Slavka, mašina za golove

Dokumentarni film Pele, Džaja, Slavka Dragane Kanjevac premijerno je prikazan 6. juna na specijalnoj projekciji u MTS dvorani, a uskoro će se naći na filmskim festivalima u Srbiji i regionu. Reč je o životnoj priči i fudbalerskoj karijeri Slavke Kanjevac, “mašine za golove”, kako su je zvali, koja je bila zvezda ženskog fudbala u bivšoj Jugoslaviji. Film nam predočava slatko-gorke anegdote iz života žene koja je samo želela da radi ono što voli, uprkos mnogim preprekama. Pratimo je od tinejdžerskih početaka u Prokuplju, preko “FK Mašinca” u Nišu, do zemunske “Sloge” i najvećeg uspeha, drugog mesta na nezvaničnom klupskom prvenstvu Evrope u Francuskoj. Karijeru je završila u Smederevu, gde i danas živi. Dragana Kanjevac, autorka filma Pele, Džaja, Slavka, diplomirani je filozof, ali je poznata i kao novinarka i rediteljka. Režirala je filmove Akademija republika, Sonja i Njujork: 6 sati ranije. “Ideja za film Pele, Džaja, Slavka rodila se kada sam na Fejsbuku ugledala arhivski snimak Slavkine igre”, kaže Dragana Kanjevac. “Fascinirali su me to vladanje loptom, ta veština i snaga, pa sam se obratila Slavki, koja mi je bliska rođaka. Snimak koji je objavila deo je polučasovnog TV filma o njoj, emitovanog na Televiziji Beograd 1976, pod naslovom Pesnikinja u šesnaestercu. Radi se o izuzetnom dokumentu, koji pokazuje i visok nivo televizijskog stvaralaštva tog doba. Slavka je bila potpuno spremna za moj film – imala je uređenu arhivu, kao pravi medijski profesionalac. Tako je bilo i na snimanjima, nema mnogo razvlačenja,
objašnjavanja – sve joj je jasno i sve se dešava na vreme.”

foto: alex

“VREME”: Ovo je priča i o položaju žene u “muškom svetu”. Fudbal je jedna od karakteristika muškog sveta, zar ne?

DRAGANA KANJEVAC: Fudbal jeste deo stereotipa o muškosti. Fudbal, pivo, tekme – tradicionalni muški zabran. Ženski fudbal ne vole ni neki naši legendarni fudbaleri. Opet, dok je u fudbalskoj Engleskoj u prošlom veku ženski fudbal bio pola veka pod zabranom, u Zemunu i Nišu osnivani su prvi ženski fudbalski klubovi. Ima tu mnogo protivrečnosti – Slavka je, krijući se, trenirala fudbal, ali opet, imala je gde da trenira, na siromašnom jugu u socijalističkoj Jugoslaviji.

Slavka Kanjevac je bila zvezda ženskog fudbala, ali je jedno vreme morala da radi teške poslove da bi preživela, jer je ženski fudbal čist amaterizam. Šta si sve saznala ulazeći u svet ženskog fudbala?

Slavka je prelaskom u “ŽFK Smederevo” dobila pristojan posao u osiguranju. Njen rad u ciglani – koji pominje u filmu – srećom nije dugo potrajao.

Tokom rada na filmu saznala sam mnogo toga, jer nisam znala ništa. Ima tu zanimljivih detalja. Na primer, na beogradskoj “Marakani” nije bilo reflektora 1976. godine. Kada je Slavka bila proglašena golgeterkom evropskog turnira u francuskom Montonu, naše igračice zemuske “Sloge” prvi put su tada igrale pod reflektorima. Zamislite taj nestvarni utisak – da ste obasjani svetlom reflektora na glatkom terenu. Zatim, zanimljiva je priča o tome kako je uprava “ŽFK Mašinac” iz Niša sedamdesetih godina osnovala agenciju za registraciju vozila ne bi li pokrila troškove kluba. U tadašnjoj štampi izašao je tekst u kojem se uprava kluba hvali kako igračicama neće biti isplaćivane plate, već će po potrebi dobijati novac za udžbenike – podnaslov teksta glasi “Opasni milioni”. To je taj socijalistički štimung, da niko slučajno nešto ne zaradi, pogotovo mlade devojke. A ideja je bila sasvim u duhu preduzetništva, za to vreme neuobičajena.

...

Poslednja rečenica koju Slavka izgovara u filmu glasi: “I dalje se borimo za ravnopravnost, jači su fizički, šta da radimo…” Kako ti to zvuči?

Ta njena izjava da su muškarci jači fizički… Slavka bar sa tim nikad nije imala problem – znala je da patosira momke koji joj dobacuju, ako smem da otkrijem porodične priče. Slavka u toj rečenici misli prvenstveno na uslove u sportu – ona se aktivno zalagala da se ženski fudbal profesionalizuje po uzoru na muški. Ja lično nisam sklona feminizmu, od mladosti sam imala averziju prema isključivim društvenim grupama i bilo kakvom “izmu”. Sada je to poprimilo razmere ideologije, što me tek ne zanima. Proklamovana ravnopravnost polova je, opet, jedno od dobrih nasleđa socijalističke Jugoslavije, kod nas žene glasaju od 1945. godine. Zanimljivo je da su pravo glasa žene u Švajcarskoj dobile tek 1971. godine.

Jako je interesantan kratak segment filma u kojem vidimo okupljanje veteranki kluba “Sloga” iz Zemuna, koje su i dalje aktivne. Kako je to izgledalo na licu mesta?

To nam je bilo prvo snimanje za film, bio je topli kraj aprila, trening se održavao u sali vazduhoplovne škole na Dorćolu. Te žene su neverovatne – direktne, otvorene, stalo im je do igre. Kada igraju, nemaju milosti jedna prema drugoj, bilo je tu i povreda i svega. Ali nema prenemaganja. Kada smo završili snimanje, kao da smo izašli iz nekog drugog, superherojskog sveta.

Zanimljivo je da u filmu sve vreme kao muzičku podlogu koristiš rumunsku narodnu muziku. Zbog čega?

Htela sam neku narodnu muziku za film, ali da opet ne bude iz nekog specifičnog kraja. I onda dobijem mejl od poznanika, politikologa iz Bukurešta, sa linkom za rumunsku pesmu kompozitora i harmonikaša Vasilija Pandaleskua, u obradi našeg ansambla “Damar”, snimak izvođenja na Kolarcu. Nisam mogla da prestanem da slušam tu pesmu sa savršenom strukturom i balkanskom emocijom. Koristila sam više obrada te kompozicije, u zavisnosti od trenutka koji želim da potcrtam u filmu. Ta slučajnost da u toku montaže filma dobijem mejl sa muzikom od čoveka kojeg sam srela jednom u životu – jedan je od dobrih primera jungovskog sinhroniciteta. I to me raduje.

Kakvi su dalji planovi sa filmom?

Premijera će biti početkom oktobra u okviru odloženog Martovskog festivala. (To je zaista ironija života – da promenite ime Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u “martovski”, samo da biste nešto kao uradili, a onda on bude u oktobru.) Film će zatim imati festivalski život, videćemo kako će sve to izgledati.

...

U ranijim svojim dokumentarnim ostvarenjima, ali i u svojim emisijama na brojnim televizijama, bavila si se uglavnom urbanom kulturom i njenim junacima, ovo je sada zaokret.

Deluje kao zaokret, a u stvari je sasvim prirodno, pošto se radi o izuzetnoj osobi iz bliskog okruženja. Često i ne vidimo te dragulje koji su nam pred nosom. Ima još takvih dragulja koje polako osmatram za sledeći film.

Beogradom si se često bavila u svojim emisijama i filmovima. Kako ti deluju grad i ljudi u njemu danas? Da li si optimista?

Grad je sve neudobniji za život, infrastrukturno. Obala Save na Starom gradu je zaposednuta – šta ćemo udisati, kakav vazduh, nije mi jasno. Ne znam šta će se dešavati sa potezom kod Beograskog sajma. Inače mislim da bi nam bio potreban Muzej televizije, možda baš u objektu na Sajmu iz kojeg je krenulo prvo emitovanje TV programa u Srbiji 1958. godine. To je jedna od retkih zgrada u Evropi tog doba namenski građenih za televizijsku stanicu. I šta, sad tu treba da bude neka zgradetina ili luna park za decu nove klase? Uništavanje baštine za račun banalnih kvadrata pogubno je i u poslovnom smislu – ako oduzmete mestu identitet, zašto bi neko živeo baš tu a ne na bilo kom drugom mestu sa istim tim pločicama i imitacijom luksuza? S druge strane, grad je pun turista, digitalnih nomada, živ je, kosmopolitski. Ta otvorenost prema pristiglima, koji se ovde brzo osećaju kao kod kuće, možda je i najveća vrednost Beograda. Zato mi je potpuno nebeogradski kada se naši sugrađani žale na došljake koji su, po njihovom mišljenju, došli iz nekakvih “vukojebina” i pokvarili im grad. Takve stavove promovišu i neki ugledni ljudi, koji se načelno zalažu za opšteljudske vrednosti. Optimista sam kada je reč o duhu ovog grada – za sada su mi beogradski ugostitelji najveća avangarda – shvatili su da mesta treba da imaju jak lični pečat, a imena lokala su duhovita i znatno bolja od slogana marketinških profesionalaca.

Tebe je teško smestiti u neku fioku ili folder. Možda je upravo to postignuće, da ne pripadaš nijednom krugu ili taboru?

Da znaš da i jeste postignuće, imajući u vidu da je to teži put. Mnogo je lakše kada ste u nekom taboru – ja jednostavno ne mogu da prihvatim gotove setove stavova. U tom slučaju ne dobijate nagrade, privilegije, niste na kojekakvim “listama”, ali imate slobodu da samostalno razmišljate, da ne morate da čekate ni pred čijim vratima niti da se smejete kad vam nije smešno. Mislim da bi me uništilo da moram da se smejem lošim fazonima.