Sukob i procep

„Jedna slika vredi kao hiljadu reči“, stara je kineska mudrost koja na neki način anticipira teror civilizacije slika u kojoj živimo. Ipak, kineska priča o čoveku koji hoće da postane drvo pa da mu onda niko ne može ništa, poslužila je kao osnova Goranu Paskaljeviću za multievropsku koprodukciju Kako je Hari postao drvo čija je radnja smeštena u Irsku 1924., mada bi se isto tako mogla odnositi na Srbiju devedesetih.

U srcu filma je priča o ocu, koji svojom doslednošću šalje pod zemlju sve one koji su mu bliski (doduše, iz iste zemlje raste dobar kupus) a sam namerava na istom tlu da pusti korenje tako da mu vetar (i istorija) ne mogu ništa. Svoju veličinu on meri veličinom protivnika kojeg je izabrao, a u sukob i procep uvek gura jedinog preostalog sina.

Ako vas sve ovo nije podsetilo na osobu koja stalno izgovara istorijsko „ne“ za koje ginu neki drugi, onda je zaista zaborav jedini lek za traume iz prošlosti.

S druge strane, ako ikada bude sniman visokobudžetni film o tom političaru, jedini pravi kandidat za ovu ulogu je Paskaljevićev Hari, Kolm Mini, čija opsesivnost užasava ali i pleni, kao i strast kojom brani lik koji bi da se „odrveni“ i ostane za večnost. Iako su mnogi u Veneciji već prepoznali ili dopisali političku metaforu da je Hari u stvari bivši predsednik, Paskaljević je potpuno u pravu kada tvrdi da je to samo jedna dimenzija filma a da je lik Harija univerzalniji, slojevitiji i kompleksniji.

Hari je jedan iz Paskaljevićeve galerije likova čiji je prvi eksponat Legenda o Lapotu. Poznavaoci Paskaljevićevog opusa uklopiće bez problema i ovaj film u slagalicu o gubitnicima Čuvara plaže u zimskom periodu, Posebnog tretmana ili Tuđe Amerike, koji stepuju po buretu baruta koje samo što nije eksplodiralo.

Filmom dominira interpretacija Kolma Minija ali i Paskaljevićev minimalistički rad koji kadrove ogoljava do paroksizma. Izbegavajući zamku eksploatacije začudnog pejzaža, njegova kamera se koncentriše na aktere drame koji potiču iz Erina, kako Irci vole da zovu svoju domovinu.

Očekivani „lavovi“ u Veneciji su izostali, ali to ne bi trebalo da brine ni Paskaljevića ni Minija, jer je poznato da bure baruta a la Paskaljoni uvek eksplodira uspehom, samo mu za to uvek treba vremena.

Domaća publika je imala privilegiju prve svetske premijere posle Venecije, ali je događaj koincidirao sa još jednim košarkaškim zlatom autentičnim biblijskim potopom, ali kako Hari/drvo kaže: „Ako dovoljno duboko pustiš korenje onda ti ni Noeva arka nije neophodna“, pa se zato čini da će naša publika znati da uživa u ovom malom/velikom filmu, glumi velikog Kolma (Chief McCloud) Minija i da će joj kineske eterične mudrosti pomoći da u prošlosti koja ne sme da se zaboravi pronađe odgovor za uzburkanu budućnost.

Intervju: Kolm Mini

Već drugi boravak za kratko vreme u Beogradu Kolma Minija čini već toliko bliskim i „ovdašnjim“ da se lako zaboravlja njegova impresivna filmografija, status uspešnog glumca s obe strane Okeana i aktera kultnog serijala Zvezdane staze. Ipak, njegova harizma čini da se distanca topi i vrlo brzo stičete utisak da ste nekako oduvek sa njim pili pivo.

„VREME„: Kako je došlo do vaše saradnje sa Goranom Paskaljevićem na filmu Kako je Hari postoa drvo?

KOLM MINI: Gorana nisam poznavao, pa me je veoma iznenadio njegov telefonski poziv da igram u ovom projektu. Kasnije sam ga upoznao i shvatio da je čovek specifičnog humora, a na snimanju mi se često obraćao na srpskom – koji naravno još ne razumem.

U Srbiji je veoma omiljena teza o bliskosti Iraca i Srba, kako istorijskoj tako i civilizacijskoj.

Pa i ja moram da priznam da se po toplini prijema od prvog dana u Beogradu osećam kao kod kuće i, naravno, otkrio sam da se mnogo sluša irska muzika i pije pivo. Ali ni Srbi pa ni Irci ne bi trebalo baš toliko da budu ponosni na svoju nesreću i tešku istoriju, nego pre svega na činjenicu da znaju da uživaju i kada je teško. Polupraznu salu na premijeri objašnjava velika košarkaška utakmica, a slike sa ulica su me toliko impresionirale da mi nije jasno ko su ljudi koji su u velikom broju ipak došli da vide film.

U vašem „Hariju“ italijanski kritičari (a bogami i mi) prepoznali smo Slobodana Miloševića…

Naravno da sam razmišljao o njemu, ali to mi nije bila namera niti me je Goran usmeravao u tom pravcu. Ipak, jasno mi je, bar po onome što znam iz medija, da će mnogi u Harijevoj fatalnoj tvrdoglavosti prepoznati vašeg bivšeg predsednika. No, to nije film ni o Miloševiću, ni o IRA-i, ni o politici, nego o mnogo strašnijem i univerzalnijem problemu – ljudima koji puštaju korenje i uništavaju svoje bližnje. Priča je kineska ali funkcioniše bilo gde na planeti.

U Veneciji ste dobili ovacije, kritika je o vama pisala hvalospeve, a ipak vam je izmakla, mnogi kažu zaslužena nagrada.

Nisam trkaći konj, pa tako nisam opterećen nagradama. Veće mi zadovoljstvo pričinjava saznanje da sam obavio dobar posao. Naročito me zanima prijem ovog filma u SAD jer su kritičari najvažnijih strukovnih novina, „Variety“ i „Moving pictures“, uz ovaj film stavljali i epitet „remek-delo“. A u uspeh u Evropi uopšte ne sumnjam.

To reče Kolm Mini u noći 9. septembra 2001. u Skupštini grada, i ode da popije još jedno pivo i da sluša Ortodox Celts.