Sobni i vansobni subjekti

U svom prethodnom pripovedačkom životu, Mihajlo Spasojević bio je Sremac, i fudbaler (pravi, profesionalni; dobro, ne baš kao Nemanja Vidić, ali… u proseku, bolji od njega: naime, ko je ikada video pripovetke Nemanje Vidića?!), što je „gadna“ kombinacija, pogodna za cinični naturalizam koji se – recimo, u vidu nesvete krvi i nesvete masti – veselo rasprskavao uzduž i popreko njegove debitantske zbirke Labudova pesma Faustina Asprilje (2001).

Skoro deceniju kasnije, Spasojevića je katapultiralo – ili se samokatapultirao – daleko i od Srema i od fudbala, u naseljenu postmodernu pustinju još dosta retko naseljenog severnoameričkog polukontinenta. I kao da je razbio ogledalo pri polasku preko velike baruštine, Spasojevićevog naratora zatičemo ne samo sedam godina starijeg, nego i bar za toliko rezigniranijeg, umornijeg, istrošenijeg; o emigrantskom bluzu koji konstantno piči negde iz offa – dakle, nikada eksplicitnom, ama sveprisutnom, jer drukčije valjda i ne može da bude – da se i ne govori. Sve u svemu, nova Spasojevićeva zbirka (opet dugačkog naslova u kojem se spominje ime nekoga koga zapravo „nema“ u njegovim pričama) tamnija je, „teža“, i u svakom smislu bitno nekomunikativnija od prethodne. Sve to po sebi nije joj ni vrlina ni mana: sve zavisi od toga kako je nešto „tamno“ ili, pogotovo, nekomunikativno,

Čvrsto povezujuća nit koja se provlači gotovo kroz sve priče iz ove kolekcije, i koja rezultira varljivim utiskom kako ove priče nekako teže tome da se spoje u koherentniju i veću proznu celinu – što se na kraju ne dogodi, da ne bude zabune; nema ovde ničega ni nalik romanu, kako god „rasutom“, i koliko god danas baš svašta bivalo nazivano romanom – jesu ljubav, koja je možda nekada postojala, a možda nikada i nije, ali je sasvim sigurno da je sada nema te, posledično, samoća, rezignacija, suštinska skepsa manje ili više pasivnog pripovedača da se išta više sa životom može učiniti, da išta ima smisla da se učini… Ovo potonje, doduše, može da zazvuči kao nekakav egzistencijalizam za gimnazijalce (nismo li svi prošli kroz to?), no srećom, Mihajlo S. daleko je od pretenzija te vrste. Nemali deo priča u ovoj zbirci minuciozno je istraživanje te nemoćne, od sebe i sveta odustale tišine bića u kojoj se čuje svaki, i najbeznačajniji zvuk spolja i pokret iznutra; one su obično smeštene u minijaturne imigrantske stančiće koji kao da su nasukani na nekom ostrvu nedogađanja, mada okruženi ispraznom užurbanošću oblakoderisane metropole. No, tu negde se krije i nevolja sa ovim i ovakvim pripovetkama (Igrač, Šaputanje na jastuku…) kojima pisac preterano iskušava strpljenje čitaoca, koji, uostalom, na koncu ne biva adekvatno nagrađen za svoje dobre živce i nesalomivi optimizam… Prostije rečeno: ima u ovoj zbirci nekoliko savršeno suvišnih priča, i bolje bi bilo da ih u njoj nije ni bilo, makar i po cenu da pisac odloži „sklapanje“ knjige dok ne napiše još ponešto što vredi ukoričenja.

Spasojević, reklo bi se, ima nerešivih problema sa svojim sobnim pasivnim subjektom, i zato je jedino rešenje da ga pripusti napolje, među svet… A kada se to dogodi, i utisak o njegovim pričama bitno se popravlja. Naslovna priča, recimo, tog famoznog subjekta stavlja u beskrajan red pred prodavnicom: svi hrle da kupe novi, revolucionarni TV-risiver nakon kojeg ništa neće biti isto, ni vaš život, ni vaša televizija… Koja je junaku, ali i njegovim bližnjim, ženi i kćeri, ionako jedino što je preostalo: jedno drugom niti imaju šta da kažu, niti bi znali čemu to; osim omamljujućeg dejstva telekrana, moguće je misliti još samo o dodiru s Drugom Ženom, onom koja je nekada bila deo tvog života, i s kojom bi Život možda doista bio Život – to ionako nikada nećeš (sa)znati. Stan je rasna, „karverovska“ short story, fina solo-deonica onog gore spominjanog emigrantskog bluza, mada apsolutno bez i tračka onoga što to u „srpskom“ literarnom kontekstu obično znači; Sladoled se zanimljivo razvija od veštog skiciranja stvarne praznine i tobožnje slobode (naprasne) nezaposlenosti u megalopolisu, do junakovog podsećanja na morbidni događaj iz starog zavičaja, a koji, događaj, jeste prejasan nagoveštaj buduće ratne orgije zla, a bez koje on teško da bi uopšte postao emigrantom… To je jedno od onih nekoliko mesta – ne računajući završnu priču – gde se Spasojević dotiče demona Staroga Kraja, pomahnitale istorije koja je – kroz izobličeno lice Banalnoga Zla – zapravo i posejala mnoge ovdašnje ljude po svetu. O čemu se piscu, hvala Bogu, ne da mnogo filozofirati: on to samo lapidarno načne, i ode dalje… Grad koji nikada ne spava čitljiv je (i) kao ne osobito sentimentalna posveta Njujorku, data kroz premotavanje filma jedne nerealizovane love story, mislim, baš onako njujorški nerealizovane i, zapravo, nerealizivljive… Love was everything svakako je jedan od „najjačih“ momenata ove zbirke, i jedina priča ispričana u prvom, pa još i ženskom licu, takođe funkcioniše kao (uzgrednija?) posveta onom „New York state of mind“, u kojem se osećanja drže u sebi, a u međuvremenu se boravi na besmislenom poslu, čekajući da se vratiš „smislenom“ životu, ljubavi, kući… Ali, šta kad upravo otkriješ da je to nešto što te čeka još besmislenije, da tek tu nema ničega? Mi neprekidno radimo za tebe ponajpre je jetki satirički (mal)tretman reklamokratije, ali i njene očajničke žrtve: osamljenika koji se hvata za njenu virtuelnu realnost, nakon što su mu sve druge kanda propale. Na koncu, priča Dordže Džordževič, dinamično i precizno građena, gadljiva je i prema u anonimnost ušuškanom ratnom zločincu iz starog kraja koliko i prema poslovnim ljudima povezanim s Vladom iz Novog sveta, koji mu uđu u trag ne da bi ga uhapsili, nego da bi mu dali poslovnu ponudu koja se ne može odbiti: da radi za njih slične poslove na nekoj drugoj neuralgičnoj tački sveta; ona je rezigniran implicitni komentar o tome kako pravog bekstva više zapravo i nema: niti se može uteći Zlu, niti čak i Zlo samo može uteći od sopstvene „komercijalizacije“, ergo, večite perpetuacije…

Noge Jarmile Kratofilove ne daju konačan odgovor glede dometa Spasojevićeve proze. Ovo je knjiga sa dosta upečatljivih, ali i mnogo slabašnih, čak smaračkih mesta. Ali, jedno je ipak sigurno: priče Mihajla Spasojevića, na dobro i na loše, teško ćete ikada moći pobrkati s pričama bilo koga drugoga ko piše na srpskom jeziku.