Gomila nesklada
Mirjana Novaković: Strah i njegov sluga; Dramatizacija i režija: Kokan Mladenović; Igraju: Predrag Ejdus, Nataša Ninković, Nenad Jezdić, Mladen Andrejević i dr.; Produkcija: Belef i Atelje 212
Na ovogodišnjem Belefu ostvarena je dugogodišnja želja da se živopisni prostori Kalemegdana iskoriste kao lokacija za ambijentalne pozorišne projekte (što ne znači da takvih poduhvata nije bilo i ranije, ali su oni bili srazmerno retki). Reditelj Kokan Mladenović je shodno ambijentu beogradske tvrđave odabgao i odgovarajući tekst kao polazište za predstavu; radnja romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković odvija se upravo na Kalemegdanu, u Beogradu i njegovoj okolini, za vreme kratkotrajne austrijske vladavine u XVIII veku. Ova njegova sveprisutnost – s bedemima, tajnim prolazima, kapijama, palatama, čaršijom i okolnim selima – čini da je Beograd glavni junak knjige.
Međutim, posle ovog snažnog početnog impulsa, projekat dramatizacije romana Strah i njegov sluga nailazi na ozbiljne izazove. Glavni problem jeste kako da se dramaturški zgusne polifonična struktura romana, koja sadrži nekoliko pripovedačkih tokova, napetu i do paroksizma razuđenu pseudokriminalističku radnju, ironično preplitanje bogate istorijske, folklorne i književne građe. Kokan Mladenović, kao autor dramatizacije, nije uspeo da zaokruži razgovetnu dramsku priču, ali je zato ponudio više nego razgovetnu poantu. Za razliku od romana, u dramatizaciji je kraj vrlo izričit: vampiri za kojima svi tragaju ne postoje, oni su izmišljeni da bi se skrenula pažnja s političkih manipulacija, i sâm đavo ispada žrtva ove igre. Dakle, tamo gde caruju pokvareni političari (svejedno je da li su austrijski, turski ili srpski) i đavo je malo dete; ovo je i suviše jasna poruka, a uz to i banalna, za priču koja teško da nas je jasno vodila u bilo kom pravcu.
Dodatni problem predstave nalazi se u tretmanu humora koji je, inače, stalno prisutan u romanu, najčešće u vidu finog verbalnog paradoksa. U predstavi žanr nije bio dosledno postavljen, tako da su glumačka rešenja lutala u rasponu od preovlađujuće ozbiljnih, u slučaju Nataše Ninković (princeza Marija Avgusta) i, posebno, Srđana Timarova (Vuk Isakovič), do naglašeno parodičnih u slučaju Miodraga Krivokapića (princ Aleksandar) i, posebno, Nenada Jezdića (sluga Novak); u oba slučaja, bila je znatno narušena ta fina ironija kojom se roman odlikuje. Predrag Ejdus je igrao đavola koristeći se katalogom svojih davno isprobanih komičarskih sredstava za dočaravanje dijaboličnih kreatura, dok je jedno od retkih, žanrovski i dramski zaokruženih ostvarenja ponudio Mladen Andrejević u komičnoj ulozi otmenog, nadobudnog i kukavnog barona Šmidlina.
Ova izrazita neusklađenost je, prevashodno, rediteljev propust; čini se da se i ovog puta, kao i mnogo puta do sada, Kokan Mladenović više posvetio spektakularno-ludičkim aspektima predstave, nego temeljnom dramskom i žanrovskom uobličavanju glumačke igre. Zato predstava Strah i njegov sluga, nastala u koprodukciji Ateleja 212 i Belefa, možda može da šarmira autentičnim ambijentom (prostor ispod Zindan kapije) i scenama jahanja, maskenbala i vatrometa, ali ostaje nedorečena i na planu teatarske forme i na planu značenja.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Da li je moguće da smo, posle hiljada godina imperijalnih poduhvata, sada, odjednom, toliko iznenađeni američkim upadom u Venecuelu, da ne možemo da dođemo do daha?
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
