Šta je umetnik hteo da kaže

Nekoliko puta mi se desilo da ilustracije koje iz dosade i iz photoshopa spasi moj dvadesetominutni rad izazovu pažnju koja bude mnogo veća nego što sam se nadao i očekivao. Poslednji put je tako bilo kada sam video da bi na infografu sa „Politikine“ naslovne strane, na kojem su pozirale glave tada budućih članova rekonstruisane vlade, odlično stajale frizure Ivana Tasovca, poznatog po raznim stvarima i – frizuri. Mislio sam da je poruka ilustracije elementarna, da ništa ne može jasnije da sugeriše kozmetički karakter rekonstrukcije vlade koja nam već mesecima zamenjuje politički život zemlje, ako takvo nešto još postoji. Onda me je pozvala telefonom novinarka „Politike“ i postavila mi nekoliko pitanja na koje nisam imao bogzna kakve odgovore. Da li čitam „Politiku“? Da, oduvek, ali mi se ne sviđa. Kako sam došao na ideju sa frizurama? Pogodila me u glavu kao i uvek. I šta sam ilustracijom hteo da kažem?

To pitanje, naravno, kao i odgovor koji bi neko ponudio na njega, uglavnom predstavlja najveći poraz onoga što biste pokazali ljudima uz reči „e, vidi šta sam napravio“. Nešto ili komunicira sa ljudima bez objašnjenja ili ne komunicira uopšte, sve da za njega okačimo objašnjenje veliko kao Tibetanska knjiga mrtvih i kineski pravopis zajedno. Ova ilustracija se proširila Srbijom kao golicav trač, brzo i svuda, na sve internet portale i sve društvene mreže, čak i u hard copy izdanju jednih novina, pa sam mislio da je takvo objašnjenje stvarno nepotrebno.

A onda mi je palo na pamet da možda grešim. Da nisam siguran da li ljudi na slici ministara sa smešnim frizurama vide samo ministre sa smešnim frizurama? To i ništa drugo? Ili bar velika većina njih? Da li Vučić sa frizurom prođe ispod oka kao porno-snimak bivše devojke Kim Džong Una ili smešnog videa mačke koja je pala sa dvadesetog sprata i nije preživela?

I onda me je, suprotno sopstvenim dubokim uverenjima, uhvatila želja da kažem nešto o onome šta je umetnik hteo da kaže.

PORUKA FRIZURE: Lično sam nosio takvu frizuru. U osmom razredu. U prvom srednje sam našao nove vidove izražavanja protesta, ali razumem svakog ko ima potrebu da izgleda kako hoće i da za to, ako treba, plaća cenu kao što sam i ja plaćao kad sam bio mali. Meni su zvali roditelje u školu i siledžije su me popreko gledale, a neko zbog frizure postane paradigma hipokrizije rekonstruisane vlade. Razumem svakog ko na glavi nosi frizuru koja izgleda kao da je pod lobanjom u toku eksplozija petarde; bog mi je svedok da sam pun razumevanja što moj sin ima kosu kao Anthony Kiedis iz najčupavije faze; razumem dredove, farbanje, šatiranje, implante, ako hoćete i mrtve životinje. Razumem ako na glavi hoćete da nosite Rušku Jakić koja svira ukulele i žonglira mačkama. Razumem sve do trenutka dok ta kosa nešto stvarno znači. Sve dok predstavlja nekakav sistem vrednosti glave koja je nosi. Nažalost, frizure već dugo, kao i tetovaže, ne znače baš ništa. Kasirke se tetoviraju, fudbaleri nose mohikance i slušaju Cecu. Direktor Filharmonije sedi u žiriju takmičenja treš talenata na RTS-u u kojem pobedi guslarski duet. Tu počinje bag koji imam, a bojim se da mu tu nije kraj.

Razumem da Vučiću imponuje nova situacija u kojoj se našao. Sedi za stolom sa ljudima iz velikog sveta čije društvo doskora nije mogao ni da halucinira, uradi ono što mu oni kažu i ponekad mu čak dodele i kompliment. Iz njegove perspektive, evropski put Srbije je idiličan. S druge strane, sve na čemu vam se zaustavi pogled vrišti da stvari stoje drugačije.

Sve drugo na čemu nam zastane pogled postavlja nam neka veoma indiskretna pitanja.

PITANJA: Hoćemo da se pravimo da imamo vlast koja hrabro ide ka Evropi i bori se protiv korupcije? Hoćemo da se pravimo da Vučić nigde nije leteo za Miškovićeve pare i da ne znamo zašto Mišković demantuje da jeste? Hoćemo da se pravimo da su to bile jedine pare uzete od nekog tajkuna i da ne znamo u kom gradu i kom hotelu i sa kim su se sretali sadašnji predsednik države i prvi potpredsednik vlade, koje vino je somelijer mučio u dekanteru dok su tajkun i prvi potpredsednik vodili učene enološke diskusije, a Toma ćutao jer od vina samo razlikuje crno i belo, dok je PPV već za svoj podrum skupio jednu malu i skupu privatnu kolekciju? Hoćemo da se pravimo da je normalno što nas je prvi potpredsednik ubeđivao danima da premijer ima neke veze sa ljudima koji deci prodaju drogu, a onda umuknuo, ostavivši nas u dilemi da li je prestao jer je priča izmišljena ili što mu je, u međuvremenu, to postalo normalno? Hoće li čuvenu borbu protiv korupcije da sprovode sudije koji kriminalce puštaju iz zatvora brzinom od koje se pravi gužva na vratima? Hoće li jedni tajkuni da kleče na kukuruzu u pritvorima dok drugi šetaju Srbijom kao oslobodioci Beograda, čekajući da zamene svoje prethodnike, kao što su i ovi zamenili svoje, da bi u Srbiji sve ostalo isto? Hoćemo li da se pretvaramo da ne vidimo da je vlada privremeni make up na Vučiću koji treba da ga bezbedno dovuče do izbora bez odgovora na bar jedno ozbiljno političko pitanje? Bez objašnjenja zašto je do rekonstrukcije došlo i na koji način će ona da se bavi problemima kojima se prošla vlada nije bavila.

Da li bi se iko kladio, uključujući i nove ministre rekonstruisane vlade, da će ovaj skup koji sam stavio pod blajhovane Sid Vicious frizure svojevoljno bar za milimetar pomeriti Srbiju na bilo kojem od teških puteva pred njom?

Je l’ zaista ikom izgleda uverljivo objašnjenje da će baš ovaj kabinet uvesti Srbiju u eru štednje, bez da smo čuli reč objašnjenja zašto se prethodna u prethodnih godinu dana zadužila četiri i po milijarde evra? Ovo zaduživanje i inače nije imalo mnogo vremena da bude predmet javne debate jer su naslovne strane novina uglavnom rezervisane za konstantnu izložbu mržnje i gluposti, a one unutrašnje više ionako nema ko da čita. U svakom slučaju, posle svih kritika, današnji vladari Srbije uglavnom su preuzeli loše osobine svojih prethodnika.

VUČIĆ I OVČICE: Deset godina kasnije shvatilo se da je Đinđić bio ok, i onda eto dovedemo mladog stručnjaka iz iste firme iz koje je prvi demokratski premijer doveo svog ministra finansija – da bi i Vučić imao svog Đelića? Doveli smo jednog čoveka koji ne zna gde je levo u političkom životu Srbije, da se lepo slika narednih šest meseci pretvarajući se da radi upravo najtežu stvar koja nas čeka? Kao da jedan Boža Đelić već nije bio dovoljno velik blam. Čemu treba da se nadamo od novog ministra kulture kad nismo čuli ni reč o tome zašto je prethodni smenjen? Novca neće biti i to je ok, ali ništa ne znamo o tome šta vlada ili ministar misle o tome kakva treba da bude kulturna politika, čime treba da se sprovodi i ko to treba da radi? Šta mislimo o dosadašnjim debaklima prethodne vlade, recitalu Konstantin sa godišnjice Milanskog edikta, propasti Sterijinog pozorja, kulturnom genocidu koji proizvode državni i svi drugi elektronski mediji? Jedino što sam negde načuo bila je priča o nekoj zgradi opere ili filharmonije koja bi predstavljala Beograd onako kako sidnejska predstavlja Sidnej. I nadao sam se da se neko zeza. Ako želite da spomenik buduće moderne Srbije bude kuća umetničkih formi od pre trista godina, onda svet shvatate još gore nego što sam mislio.

Ok, shvatili smo da su i oni naučili da naručuju, koriste i čitaju istraživanja. Ceo Beograd zna i da imaju i egzotičnog savetnika, skupo plaćenog, i da rejtinzi potvrđuju da pare nisu loše potrošene. I onda se iz istraživanja vidi da se ljudima u Srbiji gade partije i onda eto postavimo nekoliko nestranačkih ličnosti za ministre. Prvi problem se pokazao kad je Vanja Udovičić došao u skupštinu i tamo radio ono što jedino zna – plivao.

Svakako, do trenutka ulaska u ovu vladu, o kredibilitetu ljudi koji su u nju ušli moglo je da se diskutuje. Odsad je malo jasnije da to što su gradili sve ove godine i nije bio neki poseban kredibilitet.

KONTROLA SAMOKONTROLE: Ne znam da li je i Vučić shvatio da nema sigurnijeg znaka skore propasti nego što je masovna podrška birača u Srbiji, ali sada i on ima religiozne vizije svoje budućnosti, kao da ne znamo da je cena pokušaja da se menja Srbija uvek strašna. Kao da do juče nije i sam bio jedan od onih koji su ispostavljali račune svakom ko je pokušao da je promeni. Čak bi i Tadić (sećate se Tadića, onaj lepi momak, dva puta uspeo da bude manje zlo od Tome Nikolića i ništa drugo) možda uradio nešto sa Srbijom da se nije plašio opozicije u kojoj je među ostalima najglasniji bio Vučić, koja je na njega bacala strašne kletve zbog prodaje svetih zemalja i svetih zločinaca. Ja Vučiću zaista ne želim da završi loše. Ne želim mu da deli sudbinu svakog ko je pokušavao da nas izvuče iz blata iako je sam hteo da bude tu gde jeste, sam je palio vatre koje ga sad peku i, ruku na srce, za sada nije uradio skoro ništa zbog čega bi imao da se plaši.

Nije dovoljna podrška nekoliko prebega iz Druge Srbije da bi Vučić i Dačić zaista postali reformski političari (stalno govorim o Vučiću, Dačića skoro i ne pominjem i na neki način mi izgleda da bi mi bio zahvalan što u njemu ne vidim premijera). Ta podrška je jeftina i labilna kao i oni koji je nose. Proći će kad petsto ili hiljadu evra mesečno i pojačano lučenje hormona stignu od neke druge aktivnosti. Nije dovoljno da uloguje pet prstiju jedne ruke u pet prstiju druge kao što su ga učili strani savetnici na kursu za javni nastup, jer čim razdvoji prste, čim se prekine pet veza među prstima koji simbolišu kontrolu disanja, emocija, prostate i ne znam čega još, čim ispadne iz lika koji pokušava da postane, lako prsne, pa provire Vučić i politika koje poznajemo.

Kada ću početi da verujem da zaista radi ono što bih ja želeo da radi premijer zemlje u kojoj živim? Kad prestane da budi najgore u ljudima. Prvih dvadeset godina karijere to je radio draškanjem nacionalnog ega, koji je kao i ovaj lični ego, jedna zla stvar, koju bi hrišćanski mistici nazvali „zver“, a neki drugi teoretičari bi mu dali za današnje prilike zgodnije ime – „parazit“. Sada, umesto toga, celu svoju moć zasniva na jačanju uverenja kod ljudi da žive loše jer im je neko nešto ukrao, pa je uhvatio najbolji primerak te pojave koji živi u percepciji ljudi i njegovu glavu okačio na štit svoje politike. Korupciju u Srbiji je nemoguće negirati. Ona je verovatno narasla toliko da je zamenila sve ostale zakone fizike jednog društva. Ali sva krađa, svih tajkuna, svih prethodnih ministara i političara, nije ni delić propasti koju je sa sobom vukla kilava politika, i koju sa sobom nosi naša nesposobnost da razumemo svet, da se u njega uklopimo, da stvaramo vrednosti koje će nešto da znače. Da prihvatimo da nismo uvek u pravu i da budemo spremni da se promenimo. Srbija, kao i sve zemlja izašle iz bivše Jugoslavije, nije opravdala svoje postojanje ni politički, ni ekonomski, ni kulturno, ni moralno pa ako baš hoćete ni duhovno. Jedina korist koji su narodi zabravljeni u svoje nacionalne države od njih imali je bujanje nacionalnih ponosa i zanosa, koji sa sobom, kao i svaka emocija izašla iz kilavog ljubavnog odnosa, nose patnju koja daleko nadilazi nekadašnja uživanja. Postali smo jedan mali provincijalni narod, kao u većoj ili manjoj meri i svi oni koji žive oko nas. Narod, ili čovek, koji bi hteo da bude velik morao bi da požuri, da oprašta ostalima onom brzinom kojom bi voleo da opraštaju njemu. Da leči svoje mane i grehe iz prošlosti, trčeći trku u kojoj pobeđuje najbrži, a ne najsporiji. Da u pregovorima o Kosovu ide ispred a ne iza ritma koji mu nameću vaspitačice iz Evropske unije. Da na Marakani umesto zvižduka aplaudira na Lijepu našu, da otpeva poneki stih, pa da tuđe talibane, parazite i popove, koji čekićima ratuju protiv ćiriličnih tabli u Vukovaru dvadeset godina posle rata, učini još smešnijima nego što jesu. Da prekine da preti istragama svojim političkim protivnicima, da obećava hapšenja kao što je Sloba obećavao Vlasijevo, ne samo zato što to Slobu nije odvelo u najboljem smeru već zato što se to jednostavno ne radi. Čovek na njegovom mestu treba da ima pametnija posla i pametnije je da se istragama bavi onaj ko treba. Da napravi atmosferu u kojoj mediji nisu najveći zagađivač društva jer su ljudi u pančevačkoj rafineriji godinama pošteno radili da steknu taj epitet.

Verovaću da se nešto promenilo kad neko počne da nas uverava da je svet zaista zanimljiv, da ne treba da ga se plašimo iako se menja strašno brzo i nepredvidivo, da treba da postanemo njegov deo. Kad neko počne iskreno i bez rezerve da nas ubeđuje da iskoristimo dan.

Eto, to su meni značile slike onih ljudi sa smešnim frizurama.

A zašto su vama bile smešne?