U tekućem igrokazu “Pad predsednika-nadstrešnice” Hrvatska izgleda ima ulogu koju su Mađarska i Crna Gora odigrale pri rušenju S. Miloševića, a istovremeno, unutar Srbije se etiketom “ustaše” razbacuju se baš oni koji su sa časova istorije bežali još više nego sa svih ostalih časova. Na važnijem, dubljem nivou – kulturnog prostora ex YU – odlasci Vedrane Rudan i Slobodana Šnajdera, međutim, dostojno su propraćeni i sa stanovišta ovdašnje elite. Gotovo zajedno s njima napustio nas je i odlično prikriveni velikan takođe iz Hrvatske, a ugrađen u kolektivno sećanje miliona (još uvek) Jugoslovena. Prirodno opušteni (čitaj: cool), mnogima nejasni osobenjak Stjepan Stanić, nenametljivo i višestruko je zaslužan za pop kulturu niza naraštaja “na ovim prostorima”.
Rođen 1929. u muzikalnoj porodici u “suvom” centru Zagreba, sećao se predratnog razdoblja po “mirnoći i finoći” i po kaubojskim filmovima iz kojih mu je potekao nadimak Džimi (ili, mekše, Đimi – ako ćete zapravo). Kasnije u životu, u skladu s rastom ličnog standarda i opadanjem opšte mirnoće i finoće, selio se sve dalje od tog centra, a uvek ostao pravi gospon bez ikakvog isticanja porekla, to jest purgeraja. Učio je da svira razne instrumente, u ranim danima više svirao gitaru, školski pristupio kontrabasu, a pred kraj (Drugog svetskog) rata za starijim drugom pošao u partizane. Zbog gubljenja puške tokom pešačenja u Bosnu, kratka epizoda završila je povratkom u rodni grad, među dečke sa špice i u male sastave muzikanata.
PRVO BOSNA, PA EVROPA
U raznim postavama, pa i kao Orkestar braće Stanić, Džimi je početkom pedesetih zanat pekao mesečnim angažmanima po kafanama i hotelskim restoranima bosanskih gradića. Dobra gaža, ali kad je zadrlo i u šoferske birtije, sevdah i pljeskanje novčanica o čelenku – znao je da se valja vratiti u Zagreb, bliže radiju i možda snimati ploče. Obreo se ponovo među džezerima, u gradu su nabujale škole plesa, kulturno-umetnička društva, domovi kulture, pa je i prilike za svirku bilo napretek – plesnjaci, čagalo se, i tako je ‘54. Džimi i profesionalno propevao, na mikrofon. Krenule su i puse i puce, posle ih opevao u “Samo za me sav taj čar”.
Kao i niz drugih džez instrumentalista koji su popularnost stekli svojim vokalima, Stanić se pokazao kao majstor fraziranja i modulacija, s istinskim osećajem za sving, a ni taj bariton nije škodio. “Sinatra je moj profesor – imitirati ga ne možete, al’ možete proučiti…”, pa nije čudo da je vladao repertoarom džez standarda i evergrina iz mjuzikla/sa Brodveja. Fotke dokazuju da nije progutao metlu, to jest na bini se kretao više no što je tada bilo propisano za vokalne soliste. Bio je i član vokalnog ansambla Nikice Kalođere, tu ga je zatekla i ponuda – gotovo u šali – da snimi kvazikantri pesmicu “Cowboy Jimmy”, i – hit singlica 1954. U tekstu se pominje kaubojeva cura Barbara.
Pre nego što otpratimo taj krak Stanićeve bogate karijere, legendarni trenutak: pri prvom, meko diplomatskom dolasku slavnog bibap trubača Dizija Gilespija u Jugoslaviju ‘56, njegov kontrabasista zakasnio je u Zagreb; poznajući repertoar, “na sluh”, uskočio je Džimi – vratio se iz Beograda baš da čuje Gilespija uživo – dobro se snašao i navodno nije posle prihvatio Dizijev poziv da nastave saradnju. Mnogo kasnije Stanić je ispričao da u to doba nije ni mogao van zemlje – zbog neumesne upadice na političku vest bio je ocinkaren policiji i pasoš mu je oduzet na tri godine.
Sredinom pedesetih, još uvek malobrojni domaći džezeri blisko su sarađivali duž osovine LJU-ZG-BG, polažući temelje za zlatno doba jugoslovenske takozvane zabavne muzike. Stanić je u Zagrebu “ordinirao” u “Varijeteu” i “Ric baru”, a u tandemu sa Zoranom Lolom Novaković je 1955–1957 nastupao u Beogradu, u jednom od najstarijih hotela – “Imperi(j)al” – odnosno čuvenoj kafani “Stambol kapija” (zgrada je ‘68. srušena zbog gradnje Filozofskog fakulteta). Njegov koncert na Kolarčevom univerzitetu početkom ‘57. odjeknuo je kao ozbiljan novitet. Već zvezda ili bar miljenik publike, s kolegom Duškom Jakšićem pajao je po prestonici FNR Jugoslavije; urbane legende prenosile su da je – uz saksofonistu Milisava Šarića-Šarca (oca Bebi Dol) bio svinger ne samo u muzici. Srećom, stizao je i da u Novom Sadu radi s Darkom Kraljićem, pevao i kompozicije Milana Kotlića i na igrankama u beogradskom “Indeksu” gostovao kod orkestra KUD “Krsmanovič”, koji je Kotlić vodio. Kao kontrabasista/pevač (vokal u alternaciji sa Nadom Knežević), sa ansamblom Spase Milutinovića nastupao je širom zemlje; ispratili su ga na odsluženje vojnog roka, već definisanog kicoša, štaviše dendija – u crnom odelu, sa šeširom i žutim kožnim neseserom. Kraj citata.
SVING BEZ SRAMA
Pripadajući prvom posleratnom naraštaju YU džezera, Stanić je sa sastavom “Yadran” bio i među prvima odavde kojima je dozvoljeno da muziciraju i u inostranstvu – najpre u SR Nemačkoj, pa po srednjoj Evropi i Skandinaviji. Džimijevo poznavanje raznih jezika svakako je i tu pomoglo, a s etiketom “Columbia” ranih šezdesetih ostalo je nekoliko singlova koje je otpevao na nemačkom. I to su neretko bili prepevi američkih numera, no tek će kod kuće Stanić i sam ponekad preuzimati ulogu tekstopisca za takve obrade. Jer, uprkos zavidnoj zaradi, ovaj bonvivan se vratio u Zagreb na vreme za komercijalni uzlet domaćih šlagera i festivala, ujedno i televizije. Štaviše, Džimi se veoma brzo prilagodio novom mediju.
Iako se rano kvalifikovao za doajena, duhoviti Stanić se nije libio ni neočekivanih glasovnih efekata (počelo je kantri jodlovanjem), ni šaljivog repertoara, ni komičnih uloga pred kamerama – dapače! Njegovi najviši interpretatorski momenti – balade kao “Zamagljen prozor” Ljube Kuntarića iz filma “Pukotina raja” iz ‘59, ”Prolazi sve” iz ‘65, obe o starenju – uredno su se smenjivali s bizarnim pesmicama “Bio sam konjušar cara” iz ‘67 i “Prsluk pucam” iz ‘71. U alternaciji s rok sastavom “Indexi”, na festivalu Opatija ‘68, postavio je klasičnu verziju balade “Jutro će promijeniti sve” (Kantardžijev-Krajač). U smokingu i “leptirici” samo kad baš mora, s karakterističnim brkovima i bradicom, sve je češće viđan u puloverima živih boja, kariranim sakoima i šeširiću (danas: modna ikona). Svoje poštovaoce onda je zbunio, mnoge i živcirao, jugoslovenskim megahitom “Moja kobila Suzy” iz `71. Jer, jedno je biti šaljiv, dodati finu ironiju interpretacijama “Pokloni svoj mi foto”, “Kukavica” i “Kad sam bio mlađan lovac ja”, ali klovneraj sa apsurdnim, nekima i skarednim tekstom… Ako dotad nisu upoznali Đimija fakina, lako su ga “upisali” u matore pokvarenjake, a ko je osetio odmak, znao je da imamo svog Konrada Lorenca. I viđamo ga kao epizodistu u filmovima.
Stanić je lavovskim delom objavljivao za zagrebački “Jugoton”, a, nažalost, jedva da ima traga “malim pločama” koje su mu 1961–1964 izašle s etiketom beogradskog PGP RTB-a, i s pratnjom E. Sađila i V. Đonovića. Posle desetina singlica, Džimi je od ‘73. šmekerski ovladao i dugosvirajućim, LP pločama, dobacivši znatno iznad puke nostalgije. Njegove modernizovane verzije domaćih i stranih evergrin numera primer su kako rasni kruner (eng. crooner) preživljava rokerske udare dok mu džez viri iz džepića u visini srca. Klasični dokaz je odlično producirana, udaraljkama istačkana “Kaži zašto me ostavi” iz ‘74, šlager Z. Krkljuša iz pedesetih. Kao i u studiju, Stanić često radi i lako menja pratnju, od raznolikih malih sastava do big benda, a lokalnost je potvrdio i kroz zagorske i međimurske popevke. Još uže, “Kužiš, stari moj” iz ‘73, na stihove tadašnjeg hit autora proze u trapericama Zvonimira Majdaka. Ne samo punokrvni zabavljač, nego kozer i vicmaher, Džimi posetioce svojih nastupa časti sve dužim i zavojitijim pričicama, razvijajući se prema stand–up komici i doslovno – držeći se kontrabasa (eng. stand–up bass). Iako koncertna izdanja to nisu proporcionalno zabeležila, pomalo unjkav kajkavski govor, te naivna gotovo dečija životna filozofija, učinili su ga scenskim pripovedačem kalibra tek dolazećeg Balaševića, a sporu, vrludavu “isporuku” poente prepoznaćete kod njegovog obožavaoca Predina.
SUPERSTAR
I, kad se očekivalo samo da uživa u svom oldtimer zabranu, Džimi 1982. kreće u serijal (od 6) albuma Vječne melodije (“Jugoton”), s braćom Justin (mandolina, ak. gitara) i osvaja nove naraštaje. Taj žičani trio ponovo snima njegove hitove i pregršti arhivskog, međuratnog repertoara – “Sanjaj Marelo” i “Pastir Kostja”, “Smetlar” i “Pjevaj balalajko”, i sve tako, haj-nehaj. Njemu sve paše, još uvek je samac, ženskaroš – edipovac? perverznjak? – no onda slučajno upoznaje stvarnu Barbaru, mladoliku udovu Trohar. Veridba je dugo trajala (13 godina), naučila ga je staroj lascivnoj “Dimnjačar” (odžačar – prim.prev.) i uskoro je zajedno snimili. Elem, opet urnebesni hit “na granici dobrog ukusa” – Štef milostivoj popravlja pećku (“Vaša se mora premazat”). Sa svojih 45 Bar(bar)a prvi put izlazi na binu, lepo peva i otad su kao kabaretski tandem, u kulturi bez varijetea i mjuzik-hola. “Moja spasiteljica, moja stijena.”
Pred sam raspad Jugoslavije, nezapaženo prolazi još jedan novelty zahvat starog mačka: prepevao je audio-porno hit dua Genzbur-Birkin “Je t’aime… moi non plus” iz ‘69; nikakvim čudom, to jest parodijom, kod Džimija u bračnom krevetu postoji neko treći – kućni ljubimac. U svojim prepevima i autorskim pesmama, Stanić rečitative, naravno, varira i uživo i kroz godine, pa je i to doprinelo njegovoj izvođačkoj dugovečnosti, koju su nekoliko puta pokušavali da zaokruže drugi, ne on sam. Naime, kad se očekivalo da će nastupati po staračkim domovima, Džimi je punio i nove reprezentativne prostore u Zagrebu (“Močvara”, “Tvornica kulture” – božićni tulumi uz pratnju “The Boys”) i okupljao publiku u klubovima drugde po svojoj zemlji. S mlađim sugrađanima “Cubismo”, 2007. snima “Autobus Calypso” i “El Tiempo Pasara (Prolazi sve)”. Nagradu za životno delo “Porin” iz 2013. prokomentarisao je kao “sikterušu”.
Pravi narodni dekadent, epikurejac koji je nadživeo sve ispisnike, Džimi je u svom elementu sa (šestočlanim!) kvintetom “Scharf Club Swing”, na albumu Prolazi sve (2014, “Vesna glazba”). Pred pandemiju, u dokumentarnom filmu Jimmy, svedočimo da otvoreno uživa i u žesticama (viskać), cigar(et)ama, domaćem vinu, da kuva, peva i za…ava, dremne posle ručka, a TV-ekipu ostavi Barbari. “Tek mi je 90 i još s lakoćom podnosim nastupe”.
U odličnoj produkciji Josipa Cvitanovića i s njegovim orkestrom, zimzeleni bard 2020. objavljuje sjajno naslovljeni 91+ (“Croatia Records”), na kom osvežava neke uspehe – milostiva zove Štefa na mobitel, tu su i “Mimi” i “…Čo”, naravno i Suzi koja ima “sikvel” “Smoky” – ali iznenađuje vitalnošću u novitetima. Sving i skat, tango, begin i rumba nisu tajna za Džimija, no autorsku “Mama Inez” (opet, “ne nosi veš… voli keš”) razigrao je lakoćom svojih kubanskih vršnjaka. Sledeće godine s filharmonijom i Cvitanovićem, koncert je snimljen za Prolazi sve…Live@Zagreb (2022, “Croatia”).
“Povući ću se tek kad se skljokam na pozornici.” Zamalo da tako i bude.
