Na početku svojih Sto godina samoće izvodi Gabriel Garsija Markes pukovnika Aurelijana Buendilju na streljanje, da bi se, nešto kasnije, čitalac zdravo iznenadio kada zatekne pukovnika živog. Majstorski se u svome remek-delu poigrao Markes našim očekivanjima: nigde, naime, nije kazao da pukovnik i jeste streljan. Havijer Serkas pak u Salaminskim je vojnicima otišao korak dalje: pošto nas najpre obavesti da je Rafael Sanćes Masas streljan – ne, dakle, da je izveden na streljanje, nego streljan – potpuno ćemo ostati zatečeni i zbunjeni kada streljani Masas nastavi da se pojavljuje u romanu i da se ponaša kao da nije streljan. A jeste. Jedino što nam pisac nije kazao da Masasa nijedan mitraljeski metak republikanske španske vojske, tog januara 1939. godine, nedaleko od Barselone, nije okrznuo. Izbušili su mu kuršumi pantalone i kožuh, ali njegovo telo nisu dotakli. No, to je tek jedno od iznenađenja koja nas očekuju u Salaminskim vojnicima. Drugo je što Masasa, koji kroz kišu tanadi beži sa stratišta i skriva se u nekoj jaruzi, samo nekoliko minuta kasnije pronalazi mladi republikanski vojnik, podiže pušku i cilja na njega, ali ne povlači oroz. Na taj način Rafael Sanćes Masas, osnivač španske falange, fašista, ministar u vladi diktatora i masovnog ubice Fransiska Franka, jedan od najzaslužnijih likova za početak građanskog rata u Španiji 1936. godine, novinar i ne tako rđav pisac, u istome danu dva puta čudom preživljava, a godinama posle svoje (prirodne) smrti, u demokratskoj i procvaloj Španiji (koja se uglavnom pravi kao da nije provela sramnih tridesetak godina pod fašističkom diktaturom), svojom složenom sudbinom privlači pažnju pisca Havijera Serkasa. Kada svojoj prijateljici saopšti da hoće da napiše roman o Masasu, ona mu odvrati pitanjem: „Ali zašto bi pisao o tamo nekom fašističkom šljamu, a ne, recimo, republikanskom junaku?“, što je dilema koja snažno obeležava Serkasovo delo. Doduše, postoji tu izvesna hotimična dvosmislenost. Kome se, zapravo, piščeva prijateljica obraća: junaku romana koji piše knjigu o fašističkom smeću, ili piscu romana? Junak, naime, koji kaže za sebe da je slab pisac (ali je dobar novinar), želi da napiše istiniti roman, zasnovan na dokumentima i svedočanstvima iz prve ruke, roman bez fikcije. Ali to kaže junak romana, ne sam pisac, sve i da su pisac, Havijer Serkas, i njegov junak koji se zove isto kao i pisac – jedan lik. Najzad, zašto bismo piscu verovali na reč?
PISAC I ISTORIČAR: Upravo se na granici stvarnog i fiktivnog odigrava drama Salaminskih vojnika, što, samo po sebi, ne bi vredelo pominjanja – jer svi veliki romani odigravaju se na toj granici – da sam junak taj motiv ne uvodi u priču i na njemu jaše. Priču o Rafaelu Sanćesu Masasu Serkas sastavlja upravo onako kako bi je sastavljao svaki učeni i savesni istoričar, dakle prekopavajući arhive, tragajući za dokumentima i pričajući sa dostupnim svedocima, ali za razliku od istoričara on u priču uvodi i sebe, istraživača. Istoričar nas uglavnom ne obaveštava o tome kako traga za svedocima, u kojima kafeima sedi, kako izgledaju njegovi sagovornici, šta vole da piju i kakav je njihov psihološki profil. Pisac pak sve to ubacuje u priču, govoreći usput o svojim usponima, padovima i sumnjama, o tome kako je ostao bez posla i zašto se razveo („dozlogrdilo joj je da plaća moje račune, uključujući i račun za sahranu mog oca“), obaveštava nas da se kvalitetno pojebao s lokalnom medijskom zvezdom prekratke suknje i predugih štikli, te da se možda zaljubljuje iako ona vozi kao kamikaza i nije baš njegov tip. Ali to su spoljašnje razlike. Ono najbitnije jesu dileme koje prožimaju pisca i koje on deli s čitaocima, a ako dileme kod istoričara i postoje on će nastojati, pozivajući se na pravila žanra, dakle na naučnu objektivnost, da ih skrajne. Havijera Serkasa, junaka romana Salaminski vojnici Havijera Serkasa, muče silne dileme, počev od toga da zašto bi uopšte pisao o nekom fašističkom smradu, preko toga kako razumeti čoveka koji, u političkom i moralnom smislu, oličava upravo ono čega se pisac gadi, sve do sumnje u sopstveni spisateljski talenat. Utoliko je u ovoj knjizi punoj naglih skretanja, jedno od najvećih iznenađenja piščev susret sa Robertom Bolanjom koji, u tom trenutku već smrtno bolestan, živi u okolini Barselone. Sa uvođenjem Bolanja u priču osetljivi će čitalac, ako je uopšte poverovao piscu da tu postoji igra između stvarnosti i fikcije, potpuno da se prepusti toku jezika, jer savršeno nije bitno da li (i koji) Serkas zaista sreće Bolanja (i kog Bolanja): istina romana ionako nije izvan samog pisanja. Upravo zato što postaje lik, Bolanjo je više od stvarnosti. Čilenski pisac i Serkas počinju da se druže, čitamo nekoliko lepih i pametnih razgovora, te će pripovedač, koji već lagano odustaje od romana – jer, svemu uprkos, ne nalazi dobar razlog da objavi knjigu o fašisti Masasu – dobiti ideju kako da oživi svoju priču, da joj dâ razlog: zahvaljujući Bolanju i sticaju vrlo složenih okolnosti kreće pisac u potragu za republikanskim vojnikom koji je Masasu poštedeo život. Ta potraga i novi lik daju razlog Serkasovom pisanju.
Ne hoteći da čitaocu otkrijemo sva iznenađenja Salaminskih vojnika (objavljenih 2001. godine) – naime kako teče i kako se završava potraga za vojnikom koji je odbio da ubije neprijatelja – sasvim prirodno prelazimo na Hohštaplera (iz 2014. godine), roman koji je, po dubinskoj unutrašnjoj strukturi, svojevrsni nastavak prethodnog.
ŽMURKE S PROŠLOŠĆU: Enrik Marko, dugogodišnji, energični i cenjeni predsednik velikog španskog udruženja preživelih logoraša Prijatelji iz Mathauzena, nikada nije bio u nacističkom logoru. I ne samo to. U nacističku Nemačku nije bio deportovan kao protivnik fašističkog režima, kako je tvrdio, već je dobrovoljno otišao da bi izbegao služenje u Frankovoj vojsci i da bi, kao dobar automehaničar, zaradio novac (što u razorenoj Španiji tih godina nije mogao). I ne samo to. Iako je tvrdio da ga je Frankova policija hapsila kao političkog protivnika, uhapsila ga je, zapravo, kao lopova. I ne samo da se nije borio protiv fašističkog Frankovog režima, kako je tvrdio, već je, kao i ogromna većina Španaca, glasno ćutao i gledao svoja posla. To mu, međutim, nije smetalo da odmah po padu fašističkog režima, zahvaljujući umeću laganja, postane predsednik proganjanog republikanskog sindikata, iako nikada tom sindikatu nije pripadao. I ne samo to. Održao je na stotine predavanja o svojoj izmišljenoj borbi protiv fašizma i izmišljenom boravku u nacističkom logoru Flosenburg, postao je medijska zvezda u Španiji, u ime Prijatelja iz Mathauzena održao je govor u španskom parlamentu koje je rasplakao pola nacije, dobio je najviši španski orden i taman kada je trebalo u Mathauzenu da održi govor pred uglednim zvanicama iz čitavog sveta, jedan je istoričar obelodanio njegovu prevaru. Pisac Havijer Serkas, pripovedač romana Hohštapler (El impostor) Havijera Serkasa, posle silne muke sa sobom, ipak odlučuje da napiše roman o Enriku Marku, ali taj roman, kaže Serkas (pripovedač u romanu), mora da bude satkan od čiste stvarnosti zasnovane na dokumentima i svedočenjima, a ne od fikcije. Jer, stvarnost ubija, a fikcija spasava (kaže Serkas). Uostalom, život Enrika Marka čista je fikcija, a pripovedaču je, iz nekog razloga, stalo do istine, te on kreće u potragu za onim pravim, istinskim, nefiktivnim Markom, onako, otprilike, kako je Servantes rekonstruisao život Alonsa Kihana koji je jednog dana odlučio da se oda fikciji u liku Don Kihota. (Sve vreme nas, poput velikih književnih senki, prate Servantes i Don Kihot i svako malo se, u više nego umesnim prizivanjima, pojavljuju spleteni s tkivom pripovedanja.) Primenjujući isti pripovedački postupak kao u Salaminskim vojnicima, podrobno nas obaveštavajući kako o svojoj potrazi za istinom tako i o istini samoj, ili o onome što nam kao istinu isporučuju dokumenta i svedoci, ispisuje Havijer Serkas, rukom moćnog pisca, retko uzbudljiv roman u kojem ima odlomaka koji se ne razlikuju od istoriografskih zapisa, kratkih eseja o književnosti u kojima se hrve s problemom stvarnosti i fikcije, ličnih dilema u kojima, ne jednom, zgađen nad Markovim hohštaplerajem i nitkovlukom, hoće da napusti potragu i pisanje, ali pre svega i iznad svega tu je čisto pripovedanje, pričanje priče zapanjujuće u svojoj ekonomiji, u prividnoj jednostavnosti izraza koji deluje kao da se sam ispisuje, bez napora i bez bilo kakvih ukrasa, gotovo bez metafora (jer, podsetimo se, pisca zanima stvarnost, ne fikcija). Kroz lik genijalnog lažova Enrika Marka donosi nam Serkas, kao na pozadini, i istoriju građanskog rata u Španiji, ali i kratku istoriju španskog fašizma u kojem je većina Španaca, računajući i Marka, mudro ćutala, da bi posle Frankove smrti pokušala, raznim tehnikama samoskrivanja, taj period da odagna od sebe. Ali prošlost se vraća, na ovaj ili onaj način, a uglavnom silovito i razorno, naročito ako neoprezno pomislimo da smo je odagnali u nepovrat. Vraća se kao neupokojeni vampir, da nam sisa krv. Erik Marko je, naprosto, iskoristio špansko igranje žmurki sa sopstvenom prošlošću i umetnuo laži tamo gde je istorija ostala neispričana. Verovatno zbog toga ovdašnji čitalac, svako malo, u opisima fašističke Španije pronalazi ono što se odnosi kako na nedavnu prošlost, tako i sumornu sadašnjost. Poražena Barselona četrdesetih godina prošloga veka, recimo, savršeno odgovara današnjem Beogradu: „slomljen narod, servilan, kukavički i lišen svega, narod s praznim kotaricama i pognute glave, narod probisveta, kolaboracionista, prestupnika, doušnika, podmitljivaca i šampiona crne berze, narod prognan u vlastitom gradu (…)“, narod koji pristaje na „bedan i klaustrofobičan život kakav je novi režim hteo da nametne“ (str. 78).
Najzad, kada pisac pri kraju romana kaže da je nastojao samo da razume, ne i da osudi velikog lažova Enrika Marka – pri čemu se sve vreme bori s gađenjem i sumnjama – retko se dešava da nekome piscu, koji je po definiciji proizvođač fikcije, verujemo koliko Havijeru Serkasu. Naterao nas je Serkas, svojom majstorijom, da verujemo u stvarnost njegove fikcije, kao što je, u jednom trenutku, naterao i velikog lažova da počne upravo istinom da se bori za sebe.
