Slika i prilika

Proteklog vikenda Žika Šarenica je svoju emisiju radio iz Novog Beograda u gostima kod izvesnog privatnika u Tošinom Bunaru. Super, želeo sam da vidim kako će se Žikin vašar zavrteti u komšiluku, da se takoreći pogledamo u tom Žikinom ogledalu. I bi šta bi.

Pokazalo se da je ovo bila jedna od najgorih emisija koje sam gledao, jer se priča o Novom Beogradu svela na opšta mesta o brigadirima, radničkoj spavaonici, gradnji Centra Sava i nastup Nevernih beba, čiji pevač živi i stvara na obližnjoj Bežaniji.

Žika nije bio onaj brbljivi gedža koji je uvek komandant parade, nego seljače uplašeno velikim gradom. Ne bih sada da pomislite kako iz mene govori povređeni lokalpatriotizam, niti zlobni kritičar koji jedva čeka da npr. Žika podbaci pa da ga kritikuje, jer malo tv-autora je za srpsko selo učinilo ono što radi Žilijen. Problem leži u samoj suštini „Šarenice“ – a to je gorepomenuti vašar. Beograd je naprosto prevelik zalogaj, sa posebnim senzibilitetom, kulturom i supkulturama, mitovima, jezikom i modernošću – a to je neuklopivo u patrijarhalni, tradicionalni i konzervativni koncept „Šarenice“. Mogao bih da zamislim sličan debakl u Novom Sadu i tu se priča o gradovima završava.

Ne bi ovaj vašarski eksperiment bio ni prvi ni poslednji, da se ovih dana ne obeležava 50 godina televizije u Srba. Na RTS-u je direktor sa žaljenjem utvrdio da današnja televizija nema velikane poput Lole, Novaka i ostalih legendi – pa je ona zato ovakva kakva jeste. Tu tezu o televiziji kao ogledalu nacije već smo ranije čuli i ona je parafraza teze o sličnoj vezi između političkih stranaka, parlamenta i naroda.

Ne samo da je pogrešna nego je i opasna. Netačna je, jer ista ova televizija u „Trezoru“ pokazuje koliki je skok u nepoznato bilo otvaranje tv-studija, u veoma primitivnim uslovima sa ljudima koji nisu imali nikakvog iskustva. Sve pomenute legende su se učile u hodu, dakle neko je pre 50 godina imao petlju da u jednopartijskom sistemu dozvoli nekim klincima da se uče, zezaju i eksperimentišu. Nije se samo promenila činjenica da je televizija tehnički, ljudski i materijalno nastala na grbači Radio Beograda, jer radio je i onda i sada nalik starijem i siromašnijem burazeru koji daje za leba.

Druga nesrećna posledica paralele o narodu koji zaslužuje ovakve političare i ovakvu televiziju – tiče se poverenja, o kojem se neprekidno govori na javnom servisu. U reklamama se brkaju rejtinzi i poverenje, pa stičem utisak da nije u pitanju omaška već manipulacija. Iako građani izlaze na izbore i glasaju, istraživanja pokazuju da veoma malo veruju političarima, tako da bih poštovanje institucije – čitaj plaćanje pretplate – tumačio zaista velikom zrelošću gledalaca koji poštuju instituciju javnog servisa.

Kao pretplatnik i gledalac RTS-a i pripadnik tv-generacije, koju je tek u zrelosti sustigao internet, prosto imam želju da Srbija ima dobar javni servis. To je neobično važno, baš kao što je važno da ima dobar pravosudni sistem ili putnu infrastrukturu.

Takođe sam potpuno siguran da za razliku od one televizije pre 50 godina RTS danas ima beskrajno puta veće materijalne resurse, arhivu dostojnu BBC–ja i, što je najvažnije, gomilu mladih tv i filmskih autora kojima niko ne daje šansu.

Ono što je imala televizija u svojim počecima, a danas joj nedostaje (baš kao i politici) jeste vizija, što nije samo metafora jer je televizija vizuelni medij. Umesto toga prevladalo je ziheraško poslovanje i seljačko nadgornjavanje sa Pinkom. Ukoliko televiziju posmatrate kao javno preduzeće, koje je pod većim ili manjim političkim uticajem, onda je prirodno da će program pratiti senzibilitet i vrednosti vladajuće političke elite. Pomenuti Žika je bio tv slika i prilika narodnjačke Srbije, Koštuničine Srbije koja je glorifikovala tradiciju i sa podozrenjem gledala na modernizam.

Zato je Žikin neuspeh u Novom Beogradu možda simboličan krah jedne političke epohe.

Bilo bi, naravno, idealno kada bi javni servis bio autonoman, ali toliki idealisti zaista nećemo biti. Prema poslednjim istraživanjima, većina stanovnika/ gledalaca u Srbiji živi u urbanim sredinama. Našem javnom servisu želim od srca srećan 50. rođendan.

Televizija Srbije (devojački Beograda) je dama u najboljim godinama, samo 10 godina starija od mene, sa borama koje je sama zaslužila, sa burnom mladošću i, verujem, sa žarom tinejdžerke koja je u svojoj prirodi večito mlada.