Šta je sreća

Premijerom predstave Trst Miloša Radovića (režija Alisa Stojanović) počeli su ovogodišnji „Mucijevi dani“, festival Ateljea 212 koji okuplja pozorišta iz bivše Jugoslavije. Trst je istinita ispovest o gradu u koji su Jugosloveni nekad rado odlazili i u kome im je bilo lepo.

Miloš Radović je jedan od autora čija dela ostavljaju traga u našoj kulturi – dokaz su oko 60 nagrada, pa i Zlatna palma za kratki igrani film Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K. na Kanskom festivalu. Miloš Radović je scenarista i režiser igranih filmova Mali svet i Pad u raj, autor je preko 200 sati igranog televizijskog programa – na primer serije Otvorena vrata, TV filmova Brod plovi za Šangaj, Vidim ti lađu na kraju puta, i oko 50 reklama. Pre Trsta napisao je drame Čorba od kanarinca, Tulumbus i Malaksija.

„VREME„: Šta vama znači Trst? Da li u vašoj drami ima autobiografskog?

MILOŠ RADOVIĆ: Tu smo, još jedan kilometar i granica! Sto hiljada lira u mojoj čarapi je već mokro. Naći će ih carinik, oni sve znaju. Neće ih naći, dobro sam ih sakrio. Prelazimo granicu i ulazimo u Svet! Krivudavim putem spuštamo se ka moru. Svetskom moru. Vozimo se ulicama, znojavi i nasmejani. Blješte reklame, zveckaju šoljice u kafićima. Srećni smo, to je sreća. Mala, ali prava. Svi smo živi, svi smo mladi, svi smo tu! Verujemo da će tako ostati. Gledam roditelje, gledam tetku, svi su lepi. Ostaće takvi zauvek.

Ja ne znam da su oni već uspomena. Kada prođe prvi minut sreće, u drugom minutu – onaj prvi minut je već uspomena. Ja ih gledam, nasmejane, pokušavam da ih zapamtim. Još ne znam da će mi trebati, još ne znam da ih neću imati, pamtim ih instinktivno.

Trst je koncentrat, mladost skupljena u malu bočicu parfema.

Danas – pažljivo i retko otvaram tu bočicu. Udahnem duboko, pazim da mi ne ispari. Poslednji put sam je otvorio da bih napisao ovaj komad.

U vreme kad je bio deo naše svakodnevice, Trst je predstavljao simbol onoga što nismo imali na svojoj teritoriji. Sad i mi imamo i farmerke i espreso, ali je Trst i dalje simbol nečega što nemamo.

U Trst nismo odlazili zbog farmerki i cipela. Stvari koje smo donosili odande bile su samo materijalni dokaz da smo se vratili iz Sveta. Želeli smo da pređemo Granicu, da pobegnemo, da udahnemo. Potreba za Trstom nije se izgubila ni onda kada su farmerke i kafa stigle. Za mene, nije se izgubila ni onda kada mi je svaki grad na svetu postao dostupan. I posle Njujorka, Trst. I posle Pariza, Trst. Mnogo smo uzbuđenja, strahova, radosti sahranili u tom lepom gradu. Sada odlazimo na parastose, na zadušnice, plačemo nad sobom u najlepšem periodu života. U Trstu smo bili mladi, u Trstu smo bili veseli, oduševljeni, euforični, nikad umorni. U Trstu smo, prvi put, bili sami u svetu. A to je mnogo više od „madras“ mokasina i „fiorući“ farmerki. Mnogo, mnogo više.

Nažalost, da i to kažem, espreso je i dalje mnogo bolji u Trstu nego ovde. Kupili smo tršćanske mašine, tršćansku kafu, ali ne vredi. Za dobar espreso potrebno je neko znanje, neko osećanje koje nemamo. Bojim se da ga nikada nećemo ni imati.

Trst je lepa uspomena iz Jugoslavije koje se, slučajno ili ne, poslednjih godina rado i neretko sećamo. Ima se utisak da kultura, a naročito pozorište i film, prednjače u tome. Da nije kultura, u ovom slučaju, možda, neka vrsta ispitivanja javnog mnjenja? Ili znak nečiste savesti zbog devedesetih?

Jugoslavija, kada je odlazila, ponela je zdrav razum sa sobom. S pravom. Ona ga je i donela. Možda bi ga i ostavila, da smo znali da cenimo zdrav razum. Ali nismo. Sprdali smo se s njim. Jugoslavija se uvredila i odnela ga. Kada je Učiteljica otišla, svi su skočili, zapalili cigare, pustili brade, otvorili rakije, popalili kuće, srušili gradove, uradili sve ono što nisu smeli dok ja ona bila u učionici. „Nema više škole!“, kliktali su loši đaci i bacali đačke torbe-bombe na komšije iz susednih odeljenja. „Ua, učiteljica!“ hrabro su piskutali nekadašnji miševi. Kukavice su postali heroji, glupi su postali mudri, zli su napredovali, pokvareni su unapređeni. Preživeli, danas sakati i kljasti, sećaju se sa setom svoje osnovne škole i najdraže Učiteljice. Ali kasno. Učiteljica je odavno pokojna i ne može se vratiti. Moraćemo da izmislimo Novu Školu i da pronađemo novu Učiteljicu.

I, kako to obično biva, u potragu za novom Učiteljicom, za novom osovinom neophodnog zajedništva, prvo se puštaju umetnici. Da prošetaju miniranim poljima, da vide da li može da se prođe, da li ima bunkera, zaseda, prerušenih neprijatelja. Umetnici odlaze hrabro, vraćaju se, podnose izveštaje. Prvo ode solista, za njim čitav orkestar. Umetnici u bivšim neprijateljskim zemljama otvaraju mini ambasade u srcima starih obožavalaca. I kad sve mine sklone, kad raščiste put, tada se upućuju kolone crnih „audija“, da stvar overe na visokom nivou. Problem je što u tim „audijima“, često, sede i oni koji su još na početku – oterali Učiteljicu!

Često se čuje da je u Jugoslaviji bilo lepše nego što je sad. Da li je razlog toj oceni žal za mladošću, ili nešto opipljivije?

Sintagma „bratstvo-jedinstvo“ nije bila preporuka, nego naredba! Ko nije slušao naredbu išao je na robiju. Tako je moralo. Narod je bio primitivan da bi nužnost te važne stvari samostalno osvestio. Morala je istina o suživotu da mu se uteruje bičem. I uterivana je.

Ali batine su bile preslabe, mlake. Narod nije hteo da sluša. Da je slušao, ostao bi živ. Ostala bi mu familija živa, deca, najmiliji. Ali nije hteo da sluša. „Bratstvo-jedinstvo“ proglasio je okovima, tamnicom naroda! Komandant je umro, naredba je spaljena. Navalilo se na bratstvo, pogaženo je jedinstvo. Desetine hiljada ljudi poginulo je na svetom zadatku da naredbu ne izvrši.

Odgovoriću direktno na vaše pitanje: nije reč se o žalu za mladošću, nego o žalu za životom. Neophodno je da budete živi da biste bili mladi.

Sebe opisujete kao čoveka ne brzog tempa. Šta vas pokrene da napišete dramu ili snimite film? Zašto ste baš sad hteli da ispričate o Trstu?

Uglavnom sve stvari koje radim – ja ne umem da radim. Zato ih retko i radim. Ne pamtim da sam ikada nešto napisao ili režirao zato što sam pomislio da bi to moglo biti dobro. Ili da će se dopasti publici. Ili da ću dobiti nagradu. Pisao sam samo onda kada sam bio primoran, kada sam padao pod unutrašnjim ili spoljašnjim pritiscima. Unutrašnjih je bilo više.

Kod mene to ovako ide: zainteresuje me neka stvar, neka slika, neka formulacija, nečije lice. I ja ga pustim u sebe kao nešto o čemu ću razmisliti, kasnije. Međutim, ta stvar u meni živne, čim uđe! I onda počne da me gazi, da me davi, da me pritiska: „Daj mene!“, „Hoću ja!“, „Dokle ti misliš da ću ja da čekam?!“, „Ja sam ti poslednja rupa na svirali!“

I tada, šta da radim, moram da radim… Da se ja pitam, ne bih ništa radio.

Tako je nastao i Trst. Najmanje dvadeset godina sve te ideje postoje, poluskuvane. Trst je moja velika tema, želeo sam da je napišem dobro, ali nisam umeo. Kada sam, pre šest meseci, ipak poverovao da ću moći – napisao sam priču o tom gradu.

U ansamblu predstave se priča da ste Trst napisali u sobi hotela u kome ste nekad odsedali s vašim roditeljima. Da li je to tačno?

Hotel u kome se komad događa je luksuzan i skup hotel. Sa roditeljima sam bio u jeftinim hotelima sa dve zvezdice, ili jednom. A pored ovog skupog hotela smo se šetali i divili mu se.

Pre nekoliko godina odlučio sam da uđem, hrabro. Porodica mi je držala strah. Uzeli smo sobu, i na prstima prošli veličanstveni hol od recepcije do lifta. Mislim da sam već u liftu znao da Trst mora da se događa baš tu, u tim dugačkim, praznim hodnicima, u ogromnim sobama koje gledaju na more. Čitav koncept komada sastavio sam tokom dve-tri posete ovom mističnom hotelu. Kao u Kjubrikovom Isijavanju, većinu informacija za pisanje dobio sam iz zidova i lustera, zraci koji su izbijali iz tih mrtvih stvari nosili su važne podatke o ljudima koji su tu davno boravili.

Kada su počele pripreme naše predstave zamolili smo srpski konzulat u Trstu da nam malo pomogne, da nam bude veza s tim hotelom, s tršćanskim pozorištima u kojima bismo gostovali, da pozove nekoliko autora predstave koji nikada nisu videli taj hotel… Ali Konzulat je ostao nem. Komad se zove Trst, priča uzbudljivu priču o Trstu, igra deset vrhunskih srpskih glumaca… ali sve to nije bilo dovoljno.

Da li je moguće izlečiti se od malaksije? Kakvo je vaše iskustvo u borbi protiv te neregistrovane, a sveprisutne bolesti o kojoj pričate u istoimenoj drami?

U komadu koji pominjete, Malaksiji, pričao sam priču o sebi kroz likove koji ne liče na mene. Proširio sam sopstvenu bolest na ljude kod kojih će se ona jasnije videti, gde će anamneza biti sigurnija. To hronično stanje parcijalne obamrlosti pre liči na epiduralnu anesteziju nego na malaksalost. Neko vam je dao injekciju u glavu i više glavu ne osećate. Pošto je ne osećate, svako može da radi s vašom glavom šta hoće. Vi sve vidite, ali ne možete da odreagujete. Jer ništa ne osećate.

Teško je boriti se protiv malaksije, lek još nije pronađen.

Narod povremeno koristi revoluciju kao prirodni preparat protiv ove bolesti. Ali za revoluciju – potreban je bar jedan zdrav!

Izvesnu ličnu stagnaciju na filmu (Pad u raj je prikazan pre sedam godina) nadoknađujete snimanjem brojnih reklama.

Reklame radim da bih dokazao da sam radno sposoban i socijalno funkcionalan. I nešto još i zaradim. Od filma nisam odustao, upravo završavam scenario koji ću sam režirati. Nisam nikada imao potrebu da snimim mnogo filmova, ubeđen sam da filmski autor nema materijala za više od dva, tri dobra filma u životu. Možda i manje. Pogledajte opuse naših poznatih reditelja, onih koji su snimili deset i više filmova. Koliko ima dobrih? Čak i onaj Najbolji nema sve najbolje.

Naši reditelji često prilaze filmu zato što im se učini da će stvar biti „sjajna“, da će publika biti oduševljena, da će pljuštati nagrade. Malo je onih koji imaju šta da kažu, kojima je film muka koju moraju da isteraju. Unutrašnje sile guraju umetnike u književnosti, u slikarstvu, a kod reditelja nisu česte. Ovde, naravno, govorim o umetničkom filmu jer komercijalni film kod nas ne postoji.

Kako odrediti šta je tačno u uspomeni?

U ružnoj, nesrećnoj uspomeni – sve je tačno. U lepoj – skoro ništa. Zato ružne guramo i gasimo, a lepe puštamo da se nekontrolisano šire i baškare u svojoj laži i lakirovci. Naša nesreća je što lepih uspomena imamo malo. A i to malo je falsifikat. Kako starimo, podgrevamo se tim romantizovanim istinama i patimo. Plačemo za prošlim vremenima i pokojnim događajima kao da su zaista postojali, kao da su se zaista odigrali.

Nešto se jeste desilo. Nešto sasvim malo. I te male scene su istinite. Trst je činjenica. „Fića“ u kome sam išao tamo je činjenica. Putnici u „fići“ su postojali. Ali zar je to dovoljno da se napiše komad od 100 strana? Naravno da nije. Međutim, pošto drugih uspomena nemam, morao sam mnoge svoje sreće i nesreće da uguram u tog tesnog „fiću“.

Od silnih briga i strahova, sve se unutar mene skupilo, nema mesta za razvoj i rast. Trpam uspomene jednu na drugu, mešam ih, napravio mi se bljutavi bućkuriš od neukusnih sastojaka.

Srećom, postoji veliki, slobodan prostor za dete.

Srećom, kod mene je taj deo srećno popunjen, tako da je Trst moja poslednja uspomena.

Sve dalje je – neprolazna blistava sadašnjost!

foto: a. anđić