Najambiciozniji projekat ovogodišnje Belefove pozorišne produkcije sigurno je predstava Antonije i Kleopatra. Ovakav status zasniva se na nekoliko osnovnih premisa ovog projekta: čuvena tragedija Vilijema Šekspira nikada nije igrana u našem pozorištu (osim u jednoj radikalnoj adaptaciji), ona je izuzetno zahtevna u pogledu organizacije prostora i glumačke podele (neki teatrolozi smatraju da je Kleopatra najsloženiji ženski lik u Šekspirovom delu), rediteljka Anja Suša nema iskustva u radu na dramskoj klasici, a opredelila se za veoma smeo i zaoštren koncept… U situaciji kada se naš teatar bezbedno ljuljuška između komercijalizacije i ziheraštva, ovakav programski i autorski izbor mora da dobije, bez obzira na konačan rezultat, jasnu i glasnu načelnu podršku.
Spomenuti problem prostorne organizacije (radnja tragedije dešava se na bezbroj lokacija) bio je otežan odlukom da se predstava igra na otvorenom, na Kalemegdanu. Rediteljka Suša i njena scenografkinja Zorana Petrov zaobišle su ovaj dodatni izazov tako što su predstavu koncipirale za zatvoreni prostor; scenografija se svodi na višespratnu konstrukciju, gde svaki nivo predstavlja jedno od glavnih mesta radnje (Rim, Mesina i Aleksandrija), dok se kao objedinjujući faktor javlja diskretna, bela dekoracija u vidu geografske karte Italije i Sredozemlja. Osim što omogućava pregledno i dinamično scensko kretanje, ovakva scenografija ostvaruje i funkciju na planu značenja: fizička razdvojenost ukazuje i na duhovnu razdvojenost, na sukob dva sveta – Rima i Egipta.
Ovaj civilizacijski sukob može se prepoznati u središtu rediteljskog koncepta, a takav koncept se pak nadovezuje na poznata šekspirološka razmatranja, po kojima se osnovna tenzija u tragediji Antonije i Kleopatra razvija između dioniskog načela (strast, čulnost, životnost, nemar), oličenog u Kleopatrinom Egiptu, i apolonskog načela (red, umerenost, racionalnost, pragmatičnost), oličenog u Oktavijanovom Rimu. U predstavi Anje Suše ova diferencijacija je dodatno podvučena znakovitim kostimskim i glumačkim rešenjima koja, doduše, bolje funkcionišu u prikazu Rima. Svi Rimljani su u savremenoj, elegantnoj beloj odeći (kostimografkinja Maja Mirković), što zajedno sa stilizovanom, statičnom i distanciranom igrom Gorana Jeftića (Mecena), Nikole Vujovića (Agripa) i veoma dobrog Igora Đorđevića (Oktavijan) jasno izražava hladnoću, sterilnost i surovost rimskog političkog pragmatizma. Ono što u prikazu ovog sveta ostaje veoma diskutabilno jeste to što je kostimskim i vlasuljarskim rešenjima sugerisana i nekakva dekadentnost; kakve veze ima dekadentnost s hladnim političkim pragmatizmom?
Rediteljskim i koreografskim rešenjima (autor Bojana Mladenović) predočeni su opuštenost, ležernost i hedonizam onog drugog, suprotstavljenog sveta – Kleopatrinog Egipta. Ali, taj prikaz ostaje samo na površini, na ikonografskom nivou, jer on ne nalazi utemeljenje u dramaturškim strukturama Šekspirove tragedije. Bilo je lakše prikazati svet Rima na sveden i znakovit način, jer njegovim predstavnicima, pa i samom Oktavijanu, Šekspir nije podario dramsku slojevitost. Nasuprot njima, likovi Kleopatre kao reprezenta hedonističkog Orijenta, i Antonija kao svojevoljne žrtve ove fatalne žene i njenog sveta, sazdani su od samih dramatičnih protivurečnosti koje su, u nekim scenama drame, toliko izražene da narušavaju čak i logiku priče (da li je Kleopatra izdala Antonija? Zašto mu šalje lažnu vest da je umrla?).
U sudaru zaoštrenog rediteljskog koncepta i složenih likova Antonija i Kleopatre najviše su stradali tumači ovih likova, Nebojša Dugalić i Jasmina Avramović. Njihova igra je bila nedovoljno dramski artikulisana, tako da se otvorilo i ono pitanje koje drama, uz sve svoje protivurečnosti, ipak ne postavlja: da li se ovo dvoje ljudi uopšte vole, da li su njihova osećanja prava? Dugalićev Antonio je u početku delovao frivolno i infantilno, da bi na kraju, u interpretaciji ovog lika, preovladao prenaglašen, lažan patos. Kleopatra Jasmine Avramović više se odlikovala divljačnom energijom varavarske kraljice nego hirovitim promenama raspoloženja jedne senzualne, ćudljive, strasne, smele i ranjive žene otmenog roda… Šteta je što dvoje glumaca nisu dobili jasnije rediteljske smernice, pošto je reč o darovitim umetnicima koji su, inače, vrlo tačna podela za uloge Antonija i Kleopatre.
Pored glavnih, najzanimljiviji lik u ovoj Šekspirovoj drami je sigurno Antonijev saborac Enobarb. Kao što je primetio naš vodeći šekspirolog Veselin Kostić, ovaj lik gotovo da ima ulogu antičkog hora, jer svojom pameću, dobrotom i ironijom osvetljava mračne sudbine junaka; u tumačenju Branislava Trifunovića, lik Enobarba je postavljen jednodimenzionalno, nagoveštene su samo njegova plemenitost i melanholija, dok je onaj lucidno-ironični aspekt ovog lika potpuno i neopravdano zapostavljen. Od tumača manjih uloga, izdvojili su se odlična Ksenija Zelenović kao nesrećna, stondirana lutka Oktavija i efektni Danijel Sič kao životan i hrabar vojnik Diomed, koji se jedino plaši svoje hirovite i nerazumne gospodarice… Na kraju treba još jednom istaći, bez ikakve potrebe da se iz bolećivosti ublaže izneti stavovi, da koncept radikalnog rediteljskog teatra s njegovim metaforičnim scenskim jezikom, koji promoviše projekat Antonije i Kleopatra, sigurno treba podržati, bez obzira na konkretne manjkavosti ove predstave.
