih nema? To je, ispostavilo se, postalo jedno od ključnih pitanja i zamerki kada je sa nestrpljenjem iščekivana četvrta dugometražna režija Roberta Egersa krajem prošle godine stigla u svetske bioskope. Sada, kada se Nosferatu prikazuje i kod nas, nakon što smo ga i mi pogledali čim je to postalo moguće, nameće se zaključak da su ti brkovi, toliko isticani u brojnim prikazima i osvrtima, od svega najmanje bitni. Vampir može biti brkat ili ćosav, na volju (tvoraca) mu, nije to ono što film čini dobrim ili lošim. Bitno je kakav je film, a Egersov Nosferatu spada u onu skupinu ostvarenja koja su, iako ne bez kvaliteta, suštinski nepotrebna. Mada, ako ćemo iskreno, ovo važi za gro produkcije. Malo toga u ponudi je istinski esencijalno i nezaobilazno.

...

Robert Egers je hrabar čovek. Odvažio se da snimi rimejk nemačkog filma iz 1922. godine, čuvenog nemog horora Nosferatu – Simfonija užasa u režiji F. V. Murnaua i sa misterioznim Maksom Šrekom u ulozi grofa Orloka, vampira koji iz transilvanijskih planina odlazi u nemački gradić u potrazi za svežom krvlju.

Već ova prethodna rečenica dovoljna je da se uoči spona između Nosferatua i Stokerovog hit romana Drakula iz 1897. godine, što i nije čudno imajući u vidu da je Murnauov film zapravo prilično doslovna prerada Stokerove priče, sa nekoliko promenjenih detalja u (ispostaviće se: neuspešnom) pokušaju da se izbegne tužba. Originalni Nosferatu je s vremenom postao jedan od najcenjenijih horor-filmova svih vremena, a istaknuti nemački sineasta Verner Hercog je 1979. snimio prvi rimejk. Hercogov Nosferatu: Fantom noći postigao je veliki komercijalni uspeh, a nisu izostali ni kritičarski hvalospevi. U Hercogovom filmu glavne uloge su tumačili Klaus Kinski, Izabel Ađani i Bruno Ganc, a ovo ostvarenje se, baš kao i izvorni Murnauov film, danas smatra klasikom sedme umetnosti.

Egers je zato imao veoma težak zadatak, a to je da pokuša da dosegne ova dva remek-dela. Njegov trud je primetan, ali krajnji rezultat ne oduševljava. Novi Nosferatu je solidan film u kome se ističu izvrsna fotografija, kostimi i scenografija, ali koji, kada se sve sabere i oduzme, nije ni prineti prethodnicima. Priča koju nam Egers ovde servira već je mnogo puta ispričana i teško joj je, a možda čak i nemoguće, udahnuti svežinu. Bil Skarsgord kao brkati grof Orlok većinu filma ostaje u senkama, što je pametna taktika, i njegov lik poseduje potreban spoj bizarnog i jezovitog. Nikolas Hoult i Vilem Dafo su izvanredni u svojim rolama, što se od njih dvojice i očekivalo, dok Aron Tejlor Džonson i Ema Korin ne uspevaju da im pariraju. Tejlor Džonson je posebno slab, kao pridošao iz nekog drugog filma. Glavnu ulogu u ovoj verziji tumači Lili-Rouz Dep, kći Džonija Depa i Vanese Paradi, mlada žena koja je fizički savršena za ulogu Elen Hater, ali glumački ne uspeva da postigne potrebnu jačinu emocije i tragičnosti. Njena Elen je mogla da postane tragična heroina dostojna jedne Antigone, ali mlada glumica nije kadra joj udahne potrebnu reljefnost, što je svakako delimično i Egersova krivica. Po prvobitnom planu, ovu ulogu trebalo je da tumači Anja Tejlor Džoj, glumica sa kojom je Egers već sarađivao u Veštici i Severnjaku, ali se to izjalovilo. Ključna uloga je tako pripala nedovoljno iskusnoj glumici i tu je nastao kurcšlus koji je film skupo koštao.

Egers, poznat po majstorskom radu u filmovima Veštica i Svetionik, prikazao je slabost već u trećoj režiji, vikinškoj ekstravaganci Severnjak, nadahnutoj praverzijom priče o Hamletu. Nosferatu boluje od sličnih bolesti kao i Severnjak: oba filma su preduga i ne donose suštinski ništa novo na narativnoj ravni. Vizuelno su uzbudljivi i atmosferični, kao i svi Egersovi filmovi, ali su suštinski bez pravog razloga postojanja, ne donose ništa novo. To posebno važi za najnoviji film, ujedno najslabiji u Egersovim dosadašnjem opusu.

Da ne grešim dušu… Ima ovde šta da se pogleda na velikom platnu. Egersov Nosferatu, uza sve svoje mane, zaslužuje da se gleda u bioskopu zbog jedinstvene atmosfere, koja vešto dočarava mračni duh klasičnog horora. Vizuelno, film impresionira uznemirujućim kadrovima koji stvaraju osećaj teskobe i mističnog, omogućujući gledaocima da urone u tu doslednu gotsku estetiku. Muzika Robina Karolana (sa kojim je Egers sarađivao i na pomenutom Severnjaku) i zvučni dizajn takođe igraju ključnu ulogu u stvaranju napetosti, što dodatno obogaćuje iskustvo gledanja. Iako kritičari s punim pravom kritikuju spor tempo (film traje 133 minuta – bar pola sata duže nego što bi trebalo) i razvučene segmente, ti trenuci tišine povremeno doprinose izgradnji napetosti i zastrašivanju. Egers očekivano vešto kombinuje moderne filmske tehnike s elementima koji odaju počast starim horor-filmovima, vidi se da je film radio neko ko “zna znanje” i ko se za to dobro pripremio, s tim što u konačnici Nosferatu ipak deluje kao nametnuti domaći zadatak koji je urađen sa određenom finesom, ali bez istinskog poleta i želje.