Proteklog vikenda Žika Šarenica je svoju emisiju radio iz Novog Beograda u gostima kod izvesnog privatnika u Tošinom Bunaru. Super, želeo sam da vidim kako će se Žikin vašar zavrteti u komšiluku, da se takoreći pogledamo u tom Žikinom ogledalu. I bi šta bi.
Pokazalo se da je ovo bila jedna od najgorih emisija koje sam gledao, jer se priča o Novom Beogradu svela na opšta mesta o brigadirima, radničkoj spavaonici, gradnji Centra Sava i nastup Nevernih beba, čiji pevač živi i stvara na obližnjoj Bežaniji.
Žika nije bio onaj brbljivi gedža koji je uvek komandant parade, nego seljače uplašeno velikim gradom. Ne bih sada da pomislite kako iz mene govori povređeni lokalpatriotizam, niti zlobni kritičar koji jedva čeka da npr. Žika podbaci pa da ga kritikuje, jer malo tv-autora je za srpsko selo učinilo ono što radi Žilijen. Problem leži u samoj suštini „Šarenice“ – a to je gorepomenuti vašar. Beograd je naprosto prevelik zalogaj, sa posebnim senzibilitetom, kulturom i supkulturama, mitovima, jezikom i modernošću – a to je neuklopivo u patrijarhalni, tradicionalni i konzervativni koncept „Šarenice“. Mogao bih da zamislim sličan debakl u Novom Sadu i tu se priča o gradovima završava.
Ne bi ovaj vašarski eksperiment bio ni prvi ni poslednji, da se ovih dana ne obeležava 50 godina televizije u Srba. Na RTS-u je direktor sa žaljenjem utvrdio da današnja televizija nema velikane poput Lole, Novaka i ostalih legendi – pa je ona zato ovakva kakva jeste. Tu tezu o televiziji kao ogledalu nacije već smo ranije čuli i ona je parafraza teze o sličnoj vezi između političkih stranaka, parlamenta i naroda.
Ne samo da je pogrešna nego je i opasna. Netačna je, jer ista ova televizija u „Trezoru“ pokazuje koliki je skok u nepoznato bilo otvaranje tv-studija, u veoma primitivnim uslovima sa ljudima koji nisu imali nikakvog iskustva. Sve pomenute legende su se učile u hodu, dakle neko je pre 50 godina imao petlju da u jednopartijskom sistemu dozvoli nekim klincima da se uče, zezaju i eksperimentišu. Nije se samo promenila činjenica da je televizija tehnički, ljudski i materijalno nastala na grbači Radio Beograda, jer radio je i onda i sada nalik starijem i siromašnijem burazeru koji daje za leba.
Druga nesrećna posledica paralele o narodu koji zaslužuje ovakve političare i ovakvu televiziju – tiče se poverenja, o kojem se neprekidno govori na javnom servisu. U reklamama se brkaju rejtinzi i poverenje, pa stičem utisak da nije u pitanju omaška već manipulacija. Iako građani izlaze na izbore i glasaju, istraživanja pokazuju da veoma malo veruju političarima, tako da bih poštovanje institucije – čitaj plaćanje pretplate – tumačio zaista velikom zrelošću gledalaca koji poštuju instituciju javnog servisa.
Kao pretplatnik i gledalac RTS-a i pripadnik tv-generacije, koju je tek u zrelosti sustigao internet, prosto imam želju da Srbija ima dobar javni servis. To je neobično važno, baš kao što je važno da ima dobar pravosudni sistem ili putnu infrastrukturu.
Takođe sam potpuno siguran da za razliku od one televizije pre 50 godina RTS danas ima beskrajno puta veće materijalne resurse, arhivu dostojnu BBC–ja i, što je najvažnije, gomilu mladih tv i filmskih autora kojima niko ne daje šansu.
Ono što je imala televizija u svojim počecima, a danas joj nedostaje (baš kao i politici) jeste vizija, što nije samo metafora jer je televizija vizuelni medij. Umesto toga prevladalo je ziheraško poslovanje i seljačko nadgornjavanje sa Pinkom. Ukoliko televiziju posmatrate kao javno preduzeće, koje je pod većim ili manjim političkim uticajem, onda je prirodno da će program pratiti senzibilitet i vrednosti vladajuće političke elite. Pomenuti Žika je bio tv slika i prilika narodnjačke Srbije, Koštuničine Srbije koja je glorifikovala tradiciju i sa podozrenjem gledala na modernizam.
Zato je Žikin neuspeh u Novom Beogradu možda simboličan krah jedne političke epohe.
Bilo bi, naravno, idealno kada bi javni servis bio autonoman, ali toliki idealisti zaista nećemo biti. Prema poslednjim istraživanjima, većina stanovnika/ gledalaca u Srbiji živi u urbanim sredinama. Našem javnom servisu želim od srca srećan 50. rođendan.
Televizija Srbije (devojački Beograda) je dama u najboljim godinama, samo 10 godina starija od mene, sa borama koje je sama zaslužila, sa burnom mladošću i, verujem, sa žarom tinejdžerke koja je u svojoj prirodi večito mlada.
„Vreme“ u svom njuzleteru vodi čitaoce na filmove „Histerija“ i novi film iz serijala „Ratova zvezda“, a poklanjamo knjigu „Rođaci sa Sicilije“ Leonarda Šaše. Prijava na njuzleter prosta i besplatna
Tri panela posvećena važnim pitanjima književnosti i kulture na 15. Beogradskom festivalu evropske književnosti, u vreme kad su razgovori o kulturi retki
Po oceni žirija Društva arhitekata Beograda, „Amfiteatar kulture“ Andreja Josifovskog Pijaniste je arhitektonski događaj 2025. jer prevazilazi okvir umetničke instalacije i postaje kritički komentar stanja kulture i kulturne politike u gradu
Jubilarni 15. Mikser festival biće održan u Novom Pazaru, gradu mladosti. Učestvuju Partibjekersi, Vroom, Marčelo, Amira Medunjanin i slični, a na programu su i pozorišne predstave
Četiri meseca pre početka 61. Oktobarskog salona nisu počele pripreme ove najveće likovne manifestacije u državi, a budžet je umanjen četiri puta
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Svi koje ja poznajem kažu da ne znaju nikoga ko glasa za SNS. E pa ja od 23. maja znam, a imam i dokaz za to. Videla sam komšiju u Ćacilendu
U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
