Ovo je film jednako zgodan za gledaoce, koliko nezgodan za kritičare. Zgodan je za gledaoce iz najmanje dva razloga: 1. odmara, pošto za praćenje priče nije potreban mozak, 2. veoma je dijetalan, jer od smeha gladalac neće stići da satre uobičajenu količinu semenki/kokica. Za kritičare je, pak, nezgodan, jer će se svi njegovi pokušaji da dočara lepote filma na kraju neizbežno svesti na gorenavedene razloge. I još će morati da kvari zabavu namćorastim primedbama povodom nespretnog kadriranja ili dosadne fotografije. Koga je uopšte briga?
Šoutajm sadrži taman toliko elemenata koliko je potrebno svakom ko je krenuo da gleda satiru na cop buddy komediju koja je ujedno i cop buddy komedija. Tu je De Niro, tu je Marfi, tu je fina dama koja poželi da producira reality show sa živčanim policajcem u glavnoj ulozi. Tu je Dirty Harry momenat: De Niru će uzeti značku ako ne pristane. Dok on, normalno, samo želi da se bori za pravdu. Tu je s druge strane Marfi, koji, iako policajac, žudi za glumačkom karijerom. On upada u ulogu rezervisanu za predstavnika manjina i rođenog šmiranta, što nekako ne čudi, ali baš dobro dođe. Tu je Vilijam Šetner, u ulozi samog sebe. On će De Nira i Marfija učiti da budu TV-zvezde. A tu je i – čudno, ali istinito – pisac dijaloga. Reč je o čoveku koji u recentnoj holivudskoj produkciji retko deluje prisutan. Još ređe deluje prisutan a da vizuelizacija njegovog lika ne provocira sliku komplikovanih sistema mučenja, poslednji put primenjenih tokom inkvizicije, ili u vašoj glavi tokom gledanja prethodnog holivudskog blokbastera. U filmu Šoutajm, međutim, iznenađujuće prisustvo ove ličnosti s izostankom pomenutog sklopa asocijacija, instantno preplavljuje napaćenu dušu bioskopskog pacova nevoljnika neopisivim blaženstvom. Replike koje je isti napisao, uz samo postojanje onakva dva pandura, u daljem toku čine ovaj film pronicljivijim od prilično pronicljivog 15 minuta, zabavnijim od sasvim zabavnog 48 sati, i kraćim od ljubazno kratkih 90 minuta svog realnog trajanja.
Zašto onda Šoutajm nije klasik svog žanra u najavi, a nije? Još jednom, iz barem dva razloga: 1. nešto nije baš u najboljem redu s akcionim scenama, 2. akcione scene često traju mnogo duže nego što bi bilo ko želeo da traju. Prvo, zbog De Nira i Marfija, i zbog onog pisca. Oni su smeh odradili toliko dobro da nema nikakvog razloga pokušavati s frkom i napetošću. Naročito ukoliko je reditelj neko kao Tom Dej (Shanghai noon), već na prvi pogled izuzetno siromašan osećanjem za vizuelno, i nesposoban da scenu kao što je, na primer, izlivanje bazena kroz solitersko staklo dok glavni junaci vise niz isti privezani lisicama napravi tako da barem neko u publici vrisne. Od straha ili od ushićenja, zar je bitno. A kako film potpada pod jurisdikciju holivudske čiste matematike, strašno je shvatiti koliko su neuki autoriteti koji je trebalo da samo vide: kako je jedan aspekt, eto, omaklo se, vanserijski dobar, kako je drugi aspekt, eto, šta da se radi, bitno lošiji od toga. Rezultat: svesti lošiji sastojak na minimum, popuniti rupu u trajanju odličnim sastojkom. Zvuči logično, ali zašto onda nikad niko to ne primeti na vreme? Treba, međutim, stati, pre nego što bilo ko odustane od zabave koja Šoutajm, u svakom slučaju, jeste. Da li potpisnik ima želju da kuka još malo iz dubine svog namćorskog bića?
Da, ali nije bitno.
