Siva duhovna homogenizacija

Novosadski književnik Laslo Vegel primio je 13. marta u Budimpešti regionalnu Pulicerovu nagradu Mađarske, novinarsku nagradu koja je pre 15 godina utemeljena uz saglasnost naslednika Džozefa Pulicera, američkog medijskog magnata mađarskog porekla. Ovo priznanje Vegelu je dodeljeno za Vitgenštajnov razboj i Ispisivanje vremena u međuvremenu, knjige koje su proteklih godina objavljene i na našem i na mađarskom jeziku.

Pošto je u obe nagrađene knjige reč o dnevničkim zapisima, razgovor sa Laslom Vegelom počeli smo s pitanjem kako on objašnjava to što književnici u Srbiji sve ređe objavljuju publicističke knjige koje privlače pažnju, to jest, pitali smo ga kako on ocenjuje pisanje naših književnika o „javnim poslovima“, o „javnim stvarima“?

LASLO VEGEL: Protekla vremana nisu pogodovala refleksivnoj, samorefleksivnoj publicistici, hibridnom rodu koji ima i književnu vrednost. Vreme u kojem smo živeli, i u kojem živimo, više je bilo naklonjeno neposredno angažovanoj publicistici, koja direktno imenuje probleme i pojave. U takvoj vrsti publicistike, mada su se pojavili i pojedini novinari od formata i hrabrosti, novinarstvo je, ipak, pretežno postalo leglo banalnosti ili borbenog političkog šunda. U takvim prilikama, književnici su jednostavno izgubili mesto i prostor.

To se vidi i po sudbini književnika koji su, krajem osamdesetih i počekom devedesetih godina, bili alhemičari nacionalnih strasti. Oni su se tiho i postepeno povukli sa javne scene, jer nisu mogli spojiti ulogu mesija ili vizionara sa ulogom nadničara svakodnevice. Blizina vlasti im je uništila stil, jer je svaki novinar početnik uspešnije od njih manipulisao demagogijom. Zato su prešli u političare, ili su postali uvređene mesije, razočarani u svoje političke idole.

S druge strane, intelektualci i književnici koji su bili protiv košmara, onog koji smo proživeli, bili su izloženi permanentnim napadima, tako da su se u većini i oni povukli, ili su se javljali sporadično. Javne stvari prepuštene su političarima i profesionalnim novinarima, među kojima se – naglašavam – mogu naći odvažne ličnosti. A pored njih se pojavljuju „eksperti“ iz partijskih buketa i savetnici, kao izvidnici moćnih političara. Naravno, ovi akteri imaju važnu ulogu u javnim poslovima, ali polje nezavisnog, kritičkog uma se veoma suzilo, a novinarstvo je žanrovski osiromašilo. Sem retkih izuzetaka nije se formirao jedan nekanonizirani, subverzivni javni diskurs, ni u slučajevima kada je misao, sama po sebi, subverzivna u odnosu na konsesualni politički jezik.

„VREME„: Neki posmatrači nepodnošljivu prazninu naše javne intelektualne scene povezuju sa slomom „vladajućih ideja“ koje je zagovarala i koje, izgleda, i dalje zagovara srpska elita. Drugi smatraju da je, hvala bogu, prošlo vreme intelektualaca kao „očeva nacije„. Koja vam je dijagnoza bliža i šta po vašem mišljenju zaustavlja rađanje jedne nove, produktivnije matrice ideja koja bi i u Srbiji omogućila zbiljski dijalog?

Problem je da mi i dalje imamo ili želimo da imamo vladajuće ideje. Normalno je da postoje vladajuće partije, ali to ne znači da treba da imamo vladajuću ideju, jer ideje uvek treba ravnopravno da se takmiče na javnoj sceni, i da ne znamo koja je definitivni pobednik, a koja gubitnik. Možda će se tek posle više decenija prepoznati duhovni okviri koji su formirali naše vreme. A mi hoćemo sve ili ništa. I to odmah. Zbog toga se razvija jedna siva duhovna homogenizacija koja proizvodi pihtijastu, anonimnu vladajuću ideju, koja sve druge ideje žigoše kao otpadništvo, izdajstvo, tuđe i strano. Tako da nama ne nedostaje „jedinstvo“, nego nam nedostaju jasno definisane, racionalne razlike. I danas imamo pluralizam u jednoj korpi, što pokazuje da intelektualci još uvek pokazuju veliku ljubav prema moći. Ili nemoć prema moći, svejedno.

Iz te optike uočljivi su koreni traume današnjih intelektualaca. Oni su u vreme jednopartijskog sistema imali veliki moralni alibi za otpadništvo. I najmanja jereza je imala ogroman simbolički značaj. Imala je moralnu auru. U višepartijskom sistemu, ta vrsta aure nužno nestaje. Ali aura kao ideal još je živa, i ona je još delotvorna u strukturi mišljenja, onoj koja i dalje proizvodi patriote i izdajnike, a ne paralelne, konkurentske ideje. Ta situacija je, naravno, plodno tlo za romantičnu nostalgiju za intelektualnom elitom koja propoveda jedinu istinu. Ali ta retorika je potpuno izpražnjena, frustrira intelektualce, koji se ocećaju kao u vakuumu, jer brane jednu tvrđavu koja više ne postoji.

Možda bi se sa malo više intelektualne samoironije i skepse mogla prevazići ta kriza, pa bi se obezbedio i širi, raznolikiji kreativni duhovni prostor. Samo jasne razlike mogu nas spasiti. Jer, danas je sve haotično, ali razlike nestaju. Neko je pre podne nacionalista, posle podne levičar, a uveče liberal. Pre podne partijski, a posle podne nezavisni intelektualac. Sve to je moguće, ali ne ide zajedno.

Stalno se govori o nedovoljnoj snazi liberalnih nastojanja u Srbiji, dok ste upravo vi pisali da je moguće još veći problem što Srbija nema, da se izrazim pomalo ironično, „moderni konzervativizam„. Na šta ste mislili?

Mnogi su već konstatovali da Srbiji nedostaje jedna snažna leva, da kažem socijaldemokratska orijentacija. Tačno je. Ali možda je još veći problem da ne postoji jedna evropski kodificirana desnica, konzervativizam koji u centar svoga interesovanja stavlja nacionalnu perspektivu. U Evropi nije redak slučaj da nacionalna desnica nudi savezništvo levici i liberalima da bi se istisnula populistička desnica. Umesto toga imamo nacionalizam sa populističkim korenima, kao radikalnu negaciju kozervativizma i liberalnog nacionalizma.

Nije naš najveći problem to što postoji nacionalizam. To postoji u svim državama Evrope i, kako vidimo, posle izvesnog zastoja, on ponovo jača. Najveći problem jeste nacionalizam populističke geneze, koja je imala svoje masovno utemeljenje u socijalizmu. Ponekad više, ponekad manje. Kod nas je, na primer, posle 1971. godine doživela renesansu, a krajem osamdesetih je dovela do prave ekspolozije. Tada je, umesto da uđe u produktivnu tranziciju, populistička levica konvertirala u pupulističku desnicu.

Ljudi su vikali „crvena bando“; ma kakva crvena banda, oni su već bili kapitalisti sa feudalnim bojama, što nije nikakva novost u ovom delu Evrope. Populizam, međutim, nije rođen sa socijalizmom, nego vuče korene još dublje, u period izgradnje državnog kapitalizma bez stabilne građanske klase.

Posle pada Miloševića delimično se promenio politički rečnik, sve više se govorilo o „demokratskom nacionalizmu“, koji jeste tolerantniji, ali on se nije mogao odreći populističke tradicije, jer i sam upotrebljava pojam većine kao temelj redistributivne pravde. Tako da je nacionalizam moguće postao demokratski, ali ne i liberalan.

U tom smislu se ponašala i država. Tu mislim na važnu distinkciju Rejmona Arona: demokratija znači način izbora vlasti, a liberalizam znači ograničenja vlasti većine. Posle 2000. godine ispostavilo se da je i moderna, neka vrsta andergraund levice, i dalje u šoku, a liberalno-demokratska ideja je nemoćna, jer je tako duboko fragmentalizovana da ne može da se profiliše. Ta amorfnost je bio i ostao problem Demokratske stranke, koja je mali mikrokosmos skoro celokupnog političkog spektra u Srbiji.

Ispostavilo se da se nije formirala ni nacionalna desnica, odnosno evropski orijentisani konzervativizam. To je, inače, u postsocijalistčkim društvima veoma velika muka. Kako vidimo, posle Slovačke, setite se Mečijara, poslednjih nekoliko godina i Rumunija i Hrvatska pokazuju neke dobre znake da je tu muku moguće prevladati. Kod nas, još se ne vide putevi neke jasne kristalizacije, više postoji improvizacija u tapkanju u mestu.

Prvi znaci stabilizacije društva biće kada, unutar nacionalne desnice, populistički nacionalizam bude marginalizovan. Kada značajniju ulogu preuzmu konzervativizam i liberalni nacionalizam. Sami nacionalisti bi trebalo da nadvladaju populizam, da bi se stabilizovali na desnici.

Desničari u Srbiji, što je pomalo neobično, stalno viču da „vlast mora da sluša narod„, te da je „većinsko odlučivanje suština demokratije„. Kakva je onda sudbina manjina? Vi ste mnogo pisali, da se tako izrazim, o „potištenosti nacionalnih manjina“ – ali, šta je s drugim manjinama u ovom društvu?

Pa, desničari su u tome najbolji učenici nekadašnjih ortodoksnih, antimodernih levičara. I oni su razmišljali o masama, u velikim brojkama, o većini bez ograničenja. Topos mitinga, mase, neiskvarenog naroda, na primer, igra važnu ulogu i u jednoj i u drugoj retorici. Ona druga levica bila je modernizirajuća, jeretična, ili bar „anarholiberalna“. Između te dve struje odvijao se permanentni sukob u Jugoslaviji, u kome je pobedila populistička levica. Međutim, skoro isto to dogodilo se i na desnici. I na levici i na desnici jedan amorfni populizam pobeđuje „svoje“ liberale i demokrate.

Odavno je poznato da vladavina većine nosi u sebi opasnost tiranije većine, ako moć većine nije strogo ograničena ustavom, zakonima, institucijama, i što je veoma važno: društvenim kanonima. Što se tiče nacionalne manjine, tu nije dovoljna samo tolerancija, nego je potreban istinski pluralizam, prava koegzistencija. Potrebna je država koja ume da se ponaša i kao konacionalna država. Ta struktura nas inače očekuje u Evropskoj uniji, pa se i zato treba pripremiti.

Tolerancija nije dovoljna, zato što najčešće većina određuje meru tolerancije. To znači da ona ima monopol na vrednosne pojmove. I naravno, pri monopolisanju pojmova, gubitnici su sve manjine, samo što one još ne znaju da im je sudbina zajednička. Razne podgrupe su svakodnevno ponižene i uvređene.

I politička manjina nosi veliki egzistencijalni rizik, naročito ako čovek nema nikakvog partijskog kišobrana, jer naša država je još sveprisutna i troma, pa se zbog toga grubo meša u život pojedinca. Trebala bi nam jedna vitka i efikasna država koja utiče na razvoj društva, a ne pojedinca. Neka pojedinac u pluralističkom prostoru slobodno izabira one moralne vrline, vrednosne, kulturne sisteme koji njemu odgovaraju, saglasno ustavnim okvirima.

Postigli ste međunarodni ugled, a stalno se vraćate u naš prašnjavi Novi Sad. Da li to relativizuje vaše pisanje o osećanju nepripadanja?

Kada razmišljam o Novom Sadu, često mislim na Grasa i na njegov Gdanjsk. Ili na Magrisov Trst. Ima još takvih gradova u srednjoistočnoj Evropi – Košice, Temišvar. I u mnogim balkanskim gradovima taakođe postoji neka apokrifna tradicija, ljudi često nisu ni svesni toga. A mogao bih da govorim i o tome kako je o Beču pisao Jozef Rot ili Franc Doderer. Dvadeseti vek je bio nemilosrdan prema tim hibridnim gradovima. Možda je tu surovost najotvornije izražavao baš Hitler, koji je o Beču govorio kao o grešnom gradu koji oštro treba kazniti, to jest iskoreniti etničku hibridnost i razlike. On je to nazvao bolešću. Ali, možda će XXI vek biti razumniji, prema tim malim heterokosmosima jer, kako vidim, i Evropa će postati jedan složeni heterokosmos.

Možda onaj Novi Sad s kojim ja duhovno živim nikad nije ni postojao, ili je postojao samo delimično, kao jedna specifična kultura, kao jedna složenija, apokrifna tradicija. Tu sam odrastao, socijalizovao se. Bio sam svedok i saučesnik raznih lepih iluzija, delio sam neke nade. Često sam izjavljivao da je moja domovina moj meternji jezik. Rečenice su moje granice. Ali sve što je iza reči, i muk između dve rečenice, sve što je veoma teško izraziti rečenicom, to mogu zahvaliti Novom Sadu.

Pisali ste o fenomenu „ničije zemlje„, „brisanog prostora„, i govorili da se pomalo osećate kao čovek bez korena – ali eto priznajete da ste ipak ukorenjeni upravo ovde. Kako to?

Ovo vreme, mislim na poslednje skoro dve decenije, nije bilo moje vreme. Ni ono pre nije mi odgovaralo, ali sam imao bar nadu, jer pripadam jednoj generaciji koja je imala olovno teške utopije. To je bila i naša sreća i naša beda. I moja. Tačno je da sam tu ukorenjen, ali kao drvo, čiji koreni, da se izrazim slikovitom rečenicom Simone Vejl, nisu više u zemlji, nego gledaju i žude ka nebu.