Sudbina čuda pod svakodnevnim suncem

„Sa svakim danom, sa svakim satom i svakim novorođenim detetom veliki doživljaj naše mladosti biva sve svetliji i sve legendarniji, ali i sve dalji i sve nerazumljiviji… Niko od nas ne može da se otme jednoj naročitoj melanholiji… To je melanholija naraštaja kome je bilo dato da zaokrene kormilo istorije. Ponekad se pitam da li to nije neka vrsta mistične kazne za nas koji smo preživeli… Mi iz 1914. godine upiremo danas jedan drugome pogled u oči sa žarom, ali i sa dubokom melanholijom, tražimo ono naše iz 1914. godine… između sebe, gledajući jedan drugom u zenice koje su videle čuda, prava čuda, i ostali i dalje žive da gledaju ono svakodnevno sunce… Tada mi opet dobivamo krila i okrilje patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti. I dok nas traje, mi ćemo u sebi deliti svet po tome na kojoj si strani bio i čime si se zaklinjao 1914. Jer to leto, leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina…“

Ove reči, koje je Ivo Andrić izgovorio pre više od osamdeset godina, predstavljaju mogući ključ za tumačenje biografije i dela jednog od najznačajnijih ljudi u srpskoj istoriji i jednog od najamblematičnijih fenomena u kulturnoj baštini srpskog i srodnih naroda.

U tim rečima krije se rešenje brojnih zagonetki koje sa sobom nosi priča o bosanskom katoliku koji je Vatikanu pretpostavio Beograd, Stojadinovićevom diplomati koji je, „kada se moralo“, bio komunistički kulturni radnik, revolucionaru koji je postao konformista i konformisti koji je, nekada, iz Poljske, zapucao u zavičaj – Principovim atentatom razjarenoj austrougarskoj mečki na rupu…

„Veliki doživljaj naše mladosti“ koji „sa svakim danom biva sve svetliji i legendarniji, ali sve dalji i sve nerazumljiviji“ – onaj doživljaj koji je imao snagu da izazove potres neslućenih razmera i da grupu dečaka iz jedne bosanske vukojebine smesti u epicentar istorije – biće i ostaće Andrićeva zvezda vodilja. Sijaće na putu njemu budućem, što bi rekao jedan drugi srpski velikan rođen u Bosni, terajući ga da celog života pokušava da osvetli sebe nekadašnjeg, koji, pretvoren u spomenik jednom lepom ubistvu – kako je Principov čin okarakterisao Čarnojevićev alterergo – „sve legendarniji“, samom sebi postaje „nerazumljiv i dalek“.

Tražeći sebe u velikom istorijskom događaju kom je kumovao, Andrić je krenuo u literarnu potragu za onima kojima se ni imena ne zna, a koji su se ugradili u mostove što po turobnim bosanskim kotlinama sijaju kao da su pali s neba.

Jer oni koji su preživeli „žarko i mirno leto 1914, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku“, imali su koliko težak toliko i jednostavan izbor.

Mogli su da nastave stopama Žerajića, Gaćinovića, Principa i drugova, prkoseći životu i smrti.

Ili da se prepuste iluziji mira, koji je produžetak rata drugim sredstvima.

Ovim drugima, koji su, kao što uvek biva – predstavljali većinu – nije preostajalo ništa do „melanholija“ naraštaja kom je „bilo dato da zaokrene kormilo istorije“, kao „nekoj vrsti mistične kazne za nas koji smo preživeli“.

Ta melanholija pratiće Ivu Andrića do kraja prilično dugog životnog veka.

Zamerali su mu da nije dovoljno reči posvetio Mladoj Bosni.

I nisu bili u pravu.

Ne samo na završetku Na Drini ćuprije gde je odluci da svojim drugovima podigne književni spomenik žrtvovao sklad ovog inače besprekorno komponovanog dela – sve što je pisao, Andrić je pisao iz perspektive čoveka čije „zenice su videle čuda, prava čuda, i ostale i dalje žive da gledaju ono svakodnevno sunce“.

Kao Đerzelez bez konja, Andrić je vrebao trenutke u kojima će ponovo „dobiti krila“ i kao Ćorkan po ogradi ćuprije na Drini, „pod okriljem patnje i žrtve savladanog straha i prežaljene mladosti“ – proleteti poetskim nebom.

A tim blagoslovenim trenucima valjalo je žrtvovati mnogo toga. Pre svega – nije bilo druge do da se trpi život u prokletim avlijama – od francjozafovske, u kojoj je, i bukvalno, bio u kazamatu, preko Hitlerove, od koje se distancirao ozbiljnije nego mnogi koji su se busali u junačke grudi, pa do Staljinove i Brozove, u kojima se građanskom hrabrošću, istina je, baš i nije proslavio…

Nije Andriću bilo druge do da, kao onaj paša iz Mosta na Žepi, nakon što je iskusio nemilost i blizinu pogibelji, vaga svaku reč, najčešće se opredeljujući za ćutnju.

Kažu da je u jednom od retkih trenutaka kada bi mu se razvezao jezik, Isidori Sekulić, koja ga je prezrela zbog saradnje sa titoistima, tiho, gotovo šapatom rekao:

„Ovi će da vladaju bar još nekoliko decenija. Ni vi ni ja ih nećemo nadživeti.“

I tako je bivši iskreni revolucionar postao saputnik jedne druge revolucije koja je, i nakon što je umrla, nastavila da „permanentno teče“.

Vaganje reči i sklonost ćutanju na koje ga je terala životna muka, u njegovom delu su odigrali ulogu kamena mudrosti.

Biograf Vladimira Gaćinovića Drago Ljubibratić je rekao:

„Da bi postali Jugosloveni, Srbi su morali da postanu revolucionari. A Hrvati su, da bi postali revolucionari, morali da postanu Jugosloveni.“

Andrić je u doba Mlade Bosne postao revolucionar i Srbohrvat.

Po završetku Prvog svetskog rata, kada više nije bio revolucionar, kao Srbohrvat katoličke vere, otišao je u Zagreb.

I razočarao se u grad u kom je iskrene Jugoslovene mogao prebrojati na prste.

Preselio se u južnoslovenski pijemont.

I kada mu je postalo jasno da je jugoslovenska ideja umrla, nekadašnji Srbohrvat, a potonji Srbin, ostao je među Srbima i sa Srbima, za koje je vezao sudbinu.

Ne zato što su mu oni koji su ga nazivali Fra-Ivanom i Ivan-begom bili draži od onih koji su ga nazivali velikosrpskim agentom, fratarskim kopiletom i mrziteljem Bosne i muslimana…

Nego zato što mu je, u duhovnom prostoru, mesto bilo i ostalo kraj Vuka i Njegoša. I zato što je, sa krahom jugoslovenske ideje, jedino među Srbima nastavilo da živi nešto što liči na istinsku ideju slobode.

A istinska ideja slobode – „ono naše iz 1914. godine“ – bila je i ostala mladobosanska prava sudbina.