Seta i žar, s pevanjem i žongliranjem

Žongleri, mađioničari, klovnovi, akrobate, trbuhozborci, gutači vatre, hodači po žici, trapezisti, ukrotitelji životinja, prenapregnut glas najavljivača pojačan megafonom… Uz tipičnu muziku, ples i kružne šatre ovo su likovi koje obično vezujemo za cirkus. Sa druge strane, dive, primadone, orkestri, horovi, dirigenti, koloraturni glasovi i operske kuće asociraju na konvencionalnu (romantičarsku) operu i elitni status koji ova umetnost često uživa. Cirkus i opera obično egzistiraju kao dve odvojene umetnosti različitih istorija, infrastruktura i institucija. Međutim, Filip Glas, američki kompozitor repetitivne muzike i jedan od najplodnijih i najznačajnijih autora savremene opere, shvatio je da granice između cirkusa i opere možda i nisu tako čvrste kao što bi se to na prvi pogled moglo učiniti, i komponovao je Danonoćni cirkus (Circus Days and Nights), cirkusku operu. Premijera je bila u operskoj kući u Malmeu u Švedskoj 29. maja, onlajn i uživo. Reč je o koprodukciji Opere u Malmeu i cirkusa Cirkör, a izvođenja su na repertoaru do 13. juna i moguće ih je pratiti putem interneta.

Glas je odavno fasciniran poezijom Roberta Laksa (Robert Lax), pesnika neuobičajenog umetničkog puta koji je, između ostalog, proveo neko vreme živeći sa cirkuskom trupom, nakon čega je nastala njegova zbirka pesama Danonoćni cirkus. Laksovo prijateljstvo sa slikarom Edom Rajhartom (Ad Reinhardt) inspirisalo je pesnika koji je neretko koristio repetitivne strukture i nazive boja u svojim stihovima. Bez sumnje je to bila jedna od zajedničkih spona sa umetničkim krugom minimalističke i konceptualne umetnosti iz kog je Glasova poetika potekla. Glas je već neko vreme posedovao autorska prava za korišćenje Laksove poezije i njeno scensko izvođenje. Cirkuska rediteljka i umetnička direktorka cirkusa Cirkör Tilde Bjorforš (Tilde Bjorfors) učestvovala je u postavci Glasove opere Satjagraha o Mahatmi Gandiju. Tada je na sceni upotrebila cirkuske umetnike i produkcija je doživela veliki uspeh. Kada su se Glas i Bjorforš nakon produkcije sreli, kompozitor je shvatio da je konačno našao i „svoj cirkus“ sa kojim će se upustiti u kreiranje novog operskog dela o kome je već neko vreme maštao. Zajedno sa Glasovim dugogodišnjim saradnikom Dejvidom Henrijem Hvangom (David Henry Hwang) Bjorforš je napisala libreto zasnovan na Laksovoj poeziji, a zatim i režirala ovo opersko delo.

foto: mats bäcker

Opera se sastoji od prologa i jedanaest scena. Likovi su mladi Robert Laks kog interpretira sopran (u alternacijama Elin Rombo / Margaux de Valensart), stari Robert Laks (Jakob Högström / Anton Ljungqvist) koji se priseća svog života sa cirkuskom trupom porodice Kristijani, Robert Laks kao dete (Methinee Wongtrakoon), zatim gospodin i gospođa Kristijani (Simon Wiborn i Karolina Blixt), njihovi sinovi-akrobate Mogador (Nikolas Pulka), Belmonte (Aaron Hakala) i Paraito (Andreas De Ryck), Bruno, bivša cirkuska zvezda (Lars Johansson Brissman), Julija (Susanna Stern), žongler Enriko Pasteli (Peter Åberg), trapezista La Luiza (Pierre Heault), akrobatkinja Penelopa (Bia Pantojo) i siroče, ukrotitelj lavova (Methinee Wongtrakoon). Radnja ovog dela nije linearna, pre bi se moglo reći da je reč o izabranim slikama iz života cirkuske trupe – podizanju šatre, rasklapanju šatre, raznim tačkama u toku cirkuskog nastupa, poetici rigoroznog vežbanja, druženju cirkuske porodice i opuštanju uz logorsku vatru…

Život putujućih umetnika cirkusa koji umetnost nose i predstavljaju, neprekidno se seleći iz mesta u mesto, uveliko korespondira i sa životom muzičara, kako u vremenima prošlim tako i danas, izuzimajući trenutnu paralisanost scena izvođačkih umetnosti usled pandemijskih pravila. Analogija sa životom putujućeg muzičara kakav jeste i Filip Glas, koji je sa ansamblom koji je formirao (Philip Glass Ensemble) izgradio sopstvenu karijeru i proputovao planetu, opipljiva je. Neka vrsta autobiografske sete, ali i žara provejava kroz ovu produkciju. I možda prvi put otvoreno u operi, 84-godišnji Glas u ovom delu na sceni problematizuje i čini vidljivom instituciju „skrivenog rada“, sve ono što se dešava iza scene, sve one nevidljive ruke koje omogućavaju magiju scenskog spektakla, bio to cirkus, opera, muzika, ples ili pozorište. Solidarnost sa saradnicima i vera u njih izvučene su u prvi plan kroz nekoliko replika koje cirkuski umetnici tokom predstave izgovaraju: „Moraš verovati da ćemo te uhvatiti ako budeš pao“ i „Ne smeš se plašiti grešaka, jer svaka greška je nova šansa!“

foto: mats bäcker

U dramaturškom pogledu najzanimljivija intervencija koja je uvedena ovim delom je njegova ambivalentonst. U prologu je lik starog Laksa koji se igra maketom cirkusa, vidimo ga kao senku na površini cirkuske šatre, dok se cirkuski simboli takođe kao senke kao na ringišpilu okreću ukrug. Laks je na sceni u dijalogu sa mlađim verzijama sebe, a melanholično repetitivna Glasova muzika gradi setnu atmosferu naglašenu kabaretskim mirisom koji dopire ponajviše iz sjajno interpretirane deonice harmonike, kao i bas-trombona.

Delo počinje kao opera u kojoj se glavni lik seća svog života u cirkusu. Međutim, već u prvoj sceni taj cirkus postaje „stvaran“ i scena na trapezu se odvija pred našim očima. Ta scena je ujedno oživljeno cirkusko sećanje starog pesnika, a sa druge strane cirkus izvođen uživo na operskoj sceni, a uz muziku Filipa Glasa. Ta ambivalencija dramaturški je prisutna tokom čitavog dela i dosledno je sprovedena. Svedočili smo tačkama na trapezu, klackalici, žongliranju, improvizovanoj letećoj vrtešci, čoveku koji postaje neka vrsta rotirajuće buktinje, ispaljivanju čoveka iz topa itd. Iako bi neke scene profitirale od skraćivanja, iako je u nekoliko navrata zasmetala patetičnost u donošenju teksta koji na sceni govore umetnici, ipak te manjkavosti ostaju u senci radikalne ideje da cirkus i opera neraskidivo urastu jedno u drugo u ovom delu. To njihovo urastanje deluje sasvim prirodno, navodeći na razmišljanje da su ove dve umetnosti moguće daleko bliže jedna drugoj nego što smo to do sada sebi dozvoljavali da priznamo.

foto: mats bäcker

Kao što je to često slučaj u Glasovim operama, simfonijski orkestar zamenjen je najrazličitijim kamernim ansamblima. Ovoga puta brojno sveden, ali zvučno snažan i nasleđem cirkuske muzike oneobičen ansambl predvodila je akordeonistkinja Mina Veurlander (Minna Weurlander), a u njemu su violončelo (Viktor Nordliden), violina (Inga Zeppezauer), klarinet (Blagoj Lamnjov), truba (Oscar Fransson), bas-trombon (Martin Jönsson) i udaraljke (Sigvald Fersum). Horom Opere u Malmeu dirigovala je Elena Mitrevska. Harmonika je briljirala donoseći Glasove melanholično repetitivne pasaže, fragmente koji su mestimično neodoljivo podsećali na Bahova orguljska dela, kabaretsku muziku, muziku koja „trbuhozbori“ (u cirkusu često uz klovnovske gegove), gde se harmonici u prvom planu pridružuje i trombon. Cirkus je svet, a svet je kao cirkus, čini mi se da je ovako zazvučala jedna od tekstualnih replika. Melanholičnost Glasove muzike i njena prilagodljivost vizuelnim sadržajima i ovoga puta su uspele da preoznače kontekst čitavog spektakla i postave relevantna pitanja u vezi sa operom, cirkusom, muzikom, ali i svetom danas. Simbolično „bubnjanje“ na početku i na kraju opere je upozoravajuće, moguće i odbrojavajuće, dok Glasova mogućnost da reizvede sopstvene poetičke koordinate u još jednom novom kontekstu nastavlja da fascinira.