Sumanuti okrajci stvarnosti

Kao Sarajlija u Beogradu i Pančevu, Vule se Žurić negde u drugoj polovini devedesetih pojavio u ovdašnjem književnom sistemu – ako u ovom ludilu ima nekog sistema? – koji je baš nekako bio na vrhuncu upinjanja da preživi devedesete a da ih uopšte i ne primeti, i afirmisao se kao pripovedač, docnije i kao romanopisac, koji je iskustvo sarajevskog/bosanskog rata i izbegličkog poraća kombinovao sa univerzalno prepoznatljivim (što fanovskim, što ironijskim) popkulturnim referencama. To ga je beogradsko poratno iskustvo i smeštenost u srpski književni post-YU kontekst, uprkos lako uočljivoj senzibilitetskoj srodnosti, činilo, u neku ruku, postranjenim, pomalo izdvojenim (poetički, a bogme nekako i „ideološki“, ako tu reč ne primenimo u odviše „jakom“ smislu) u odnosu na ekipu njegovih manje-više vršnjaka, ili ne mnogo starijih, koja se tokom devedesetih afirmisala što u samom Sarajevu, što u Hrvatskoj i dalje na zapad (Jergović, Hemon, Veličković, Mehmedinović, Uzunović, Samardžić, Zaimović etc.), a da je pri tome bio bez pravog literarnog kompanjona ovde (možda do pojave Vladimira Kecmanovića?), jer je „srpska“ varijanta mlađe BiH-expat proze, ukoliko je uopšte i bilo, više ličila na groteskno paraliterarno srbovanje-kao-žanr, nego na bilo šta drugo. Najmanje na bilo šta što bi zanimalo ikoga ko nije iz te priče.

Kako god, bivalo je u tog „ranog“ Žurića i srećnijih i manje srećnih momenata, ali je van sumnje da je njegova književnost bila potrebno osveženje i osebujan glas na ovdašnjoj sceni(ci), takvoj kakva je, tada još zaglibljenoj u polufingirani i poluartikulisani sukob realista dalekih od svake realnosti i postmodernista pretežno bezbedno udaljenih i od modernosti. Cela je ta Žurićeva faza nekako prirodno okončana više nego solidnim romanom Blagi dani zatim prođu (2001), nakon kojeg pisac kao da je osetio potrebu da ponudi, pajtonovski rečeno, something completely different. Želja po sebi legitimna, štaviše dobra i zdrava; druga je stvar kako je to ispalo pretočeno na papir.

U redu, neka ne bude problem u piscu, nego u ovom čitaocu, ali rado priznajem da mi je ceo taj period Rinfuz (Konfuz?)-Tigrero–Crne Ćurke–Mrtve brave otvorio neke nove spoznaje o mogućnostima dubine posvemašnje čitalačke ravnodušnosti; zapravo, priznajem da sam od svih tih knjiga dočitao samo Crne Ćurke, i to ne što bi bile bolje od drugih, nego što sam se zainatio da ostanem tu i da vidim dokle će to da ide. I, dokle je išlo? Auuu, daleko u 3LPM (thanx, Bassara)! Jedva se vratih! Sasvim ozbiljno, Žurićeva odluka da se poetički pomeri ka radikalnom ludičkom tretmanu (krhotina) ovdašnjeg realiteta, bez obzira da li je u centar pažnje stavljao fudbal, potragu za haškim beguncima, kojekakve YU-mitologije ili nešto deseto, nije hrđav „po sebi“, ali naprosto se pogubio negde na putu do čitaoca, koji je, siromah, ostao na drugoj obali svesti, bez prave komunikacije: sve je tu, gledaju se Oči i Tekst, rado bi se smuvali, prigušeno svetlo, prava atmosfera, ali džaba sve, ništa se ne dešava, hemije nema pa nema…

Biće da je i ta Žurićeva faza gotova, radujte se narodi: ako je prohodnost teksta merilo do kojeg držite, prijavljujem vam da sam Narodnjakovu smrt pročitao u cugu, bez zapinjanja i kašljucanja. I gotovo da uopšte nisam osetio ono što me je nepodnošljivo gušilo glede prethodnih nekoliko knjiga, a to je nervozno sufliranje čitalačke s(a)vesti: pa dobro bre, čemu sve ovo?! Zašto bi iko napisao nešto ovakvo, i zašto bi to iko čitao, umesto da se lepo baci kroz prozor sa vrha Geneksa?! Najzanimljivije od svega je to da Žurić i u novom romanu zapravo sledi generalnu liniju prethodnih, kroz posve pomereni tretman sumanutih okrajaka „zapadnobalkanske“ stvarnosti i njojzi pripadajućih i(li) pridodatih mitologema, ali to čini ne tako što će ubiti roman pre nego što se uopšte rodi, nego naprotiv, tako što će sklopiti prilično čvrstu fabulativnu konstrukciju, kroz koju će se čitalac kretati sa uživanjem i bez straha da će kroz neku prikrivenu trulu gredu propasti u strnjište, te će otuda lako praštati piscu i stanovita iskliznuća.

„Prepričavanje“ romana ovde ne bi imalo mnogo smisla. Dovoljno je reći da se Narodnjakova smrt, kao kakav batiskaf, spustila u mračne dubine sveta „domaće estrade“ i turbo-folk šljamerije, da bi odatle, iz Srca Tame, preko lika mega-sega pevača Sokola, te faćkalica i lupeža koji ga okružuju, treš-medijskog polusveta koji ga proizvodi i održava u svežem stanju, velegradske mafi-japi-bizmis scene, sex-and-drugs-but-no-rock’n’roll orgijanja prazilučkog džet-seta, pomalo „ćirićevskog“ incesta između jedne i druge strane Zakona, bolesnog zavičajnog bluza, motivski doduše nerazgovetnog i samosvrhovitog, ali opet i oslobađajuće zabavnog poigravanja arheologijom ivo-lola-nije-sam spoja socijalističke i pop mitologije u zaumni amalgam, persifliranja patologije malih, ali bolesno važnih razlika među Balkanskom Braćom i koječega još što tu pripada, dobio pravu priliku da se razmaše. Rezultat: dobra i zanimljiva romaneskna vožnja od prve do poslednje stanice, razuzdani jezički eros sa mnogo kalamburisanja nikako lišenog smislene satiričke žaoke. Sve u svemu, Vule se Žurić vratio među žive, i ne bi bilo loše da tamo i ostane (mada, to je samo na piscu da odluči, nema se tu šta ko mešati). Elem, svet Narodnjakove smrti vonja do Meseca, taj svet je treš, ali knjiga njime nađubrena nipošto nije đubre.