Smeh, panika i pometenost

“Psiholozi procenjuju da se tokom panike odigrava suspenzija aktivnosti inteligencije i, još opštije, viših funkcija duha, koji podstiče jedno primitivno psihičko kretanje; ali, dopušteno je dodati da ono što, u tom slučaju, prati paralizu i gušenje razumnog odgovora jeste znatno manje regresija prema instinktivnoj akciji nego, putem nje, prema nekom instinktu poslednjeg pribežišta i nekoj poslednjoj formi neizbežne akcije. Ta forma akcije je forma apsolutne pometenosti; lišena svakog plana, izgleda da ju je um, kao i instinkt opstanka, napustio; ali, njen nesvesni naum sastoji se u tome da kvalitet akcija zameni njihovim kvantitetom, a njena dosetljivost, koja nije osrednja, zasniva se na verovatnoći da će od stotinu pokušaja naslepo, daleko od mete, biti ipak jedan koji će pogoditi.” – Stoji, između ostalog, u bravuroznoj knjižici O gluposti Roberta Muzila (preveo Jovica Aćin, lane objavio Službeni glasnik).

ČEMU SE SMEJEMO DANAS

foto: promo

Da zabune nikako ne bi bilo – u ovom trokrakom prikazu filmova sa programa 29. po redu Festivala evropskog filma na Paliću neće biti govora o gluposti predočenog, tim pre što za tim zbilja nema povoda, nego će gorenavedeni citat iz te kraće Muzilove studije ovde poslužiti da se upravo ukaže na teško nezametljivu paniku i pometenost kao jedan od evidentnih zajedničkih sadržatelja inače posve raznorodna tri ostvarenja o kojima će u ovoj zbirnoj kritici biti detaljnije reči. A panika i pometenost u značajnoj meri definišu ono što je iskusni nemački sineasta Andreas Dresen ponudio u filmu Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša (Rabiye Kurnaz Vs. George W. Bush), ostvarenju koje je na Berlinskom filmskom festivalu ponelo čak četiri festivalska odličja, među kojima su i Srebrni medvedi za najbolju glavnu ulogu i Srebrni medved za najbolji scenario. A scenario počiva na kanda namerno svedenom zapletu proisteklom iz stvarnih događaja i novinskih stranica koje se tiču društvene hronike – sin narečene Rabije, reklo bi se, uklopljene turske imigrantkinje u Nemačkoj, biva uhapšen tokom posete Pakistanu, nakon čega završava u zloglasnom istražnom zatvoru u zalivu Gvatanamo, gde počinje višegodišnja borba njegove majke da ga izbavi i vrati, pri čemu će doći i do parnice protiv tadašnjeg američkog predsednika. Gledaoci i dalje čekaju kinestetski uspeo i potpuno zaokružen film iniciran užasima u vezi sa pomenutim mučilištem, ali, nažalost, ni ovaj Dresenov film to nije. Ovaj film, mimo gore istaknutih i svih ostalih festivalskih priznanja, vidno zaostaje za ranijim naslovima iz Dresenove prilično opsežne filmografije, a zanimljiv je upravo po upadljivim nedostatnostima i začudnim autorskim izborima (koji, naravno, uprkos očiglednim upitnostima, ostaju nesporno legitimna autorska odluka). Naime, Dresen ovaj svoj film načelno mučne priče dosta rano pozicionira, a onda i temeljno ukorenjuje na tlu komedije naravi, nastojeći da iz polaznog materijala koji prirodno vuče na serioznost priča proisteklih iz stvarnosne dimenzije ipak stvori komediju, za koju bi se, uz to, moglo reći da dobrim svojim delom pripada onom podžanru koji je označen vazda zgodnom sintagmom “feel-good” (komedija koja pobuđuje dobro raspoloženje). Nimalo onda ne iznenađuje što se film dosta brzo nađe na samom pragu one česte pitalice – čemu se smejemo danas, odnosno, čemu ima smisla smejati se danas, a delimično, što da ne, i čemu je u nekom filmskom, kinefilmskom smislu simbolički, naravno, dopušteno smejati se ovih i skorijih dana.

Već tu dolazimo do ona dva idejna zajednička imenitelja u slučaju ovog i naredna dva filma pod krovom ovog združenog prikaza – panika je oličena u gorljivom i pogibeljnom upinjanju majke da pronađe rešenje, pa još u tom iznuđenom i ne samo metaforičnom klinču “takmaca” nesrazmernih snaga i potencijala za megdan, dok se pometenost ogleda ne samo u mikrokosmosu drastično uzdrmane svakodnevice te vesele, energične, poletne žene, čini se, snažnog duha, već i u samom idejnom i estetskom profilu ovog filma sagledavanog u celini. Jednostavnije i preciznije – Dresen ovaj svoj film postavlja sitkomski (u maniru sitkoma – situacione komedije), što jeste neočekivan zahvat i što je dodatno potcrtano izborom komičarke Meitam Kaplan za glavnu rolu i njenom, u skladu sa tim okvirom, odličnom i do kraja ujednačeno u delo sprovedenom glumačkom kreacijom. Taj veoma začudan i upitan izbor dovodi, između ostalog, i do toga da na česte mahove Dresenova Rabije zaliči i probudi snažnu asocijaciju na Beverli Goldberg, nezaustavljivu zaštitničku majku kakvu znamo iz sasvim pravično dugovečnog američkog sitkoma Goldbergovi (The Goldbergs). To posledično dovodi do “čeonog sudara” (reklo bi se, ovde dragovoljnog i ciljanog) sa polaznom faktografijom i očekivanim i primerenijim opštim duhom priče; naime, Dresenov film nije do te mere izbrušena i sveukupno kvalitetna komedija da bi se kao nepobitno ispravno označilo i prihvatilo to riskantno žanrovsko ruho, pritom, i opterećeno gabaritnom minutažom od 119 minuta, odveć pravolinijskom strukturom priče u kruta tri čina, estetizacijom na nivou vremešnijih američkih filmova upravo zasnovanih na istinitim događajima, te odsustvom upečatljive kopče te epizode sa onim čemu smo na planu planetarne zbilje svedoci danas, zbunjujuće relaksiranim odabirom tumača svih ostalih uloga mimo udarne dvojke (Kaplan i Aleksandera Šira, koji igra njenog nemačkog advokata, a ubrzo i pouzdanog i nepokolebljivog saborca), gde se stiže do pukog prisustva u kadru i rutinskog pristupa iznošenju teksta pred kamerama (u filmu se pojavljuje i lik drugačijim imenom zamaskiranog holivudskog superstara, Džordža Klunija, koga kod Dresena igra izvesni izrazito nenadahnuti “izvođač glumačkih radova”.

ANKSIOZNI MILENIJALCI

foto: promo

Zadržimo li fokus na samozadatom okviru, paniku i opštu pometenost, ali prevashodno na tematsko-motivskom nivou, zatičemo u takođe nemačkom ostvarenju minimalističkog naziva Ne (No) reditelja Ditriha Brugemana. Dvojac panika & pometenost lako je detektovati u svakom aspektu i svakom od trinaest segmenata priče koja prati mladi i zaljubljeni par, pri čemu su i on i ona očito rođeni koncem prošlog stoleća i stasali i krenuli da uz manje ili više opiranja i manje ili više konkretnih i značajnih prepreka sazrevaju u ove dve decenije 21. veka, te ih uz podosta sigurnosti možemo označiti odrednicom, a katkad i dijagnozom, prozivkom ili pokudom – milenijalci. Njih dvoje, ona glumica, a on lekar, tako se povremeno hektično, povremeno svesno hipnotički usporeno kreću kroz različite situacije koje ih čekaju na tom takođe rastegljivom pragu ciljane zrelosti, te njihove strahove i anksioznosti pratimo u sinergiji sa srodnicima i ostalim “satelitima”, pri čemu zgodan stilski i idejni plašt stiže u vidu manje ili više postmodernistički rabljenog plašta apsurdizma i apsurdističke komedije. Taj dosledno sprovedeni paražanrovski okvir zadržan je sve do samog kraja, a dodatne teme ili mete autorskog podsmeha, a povremeno i sprdnje su i generacijski jaz, i konceptualna umetnost performansa, i ubeđenje da se ad-hok “radioničarskim” intervencijama mogu razrešiti dubioze i tegobe koje sežu duboko u mulj podsvesnog i u živo blato “progutanih” i temeljno internalizovanih trauma, kao i strah od roditeljstva, nezaposlenosti, otvorenog sukobljavanja sa autoritetima…

Čini se da Brugerman ima dovoljno hrabrosti da ukaže kako je dobar deo identiteta milenijalaca i sam po sebi okoreli i diskutabilan konstrukt, baš kao što su konstrukt i njihove tegobe koje moraju biti detaljno vagane, prenaglašavane, dekonstruisane na sitna, a onda i još sitnija crevca, ali se, avaj, pritom stiče i utisak da je tu i spoznaja da se od te siline konstrukta teško tka i do kraja artikuliše film koji bi u značajnom vidu da bude i upečatljiva melodrama. Neki segmenti (poput onog u operacionoj sali ili onog kod zubara u završnici), impresija je, samosvrsishodni i izlišni su, a film u tim delovima stiže do tačke razmetljive samodopadljivosti, čemu u mnogome doprinose i suštinski nedovoljno simpatični ključni likovi, već sami po sebi konstrukti ideje kako bi mogli da izgledaju i šta da predstavljaju junaci priče koja je u biti antiteza. Ipak, ovaj film je takođe na mahove zabavan i maštovit, i to ponajviše kada se udalji od očiglednih uzora (američkog indie filma u ravni prikaza porodice kao možda potrošenog koncepta po meri ovog trenutka i stanja stvari, ali i Vinterbergove skorašnje Još jedne ture, sa kojom ga spaja nastojanje da se pronikne u izvorište i prateća čvorišta bola očigledno snađeno-skućenih Evropljana). Uporedimo li ga, pak, sa Dresenovom Rabije…, uspeliji je i kao komedija, ali opet uz ogradu da pre sveobuhvatnijeg i što preciznijeg suda u tom smislu sami sebe moramo naterati da preispitamo prirodu i uporišta onoga što je smešno i komično danas, u viđenju svakog od nas filmofila pojedinačno.

BIZARNO, NAOKO IDILIČNO

foto: promo

Prijatno iznenađenje pojavilo se u sklopu redovne programske celine Novi mađarski film kao neizostavne i sasvim prirodne i primerene dopune ovdašnjim glavnim i takmičarskim programima – u pitanju je prvi dugometražni igrani film Roberta Odegnala i Ileša Horvata naslovljen Park duša (Soulpark). Nastao u očito nešto skromnijim budžetskim i produkcionim okolnostima, ovaj je film, ukupno uzev, sasvim dostatan i uverljiv showcase / portfolio / calling card film (prvi ili mladi/rani film kojim se autori preporučuju za poželjno što brži transfer u više lige). Park duša je u tom pogledu pogodak neosporno blizu samog središta mete, uz to, hrabro žanrovski precizno profilisan na tački trilera sa elementima policijske drame i okultnog, čime se skladno uklapa u trend već neko vreme aktuelan i obilato prisutan ne samo u ponudi festivala koji rabe ostvarenja upravo tog profila (Siđes, Brisel, Fantasporto..), ostvarenja sa jasno vidljivim žigom i žanrovskog i u dovoljnoj meri autorskog.

Sam zaplet se tiče bizarnih i zastrašajućih događanja u lokalnom, naoko idiličnom zoološkom vrtu, koja će dovesti i do enigmatičnih smrti i drugih misterija, a što će inicirati istragu u kojoj će, gle čuda, nevoljno snage udužiti počudan par – generacijski udaljeni stariji inspektor, ne svojom krivicom javno osramoćen u tom manjem mestu, na zalasku životnog poleta i snaga, i vidno mlađa početnica, rigidna, nepokolebljiva i neustrašiva, ali takođe određena teretom porodičnih i ličnih trauma iz prošlosti. Naravno, već ovde je sasvim jasno da je reč o popriličnoj hrpi žanrovskih stilema i tropa, baš kao što su i autorska rešenja sigurno ušančena u ravni očekivanog, ali, kao celina, Park duša deluje koherentno, smisleno i vešto upakovano, te žanrovski pismeno i učinkovito, a taj povoljan ukus previše ne kvari ni par ne najumešnije usnimljenih kadrova i scenica, kao i na ređe mahove ne baš najsrećnije glumačke reakcije i kreacije, jer u srcu ovog nenametljivog a efektnog ostvarenja jasno i glasno bije srce zdravog i pravog, tek uslovno rečeno “malog” filma od čijih se autora u poželjno što bližoj budućnosti sa pravom ima i može očekivati i nešto atipičnije i zamašnije.