Sezarija Evora

Taman smo Esmu Redžepovu smestili u pravilnu perspektivu sa Amaliom Rodriguez i Ma Dolores Pradero, kad naprasno prestade da važi ona stara Proleće je, a ja živim u Srbiji. Naime, najnovija kilava vlast ne samo da nas je dogurala do sankcija (…a baš nam krenulo) nego je ukinuto i proleće pa umesto Prvog maja valjda odmah čekamo 29. novembar. Hladnoću, sneg i strah prasića razvejao je međutim Sava centar ponovivši i drugo od svoja dva post-NATO gostovanja na portugalskom: pre godinicu Madredeus, sada Cesari(c)a.

Dašak ekvatorijalnih vetrova i mreškanje Atlantika stigli su nam iz Zagreba (dve večeri u „Lisinskom“) na putu ka Stambolu, u okviru baka-Evorine turneje uz njen osmi studijski album Sao Vicente Di Longe (2001, Lusafrica/BMG – ovde dostupan kroz Automatik). Pošli su naravno s njenih Zelenortskih ostrva (Cabo Verde) gde su se u lukama flamenko i fado poslednji put grlili na putu iz Iberije ka Amerikama; odskočna daska za pečalbu u Brazilu, Meksiku i Kubi, malecki arhipelag na kome je zelena u novom viđenju boja nade (Regresso). Mora da je život tamo lak & lep… za razliku.

Sezarija zna da je njena zemlja minijaturna, to je i čini većom. Trpeli su portugalsku vlast pet vekova (do 1975), a njihov bluz/sevdah/dert zove se sodade. Toliko zasad o Balkanu, osim da je velika sala SC-a bila puna pažljive publike a pošto nam je vlast opet malko normalnija, svoje redove zauzimali su i ministri i diplomate.

Pravi, diskografski uspon doživevši kroz Svetsku muziku 90-ih, S. Evora je i kod nas piratski poznata prvenstveno zbog Best Of, pa u programu ima i starijih numera (Sodade, Sanque de Beirona). Prefinjeni, uigrani septet (udaraljke, klavir, dve akustične i bas-gitara, violina i saksofon, naročito sopran) „odao“ je uticaje sambe, tanga, kubanskog sona, Grapelija, ali i sefardskih tugovanki; muški prateći vokali retko dublji od njenog.

Ni reč upućena publici, osim predstavljanja muzičara, ali dobro je slušati i pesme na nepoznatom jeziku, kad vam se značenje ne meša u raspoloženje. Uzdržanost izvođenja na koncertu Sezarije Evore, podržana malim odstupanjima u tempu i dinamici, može zavarati da uživajući ne primetite odmah tužbalice. Kreoli sa Cabo Verde zovu ih Morna, a veselije Coladera; kod Sezarije stihovi su neretko uopšteni, zemljani kao u (naivnoj?) afro-lirici, svakako životni i optimistični, majčinski i obuhvatno ljubavni, a zablistaju čak i u engleskom prevodu (Sabor de Pecado).

Novi Sao Vicente Di Longe kako i priliči world-zvezdi sniman je u Parizu, Havani i Riju s gostima (Caetano Veloso, Compay Segundo & Co, Bonnie Raitt), u rasponu od šaljive Nutridinha do dirljive Negue samo uz klavir (u studiju, Chucho Valdes), međaše i u SC-u dok nešto nije puklo u ozvučenju pa se pevačica s bendom ubrzo povukla s bine bez ikakvog objašnjenja. Poduže, stojeće ovacije u potpuno osvetljenoj dvorani mešale su se s neskrivenim negodovanjem jer je nastup trajao samo sat i četvrt – opravdano nezadovoljstvo svih koji su platili po 600 din, a organizator najavljivao bar dva sata programa, valjda prizivajući „prošli put“ – ali, od bisa ni traga. Uostalom, reklamirali su Bosonogu divu (po debi-albumu La Diva Aux Pieds Nus, ’88, Lusafrica) tako uporno ko da je manekenka za podno grejanje.

Kasnije, u slučajnom susretu sa Sezarijinim sviračima, neslužbeno saznajem da je lom bio u scenskim monitorima, poremetivši ovu delikatnu muzičku kutiju; posebno ih je iživciralo što se gotovo isto dogodilo i čuvenog „prošlog puta“. Što se mene tiče, možda i bolje da je Bosa(nka) skratila, prosto da ne rizikujemo da i ona zapeva nešto Bregino.