Šta nije što nije, šta jeste što jeste

1. NIJE TO TO

U Beogradskom dramskom pozorištu gledali smo u petak 16. oktobra beogradsku pretpremijeru predstave Nije to to (studije Fausta) Simone Semenič u režiji Tomija Janežiča (koprodukcija Beogradskog dramskog pozorišta, Sarajevskog ratnog teatra – SARTRA, Zetskog doma na Cetinju i Festivala MESS). Reč je o nastavku pozorišnog eksperimenta reditelja Tomija Janežiča u kome on traga za suštinom i smislom pozorišta kroz istovremeno rasturanje forme dramskog pozorišta. O čemu se radi, objasniću citirajući reditelja: „Predložiti Mladinskom da tekst kakav god hoće napiše Simona Semenič, to shvatam kao deo kreativnog procesa – predstavu, ne nužno kao postavku njezinog teksta. Druga stvar: predložio sam radni naslov Studije Fausta odnosno Faust studije jer me nije zanimala inscenacija Fausta već pre određene misli, problemi, detalji…“ Znači, ona napiše tekst, ali ne o Faustu, a on režira predstavu, ali ne njen tekst. Sledeći taj logički niz, da li gledalac treba da promišlja predstavu na osnovu sopstvenih asocijacija zanemarujući intencije umetnika? Ako bismo išli tim putem, možda bismo mogli da zanemarimo Fausta? Ništa od Fausta nismo ni videli osim nekoliko scena gde se pojavljuje glumica koja nosi kostim trudnice. Mogla bi biti Margarita, ali u nekoj drugoj asocijaciji i Ofelija, što da ne? Osim toga, predstava se i zove Nije to to, pa ako nije to to, onda nije… ali šta nije? Odnosno, još važnije, šta jeste?

Scenograf Branko Hojnik je napravio veoma uzbudljivu scenografiju – „pozorište u ogledalu“ sa sve crvenim stolicama i crvenom zavesom, scenom koja predstavlja ugao bolničke sobe i šminkernicu. Stiče se utisak da gledamo pozorište u totalu – ono na sceni, iza scene i u publici. U taj prostor ulaze glumice Selma Alispahić, Emina Muftić, Maja Salkić, Amila Terzimehić, Jelena Laban, Karmen Bardak, Maja Ranđić, Dunja Stojanović. Smenjuju se različite slike: žene peru noge u lavabou, klanjaju se, ponašaju se kao da peru mrtvaca, kao da leže u lokvi krvi, kao da su mrtve, kao da gledaju prizore, kao da ih kreiraju… U stvari, to je još manje od „kao da“ jer one ne igraju „kao da su neko koji radi nešto“, već jednostavno to rade… Nekom ko ne zna ništa o pozorištu i glumi to se može učiniti lakim. Međutim, to „ne-igranje“ može biti jako težak, čak frustrirajući zadatak za profesionalnog glumca. Tomi Janežič je i ovde, kao u drugim svojim projektima, okupio glumce sa respektabilnim profesionalnim iskustvom (čak profesore glumačkih akademija). To svođenje glume na nulu, to jest pokušaj da dovede glumca do situacije da ne glumi, već da jednostavno bude na sceni, asocira na čitav niz prethodnih projekata ovog reditelja: No acting please (Mladinsko), Smrt Ivana Iljiča (SNP), Putujuće pozorište Šopalović (Atelje 212)… Svaki od ovih projekata je bio veliki izazov i za izvođače i za publiku. Glumci su morali da odustanu od glume, a publika da na to pristane, a da pritom ne odbaci ideju o tome da sedi u pozorištu u kome gleda „ne-glumu“ satima. U ovoj predstavi to osećanje je izrazito pojačano zbog scenografije koja predstavlja teatar i u kome se kroz tu mikro-radnju prolazi čitav život jedne ne-predstave, sa sve gledaocima koji na sceni gledaju tu predstavu, a možda gledaju i nas u publici, pa i mi postajemo predstava za njih. Iznad scene se prikazuje štoperica koja broji minute od npr. 26 minuta pa do nule, a onda ponovo, pa onda opet… Iskreno, nismo razumeli vezu između štoperice i onoga što se dešava na sceni. U mnogim svojim predstavama (ne samo onim koje smo naveli već i npr. na ovim prostorima čuvenom Nahodu Simeonu SNP) Tomi Janežič voli da ubaci elemente čija namena nije sasvim jasna, ali koji inspirišu „učitavanja“. I tako, dok su se jedni upinjali da pronađu smisao i logiku, drugi se prepuštali gledanju, a treći ljutito ustajali i napuštali predstavu, dogodio se neočekivani zaokret. U predstavu se preko telefonskog poziva uključio sam reditelj. Rekao nam je da je te večeri na festivalu „Borštnikovo srečanje“ trebalo da se odigra druga njegova predstava i da je trebalo je da se u jednom trenutku preko npr. Skajp poziva povežu dve predstave i dve publike. Slovenačka koja se smeje svojoj predstavi i beogradska koja se ne smeje – smeh i ne-smeh kao glavne emocije u pozorištu. Tako bismo svi mi postali deo jednog velikog pozorišnog čina koji bi se odvijao od Triglava do Beograda. U tom pokušaju spajanja preko pozorišta ovog razjedinjenog prostora ima mnogo snažnih metafora. Međutim, spajanje se nije dogodilo. Festival je otkazan zbog korone. To osećanje pokidanih veza bilo je jako i na njih su se nadovezali zvuci iz treće predstave koju je Tomi radio u SARTRU. U tom trenutku nekako je postalo jasno da Tomi Janežič svoje predstave ulančava u jednu veliku predstavu koja prelazi administrativne, estetske, pa i epidemiološke granice. Smisao te opšte predstave bio bi potraga za pozorištem Tomija Janežiča. Eto, tako mogu doživeti predstavu Ne, to nije to oni koji su gledali više predstava ovog reditelja. Ali šta preporučiti onima koji o njegovom radu znaju mnogo manje?

2. IZGUBLJENI PEJZAŽI

U Bitef teatru smo u subotu 18. oktobra gledali prvu reprizu predstave Izgubljeni pejzaži u koreografiji i režiji Dunje Jocić i izvođenju Bitef dens kompanije. U najavi predstave autori pišu kako im je želja da ispituju odnos čoveka i mašine, živog i neživog … što sve skupa deluje kao jedna veoma široka post-post-baza koja, iskreno, ne obećava mnogo. Međutim, na samom početku nas zatiče sasvim drugačija situacija. Predstava počinje analizom scene čuvene slike Doručak na travi Eduarda Manea iz 1863. godine. Ta slike je značajna zato što je, koristeći temu i slikarske metode klasičnog slikarstva, dramatično raskinula sa tradicijom tog istog slikarstva i najavila novu umetnost. Predstava Izgubljeni pejzaži nalazi se na kraju puta na koji je zapadna umetnost krenula tom slikom. Plesači Bitef dens kompanije Ana Ignjatović-Zagorac, Miloš Isailović, Marija Bergam, Tamara Pjević, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Nikola Živković, Milica Bajčetić počinju svoj ples iz pozicija u kojima se nalaze likovi sa slike. Njihov ples je snažan i veoma ekspresivan. Oni telima i pokretom, mnogo bolje nego što to mogu reči, istražuju kako se kreće čovek, kako mašina, kako kiborg, kako životinja… To pretapanje pokreta ljudi u pokret mašina, pokret mašina u pokret životinje i tako iznova i iznova zaista budi u nama razmišljanje o tome da li imamo slobodnu volju, da li životinje nisu mašine, da li mašine mogu imati svest… Dramaturgija predstave (Nikola Zavišić) logično proizilazi iz samog plesa i zasnovana je na ponavljanju i svođenju – jedan isti tekst slušamo više puta i jednu istu sliku gledamo svaki put ispočetka. Delovi teksta polako nestaju i ostaju ključne reči. Slika se razliva, gube se konture i boja. Čitav prvi deo predstave odaje snažan i jasan utisak koji je intrigantan kako za onoga ko zna mnogo o savremenom plesu, tako i za onog ko o tome ne zna ništa i to jeste sjajno. U drugom delu dramaturg Zavišić je uveo niz heterogenih tekstova (od Ljubivoja Ršumovića, preko Sartra do Emila Siorana…) koje govore Branko Cvejić i Marija Bergam. Glumci jasno interpretiraju tekst, a tekstovi su, svaki za sebe, zanimljivi. Međutim, suviše su heterogeni da bismo razumeli šta nam to novo oni donose u kontekstu ove predstave. Osveženje i radost u drugom delu unosi malena plesačica Mila Lukić, koja nas je oduševila svojom koncentracijom, gipkošću i veštinom i čiju pojavu smo razumeli kao nesaznatljivu, misterioznu, ali ipak optimističnu budućnost čovečanstva. Ukupnom utisku predstave značajno doprinosi dizajnerski tim: fotograf Jelena Janković, video-produkcija Filip Mikić, grafički dizajn McCann Beograd, koji su plesače „udenuli“ u sliku, a zatim su, prateći ritam i razvoj njihovog plesa, razložili sliku. Muzika (Aleksandar Đokić) je takođe izražajno i efektno podržala ples…