Smeh u pustinji

Don Pablos, rodom iz Segovije, od oca berberina koji je za sebe voleo reći da je „krojač brada i liceukrasitelj“, u slobodno vreme glasoviti lopov, i majke vračare koju su jedni zvali „štopačicom ljubavi, drugi vidaricom iščašenih želja, a zlonamerni podvodačicom“, glavni je junak i pripovedač romana Fransiska de Keveda Životopis pustolova po imenu don Pablos (SKZ, Beograd 2003, prevod sa španskog Radivoje Konstantinović). Don Pablosov ujak je dželat koji svoj posao tako dobro obavlja da bi čovek, „gledajući ga kako lepo radi, prosto poželeo da ga obese“, a izvesni Kabra, sveštenik i vaspitač don Pablov, „koji je ličio na dugačku staklenu duvaljku“ takav je skot da bi ga i Dikens prognao iz svoje proze. Sam don Pablos, pak, iako niskog porekla i bez obrazovanja, uzorne je inteligencije i nesumnjive sposobnosti za sumnjive poduhvate, što će mu omogućiti da se, barem za neko vreme, izdigne iz sredine koja mu rođenjem pripada. U međuvremenu, svaka sličnost sa Porodicom Adams potpuno je slučajna, jer ne samo što je don Pablos delovao kojih 400 godina pre porodice Adams, nego je povorka bizarnih likova – zanesenjaci, pesnici, sumanuti mačevaoci, lažni naučnici, prevaranti, plemići, razbojnici, kurve, podvodači, homoseksualci, vitezovi, filozofi, krčmari i uopšte raskošan izbor ludaka, sve do kaluđerica kojima se, prema očekivanju, don Pablos udvara (a kome će ako ne kaluđericama?) – koji će u urnebesnoj, crnohumornoj jezičkoj igri proći kroz Kevedov roman, neuporedivo veća, smešnija i luđa nego što su to Gomez, Mortiša, Ujak Fester ili Stvar ikada bili.

Kada delo nadživi svoje tumače, napisao je Peter Sloterdajk, ono postaje klasično. Što nametljivije oko njega obigrava razumevanje, to delo ledenije zuri pokraj svojih vančulnih udvarača. Što dublje hermeneutičko osvetljenje smisla i filološka rekonstrukcija prodiru u tkivo klasičnog teksta, tim se odbojnije on drži prema nasrtaju tumačenja. Slično je i sa smehom: bez obzira na to što se obrasci smešnog menjaju, što u jednoj epohi nije smešno ono što je smešno bilo prethodnoj, niti će smešno biti u onoj koja dolazi, klasično nas delo uvek iznova zasmejava. Jedan od najvećih pisaca španskog zlatnog veka (Siglo de Oro) Fransisko Gomes de Kevedo i Viljegas (rođen 1580. god. u Madridu) pikarskim romanom Životopis pustolova po imenu don Pablos u stanju je da nas zarazno nasmeje i četiristo godina kasnije.

U čemu je tajna Kevedovog smeha?

U savršenoj jezičkoj usredsređenosti, u pronicljivom posmatranju, u preciznom i nemilosrdnom imenovanju ljudi, pojava i stvari, u beskompromisnom razaranju vladajućih a plesnjivih umetničkih, političkih i moralnih kodova, u svemu onome, dakle, što je velike pisce oduvek činilo velikima, ali ono što Keveda, uza sve to, čini još izuzetnijim jeste što on svoja najznačajnija dela piše kao vrlo mlad čovek. Uprkos grohotnom smehu na koji nas nagoni njegov roman, Životopis je, na drugoj, dubljoj svojoj ravni, mračni opis vremena u kojem nastaje, tamna mapa ljudske prirode, brutalna slika jednog sveta bez utehe. (U dvadesetom se veku možda samo Elijas Kaneti i njegova Zaslepljenost, roman koji je napisao kada mu je bilo nešto više od dvadeset godina i koji je, uprkos sveprožimajućem smehu, mračna anticipacija nadolazećeg nacističkog ludila, može uporediti sa mladim Kevedom i njegovim Životopisom.) U Životopisu, zapravo, pozitivnih likova nema. Poneko je tek manji gad od proseka, ali nema ljubavi, nema prijateljstva, nema ničeg plemenitog, krajolici su oskudni i surovi, ispošćeni kao sam život o kojem don Pablos pripoveda, ali su zato tamnice pune gnjilog, trulog, smrdljivog ljudskog mesa. Kod Keveda život nije čak ni san, udaljena varka Kalderona de la Barke, već samo odmotavanje podlosti, muke, bola. Tu nema one kalderonovske filozofske zapitanosti nad smislom, koja nas i u tamnici, barem na čas, oslobađa. U Kevedovim se tamnicama, više nalik nekom od Danteovih krugova pakla, nahode manje uzvišeni tipovi od Kalderonovog Sigismunda.

Iako na samom početku romana don Pablos ne želi da pođe stopama svojih roditelja, odnosno obrazovanje pretpostavlja zanatu lopova, kako roman odmiče on sve dublje upada u glib iz kojeg se njegovi roditelji, sve do smrti na gubilištu ili u zatvoru, nisu iskobeljali (niti su to, stiče se utisak, uopšte hteli). Posle niza dogodovština i susreta sa bizarnim likovima u čudnim okolnostima, don Pablos dopada tamnice u kojoj upoznaje zatvorenika koga zovu Momčina. Susret sa Momčinom je tipično, a ubedljivo mesto na kojem Kevedo demonstrira umeće promene jezičkog registra. Iako ume biti finih manira i lepo se izražavati, kada se opusti, iznervira ili uplaši, don Pablos postaje vulgaran, sebi sličan. Na pitanje zbog čega je u zatvoru, Momčina odgovara: Zbog napada u pozadini. Istog trenutka don Pablos postaje vickast i „politički nekorektan“: „Pomislih da hoće reći da je bio vojnik pljačkaš, ali kasnije saznah da je ljubitelj muškog roda. (…) Bio je toliko opasan da smo na stražnjicama nosili bodljikave pojase slične ogrlicama velikih pasa čuvara. Niko se u njegovom prisustvu nije usuđivao da pusti vetar iz straha da ga ne podseti gde mu je zadnjica.“ Vulgarnost je, međutim, u narednoj slici smenjena izvanrednim krokijem. Za drugog zatvorenika don Pablos kaže da „nije bilo dželata koji nije oprobao ruku na njegovoj grbači“, potom skromno dodaje „da se nije moglo reći da je bio lepotan“ i andrićevskim ga majstorstvom portretisanja iscrtava u jednom potezu: „Broj ušiju je bio neparan, nos je bio zašiven, ali ne tako vešto kao što je bio raspolućen.“ I tako iz rečenice u rečenicu, iz poglavlja u poglavlje, kao da jaše na ne sasvim ukroćenom konju, ne usporavajući tempo niti gubeći ritam, u neobičnoj mešavini lapidarnosti i jezičkog kalambura, jedva dopuštajući da udahnemo vazduh kako bismo nastavili da se smejemo, Kevedo, zajedno sa svojim don Pablosom, grabi ka kraju romana na kojem ovaj ipak ne ponavlja sudbinu svojih roditelja. Kevedov smeh, međutim, ne oslobođa. Za izdržljivije, on izoštrava pogled. Onima slabijima tek pomaže da podnesu susret sa „pustinjom stvarnosti“. Smeh je kod Keveda tanatologija, nauka o smrti.

Učena bi tumačenja Životopisa pokazala koga je i zbog čega Kevedo, u liku don Pablosa, kritikovao, koga je napadao, ko se krije iza mnoštva čudnih spodoba, od koga se branio, zbog čega je strepeo, kakva je politička klima bila u njegovo vreme, te zašto je roman objavljen tek dvadesetak godina pošto je napisan. Nema nikakve sumnje da bi radoznalim čitaocima ti podaci bili od ogromne koristi, ali bi, jednako nesumnjivo, oduzeli nešto od draži naivnog, dakle najboljeg čitanja. Odlučivši da prevod ne optereti fusnotama, Radivoje Konstantinović, prevodilac, odao je tananu poštu velikome piscu, dopuštajući da se njegov roman – preveden skrupulozno, ali ne i uštogljeno – čita kao da je napisan juče.