Smrad i težina stvarnosti

Na aktuelnom Festu premijerno je prikazan film Život i smrt porno bande, igrani debi reditelja Mladena Đorđevića (1978), koji je pre četiri godine skrenuo pažnju na sebe dokumentarnim ostvarenjem o podzemlju srpske porno-industrije pod nazivom Made in Srbija (vidi „Vreme“ br. 746). Junaci njegovog aktuelnog filma su grupa odbačenih i besprizornih, marginalaca koja dolazi na ideju da napravi putujuće porno-pozorište i svoje eksplicitne predstave izvodi po srpskim selima; posle nekog vremena dobijaju ponudu da učestvuje u snuff performansima u kojima će za račun inostrane klijentele organizovati samoubistva i ubistva meštana pred kamerama. Za naše prilike neuobičajen film, istovremeno brutalan, sa eksplicitnim scenama nasilja i seksa, ali i naivan i romantičan na jedan pomeren način. Pre trideset godina Karpo Aćimović Godina je po scenariju Branka Vučićevića snimio film Splav meduze (1980), u kojem između dva svetska rata družina avangardnih umetnika kreće na turneju da po selima izvodi svoje dadaističke performanse. Đorđevićev film može se posmatrati i kao svojevrsna parafraza Godininog filma i istoimene Delakroine slike. Upoređujući Splav meduze i Život i smrt porno bande, pažljiv gledalac bi mogao tačno da rekonstruiše sve šta nam se desilo u periodu između godina nastanka ova dva filma. Festovska premijera Života i smrti porno bande povod je razgovoru sa rediteljem Mladenom Đorđevićem.

„VREME„: Nakon dokumentarnog filma Made in Srbija i u filmu Život i smrt porno bande bavite se, pored ostalog, i temom pornografije u srpskom društvu. Zbog čega?

MLADEN ĐORĐEVIĆ: Mene su uvek zanimali skriveni svetovi i avantura razotkrivanja onog tajanstvenog i neispitanog. U pornografiji me tako zanima postupak razgolićavanja ne samo u fizičkom već i u emotivnom smislu, a tematizovanje pornografije može da posluži i kao način da se razotkrije i licemerje društva. Time se dobija jedan širi socijalni, pa i politički plan, koji je jasan u Made in Srbija, a to je slika Srbije danas.

Osim tog socijalno-političkog momenta koji je na površini, postoji i jedan dublji i za mene značajniji motiv za bavljenje ovom temom, a to je priča o sukobu erosa i tanatosa. Naime, za razliku od erotike u kojoj je ideja erosa dominantna, u pornografiji je izraženija težnja ka tanatosu jer u njoj postoji momenat destrukcije ljudskog tela. U Made in Srbija taj momenat je pojačan usled odabira glumaca čija tela nisu lepa i reprezentativna a ipak se bave porno-industrijom, kao i njihovim socijalnim statusom. Pošto me upravo taj momenat destrukcije u filmovima zanima, odlučio sam se za dokumentarističku estetiku koja sa sobom nosi demaskirajuću energiju. Takav pristup sam iz istih razloga zadržao radeći i ovaj igrani film.

Na kojim premisama ste gradili Život i smrt porno bande?

Sama ideja za ovaj film je proizašla iz rada na filmu Made in Srbija i iskustva kroz koje sam prošao snimajući ga. Tih godinu dana, koliko je snimanje trajalo, ličilo je na putovanje glavnog junaka u Apokalipsi danas. S tim što ne mislim da je taj svet kroz koji sam se kretao snimajući film apokaliptičan, pre bih rekao da ima neku čudnu, tajanstvenu romantičnost. Likovi u Porno bandi su direktno inspirisani likovima iz Made in Srbija. U međuvremenu sam uradio još dva filma, televizijski film Ali Hamadova priča o mudžahedinu zatočenom u Zenici, i dokumentarni film Ratnici o sudbini dvojice boraca iz rata u Bosni, bošnjačkom i srpskom. I ova dva filma su ostavili svoj trag u Porno bandi; lik srpskog snajperiste sa hrvatskog ratišta je direktno inspirisan likovima iz Ratnika.

Dokumentarističko iskustvo želeo sam u Porno bandi da ukrstim sa sopstvenim filmofilskim iskustvom, odnosno da kombinujem i spojim estetiku srpskog crnog talasa sa zapadnim žanrovima, u prvom redu američkim B filmom i hororom, kao i sa savremenom japanskom kinematografijom u kojoj je jedna od bitnih tema upravo sukob života i smrti, seksa i nasilja, erosa i tanatosa. Već iz ovoga što sam rekao jasno je da mene zanima podjednako aktuelnost, odnos prema savremenom socio-političkom trenutku, kao i metafilmski momenat, odnosno kombinovanje različitih filmofilskih iskustava.

Rođeni ste 1978. godine, i bili ste u formativnim godinama kada se globalni talas „novog brutalizma“ u savremenom filmu poklopio sa ratovima devedesetih uz čije televizijske slike ste odrastali. Kako su se ta dva iskustva u vašem slučaju preklopila i uticala na vas?

Moja generacija je zaista od malih nogu odrastala uz slike nasilja na televiziji vezane za ratove. Jedna od prvih prizora kojih se sećam su slike iz Borova Sela 1991, scene izvlačenja leševa koje su satima prikazivane na tadašnjem RTS-u. Tada sam prvi put uopšte video ljudski leš. Ne znam koliko je to uticalo na mene. Verovatno jeste. Kao i savremeni japanski film koji je svojom stilizacijom scena nasilja nudio zapravo jednu vrstu eskapizma iz sveta brutalnosti, za razliku od slika sa televizije tih godina.

Postoje dva načina da se od smrti i destrukcije pobegne. Ili ići u suprotnom smeru, okrenuti svemu tome leđa i baviti se lakim temama, komedijama i melodramama, što je, koliko vidim, uglavnom slučaj u savremenoj srpskoj kinematografiji, ili se suočiti s njima. Mene više zanima ovaj drugi način – produbljivati i nasilje i destrukciju i smrt toliko da se na taj način na kraju sve to obesmisli, razori. Kao u onoj završnoj sceni Maratonaca, kada bes na platnu postane toliko jak da od njega na kraju izgori i istopi se i sama filmska traka.

Ipak, ovde postoji otpor prema ovoj vrsti suočavanja.

Niče negde pominje podelu na visoke i niske kulture pa, govoreći o mraku i pesimizmu predsokratovske Grčke, kaže da su samo snažni duhovi kadri da gledaju u mračne ponore ljudske duše. Otpor prema hororu u našoj filmskoj tradiciji ne potiče samo od otpora prema ovom žanru kao takvom već od otpora uopšte prema morbidnom usled nedostatka ove snage da se sa njim suoči. Ta nespremnost da se gleda u ponore, strah od neobičnog i od odskakanja svake vrste, karakteristično je za provincijalne kulture. Naravno da i to gledanje u mrak može da bude patetično i banalno, ali načelno odbijanje da se suoči sa njim problem je malih i zatvorenih kultura.

Dok ste radili film, da li je postojao strah od upravo patetičnog, banalnog i samosvrhovitog nasilja na filmu?

Ne. Smatrao sam da, ako je čovek iskren, onda nema opasnosti od toga, mada mi je bilo jasno da uvek kada je reč o jakim emocijama, koje lako mogu da skliznu u banalnost, treba biti oprezan. Osim toga, nisam ovaj film snimao iz potrebe da nekoga šokiram nasiljem kao takvim. Relativno dobro sam upućen u savremeni film da ne vidim razlog zašto bi neke scene iz mog filma nekome uopšte bile šokantne, mada racionalno posmatrajući, naravno da u ovdašnjim prilikama to nije tako. U svakom slučaju, nije mi to bila namera. Namera mi je bila samo da scene nasilja deluju uverljivo.

Pomenuli ste uticaje crnog talasa i japanske kinematografije na vašu poetiku. U čemu je razlika u filmskom izrazu reditelja srpskog crnog talasa pre četrdeset godina i savremenog japanskog filma koji tematizuje nasilje i destrukciju?

Iako u oba slučaja postoji sličnost u bavljenju temom destrukcije, između njih postoji velika razlika. Ona potiče u prvom redu odatle što se u savremenom japanskom filmu ne vidi preterana namera autora da svoj film stavi u neki socijalni i politički kontekst, za razliku od jasne društvene angažovanosti crnotalasnih filmova, koja je kasnije i prodala njihove autore u svetu. Drugo, velika je razlika i u stilizaciji, koja kod japanskog filma nema veze sa dokumentarizmom niti naturalizmom crnog talasa.

I vi se u filmu bavite seksom i nasiljem, ali u njemu je, kao i u filmovima crnog talasa, tanatos ubedljiviji od erosa.

Jeste. U našem, balkanskom kontekstu tanatos je uvek jači od erosa. Tako bar ja vidim Balkan. To je ono što i strance privlači Balkanu, često na morbidan način, kao u slučaju junaka mog filma Franca, stranog novinara opsednutog snuffom. U tom smislu i balkansko nasilje na filmu ima drugačiji miris i ukus od američkog ili japanskog.

U čemu je njegova specifičnost?

Upoređujući filmove crnog talasa sa recimo američkim filmskim nasiljem, među njima postoji značajna razlika. Američko nasilje estetizovano je kroz žanr, tako da u američkom hororu uvek postoji neki izlaz, tunel kojim se kroz nasilje stiže do katarze. Sa druge strane, u filmskim prikazima balkanskog nasilja uvek postoji totalna banalnost bez ijednog zrnca katarze. Junaci ovih filmova od samog početka su dovoljno mrtvi da njihova smrt na kraju ne donosi nikakav preokret. Otud izostaje i bilo kakvo emotivno učešće gledaoca u njihovim krajevima, pa i očekivana katarza. To u američkom filmu nije slučaj. Recimo, u filmu Easy Rider, jednom američkom crnotalasnom filmu ako se tako može reći, i ti junaci su u sukobu sa okruženjem, sa konzervativnom Amerikom, ali oni toliko života imaju u sebi da njihov kraj iznenadi gledaoca, i njihova smrt predstavlja tačku katarze. Sa druge strane, u Kada budem mrtav i beo ili Zasedi, na primer, glavnog junaka na kraju ubiju tako da to deluje kao jedan mehanički, očekivan završetak, formalno privođenje kraju. To jeste u tim filmovima kvalitet, jer je sasvim u skladu sa pomenutom idejom balkanskog nasilja.

Postoji li svetlo u vašem filmu?

Da, ja sam pokušao da u svom filmu pokušam da dam neku vrstu katarze. Ona možda i ne proizlazi iz motiva samih likova koliko je data sa strane, mojom intervencijom kao reditelja. Ta intervencija donosi nekakav spas. Nadam se.

Da li junake ovog filma, članove „Porno bande„, možete da ih izmestite vremenski i geografski u neku drugu epohu i drugo društvo, gde oni ne bi završili na način na koji su završili u Srbiji 2001. godine?

Pa… Zapravo, ne mogu. Osećam da je ovaj film, priča u njemu, proizašao iz mog dubokog osećaja i doživljaja sredine koja me okružuje. S tim da ova priča svakako ima i širi kontekst. Mada, kad malo bolje pogledate, moji junaci zapravo uopšte nisu za ovaj svet, za bilo gde i bilo kad. Zato tako i završavaju.

Radnja filma je vremenski tačno određena, smeštena u postpetooktobarsku Srbiju. Da li ste kroz ovaj film hteli da date i vaš komentar o današnjem društvu?

Moj film svakako jeste aktuelan, stvarnost jeste uplela prste u njega, oseća se jasno njen smrad. U tom smislu on jeste komentar na stanje u zemlji nakon 2000. godine. Pored ostalog i na priču o sukobu ruralne i urbane Srbije, s tim što nisam pravio nikakvu crno-belu sliku ili se svrstao na nečiju stranu, već sam želeo da razumem i dam motive za postupke i jednih i drugih. A kada izaberete jedan takav pristup, onda shvatite da su svi oni zapravo žrtve.

Čije žrtve?

Žrtve okolnosti. Okolnosti koje su određene i sa strane, ali i koje proizlaze iznutra, iz samog društva.

Hoćete li se i u narednim filmovima baviti ovim krugom tema?

Ono što mene zanima je da istražujem prostor i granice tzv. negativnih junaka. Naime, uvek su postojali negativci na filmu, ali oni su bili negativni samo do neke granice. Nije se preterano daleko išlo. Postoji uglavnom politički korektna autsajderska pozicija, ali postoji i politički nekorektna autsajderska pozicija. Kao što glumac mora da prihvati i odbrani i najvećeg negativca kojeg igra, i reditelj bi mogao da ide u sličnom smeru i natera gledaoce da shvate i najgoreg među njima i da učestvuju u njegovoj igri. Recimo, takav jedan negativac bi mogao da bude ubica koji ubija na nekom od naših ratišta. Ne bi tu bila reč o nekakvom slavljenju smrti, niti o nekom političkom iskazu, već o ispitivanju zla i nasilja do krajnjih konsekvenci. U svakodnevnom životu mi smo prinuđeni da nešto slavimo ili osuđujemo i pravimo hijerarhiju vrednosti stavljajući stvari na svoje mesto. Tako uvek odbacujemo neke, a neke favorizujemo. Otud i postoji zlo. Ono se zapravo generiše iz osećanja usamljenosti, nepripadanja, odbačenosti od nekakvog toplog izvora, a za to nisu samo ti odbačeni ljudi krivi. Kriva je i grupa, društvo koje ih u startu diskriminiše i odbacuje. Izazov je za umetnika da uđe u njihov svet i nađe neko svetlo i tamo gde se čini da je potpuni mrak. Osim što bavljenje ovakvim nesimpatičnim negativcima predstavlja izazov, smatram da je to i humano i potrebno, i da tako nešto može da pošalje lekovitu poruku.

Da li biste mogli da preuzmete odgovornost za nekoga ko bi, pošto pogleda vaš film, počeo da oponaša njegove junake i krene da ubija okolo?

Ne verujem u to da nasilje na filmu generiše nasilje u životu. Film nasilje koje već realno postoji samo iznosi na površinu, što je dobro, jer donosi pročišćenje.

I za kraj, šta biste rekli na moguće primedbe da Srbija nije takva kakvu ste je prikazali u filmu, divlja, nasilna i primitivna, nalik na neveselu družinu amaterskih porno–glumaca koji se kolju sa seljacima iz okruženja?

Onima koji to budu zaključili gledajući ovaj film, baš nemam ništa da kažem (smeh). Mislim, šta reći?