On, moj muž, on je moje ogledalo. Dok gledam njega, ja vidim sebe koja čitavog vikenda hodam po kući u staroj spavaćici, raščupana i bezvoljna. Kao penzionisani bokser. Neshvatljivo za bilo koga, uživam u svom sunovratu. Zaljubljeno prelazim dlanom po svojim ogrubelim petama. Po šiljatim dlačicama na listovima nogu. Uživam u ukusu svojih noktiju. U ukusu svoje izgrickane sujete. Ima u tome neke neobjašnjive slobode. Ne moramo više ništa da radimo! Ne moramo da namestimo krevet ujutru. Ne moramo da kupimo cveće i da ga stavimo u vazu. Ne moramo da obrišemo prašinu. Ne moramo zajedno da gledamo televiziju uveče, niti da doručkujemo u bašti. Svako od nas, slobodan u svom sunovratu, može da otvori frižider kad mu se prohte i da odseče za sebe kolut ili dva nečeg slanog i nezdravog. Život postaje neuporedivo jednostavniji kada se odustane od nastojanja da se bude lep, uspešan i srećan.
Između dveju knjiga proze Jelene Lengold prođe, otprilike, jedan „olimpijski ciklus“: četiri godine, nekada pet. U tom je ritmu do sada napisala dve zbirke priča (Pokisli lavovi 1994. i Lift 1999), te roman Baltimor, 2003. Ovo ne ukazuje ni na sporost ni na lenjost: pre će biti da se radi o pametnom dopuštanju onoj tananoj građi od koje se – još od Čehova, mada je taj pisao danonoćno, kao da mu nad glavom visi šeherezadinska opasnost – sastoje priče koje ćemo uistinu želeti da čitamo i koje ćemo uistinu voleti da pamtimo, elem, dopuštanju da se razvije, da se na pravi način nataloži i sredi, da se ne protraći onako kako se to već dešava u pisaca koji mnogo više toga naume reći nego što su u stanju tekstualizovati.
Tako je bilo i sa najnovijom zbirkom Vašarski mađioničar, u međuvremenu s razlogom hvaljenom i nagrađivanom: trinaest priča koje čine ovu kolekciju zapravo su starim čitaocima njene proze negde već sasvim familijarne lengoldeske, ali uopšte nije slučajno i uopšte nije beznačajno što su baš negde za jednu olimpijadu novije, tj. – starije.
Kako sad to? Štono bi se kjerkegorovski reklo, dnevnik zavodnika/ce davna je prošlost (koja više ni samoj sebi ne veruje da nije bila tek tlapnja), pojam strepnje već je dobro razrađen, a strah i drhtanje sve su (sve)prisutniji, mada su i dalje tihi i nenametljivi, uplašeni i od samih sebe, od moguće „nepriličnosti“ od koje se brane ovlašnim autoironijskim otklonom. Hoće se reći da Lengoldova i dalje možda i najbolje među savremenim srpskim pripovedačima ume fokusirati svoje priče na „prve i poslednje stvari“: ljubav i njeno rastakanje, brak kao patološki simptom građanske egzistencije koja se takođe počne nepovratno raspadati onog trenutka kada se naizgled „solidno zasnuje“, te na trošnost tela i nepostojanost duha, na minljivost egzistencije koja je, oh i ah, valjda najopštije od svih Opštih Mesta koja postoje na svetu, a opet, moraš sebi priznati da ti ne izbija iz glave, i da ti književnost koja ozbiljno ne računa s njom i o njoj nema šta za reći odavno nije zanimljiva, ako je ikada i bila. Jelena Lengold to zna, s tim računa, i o tome ume…
Nema, dakle, čuđenja što je sunovrat naslovni lajtmotiv jedne od najboljih priča u knjizi, kao što je to i nizbrdica u drugoj, takođe najboljima pripadajućoj. Vašarski mađioničar, svojim pretežnim delom, jeste bluz životne faze u kojoj, na toj famoznoj nizbrdici, tlo već pucketa i pršti pod nogama, pre nego što će se sasvim prolomiti, pre nego što nevoljnog proznog subjekta, u veličanstvenom stropoštu, proguta crna zemlja… Ali, toliko je toga Jeleninim sredovečnim naratorima ostalo još da se poradi do tog trenutka: da se zasere što se još nije zasralo, da se dosere što se još nekako održalo, da se protabiri ono što se ranije neopravljivo zaribalo, ili barem da se posluži kao medijum za tuđu promašenost, koja može za tren-dva da ti sakrije sopstvenu, kao u priči Love me tender, jednom od dragulja ove knjige. Da je Jelena L. jedan od retkih majstora pisanja o onim notornim m-ž relacijama na srpskom jeziku, takođe je notorno; nju, međutim, ponajčešće ne zanima bilo kakvo sociologizovanje na ovu temu. Možda će zvučati sasvim neprikladno bombastično, ali ova je autorka pre metafizički inspirisana: ne samo da je veza između A i B obdarena zastrašujuće rastućom rupom u sredini, nego su to A i B kao takvi, zajedno ili odvojeno; i to ne što bi njima nešto falilo, nego zato što svima nešto fali, samo što neki s time umeju malo bolje da se nose od drugih. Bar neko vreme…
Naravno, ona čudna, krasna i neretko očaravajuća melanholična vedrina (!) i nenametljiva rezonerska pronicljivost ni za trenutak ne napuštaju priče Jelene Lengold; čak i kada se upusti u (estetski) rizične izlete poput gotovo-pa-pamfleta Ofelijo, idi u manastir, autorka uspeva da zadrži kontrolu, i da sačuva besprekornu (u)komponovanost Vašarskog mađioničara. Naravno da je ovo najbolja knjiga priča napisana na srpskom a objavljena između dva Sajma, naravno da će nas J. L. ponovo (na)mučiti još jedan olimpijski ciklus, ali nema veze, veza između nje i zahtevnijeg čitaoca srećna je i trajna, kako to već ume da bude veza (iz onih viceva) između sadiste i mazohiste, u kojoj je pak sasvim nemoguće utvrditi ko je ko. Baš kao i u njenim pričama, u kojima nema ni krivih, a kamoli nedužnih.