Na čudan su se način izmešali/uskomešali pojmovi „mejnstrima“ i „alternative“ ili pak „andergraunda“ u savremenoj umetnosti, pa se ponešto od te tobožnje pometnje – a zapravo posve normalnog prevrednovanja ustajalih pojmova i aršina – doklatarilo i do našeg svračijeg zakutka, primilo se, pustilo makar i kržljuckavo korenje. Tako je to i u likovnim umetnostima, i u muzici svih zamislivih vrsta, pomalo čak i na filmu i u pozorištu, jedino je svet naše pravoverne i pravolinijske „književne produkcije“ ostao manje-više isti kaogod u doba kad je Đura Jakšić još svetom hodao; tačnije, nije ni književnost ostala ista, a ni ličnost i uloga njenog stvaraoca, nego su naši književno-akademičeski umovi ostali sivonjski uporni u svom prašnjavom poimanju nj.v. Pisca; kogod, pak, tom zamišljenom podobiju iz bilo kojeg razloga nije odgovarao, imao je biti tretiran kao – u najboljem slučaju – nezvani gost na svetom tlu Književnosti, neko koga ćemo gospodski otrpeti jer smo isuviše lepo vaspitani, ali ćemo se potiho pobrinuti da mu čim prije vidimo leđa…
U tekstu koji sledi govorimo o novim, pažnje vrednim knjigama onih koji nisu pisci „po pe-esu“ (ali jesu – ko manje, ko više – po pozvanju i talentu) i koji u lokalnom „književnom životu“ jedva da i postoje, em zato što inicijalno dolaze iz nekih drugih (ne)umetničkih branši, em zato što su životnim stilom i svetonazorom inače pripadni Drugoj Strani, margini i alternativi lokalno kanonizovanim i katedrizovanim vrednostima.
Čitaoci ovog nedeljnika odavno znaju da čitanje „Vremena“ nije bezopasno i bez nusposledica, ali možda nisu slutili koliko daleko sve to može da vas odvede. Recimo, čak dotle da napišete memoare, isaprovocirani nečim što ste unutar korica „Vremena“ pronašli. E, baš se to dogodilo Radovanu Hiršlu, istaknutom akteru beogradske likovne scene – izvan mejnstrima, ali nipošto nepoznatom i nepriznatom – još tamo od šezdesetih, a koji već dvadesetak godina povučeno živi u mirnoj Švajcarskoj. Evo prve rečenice njegove debitantske (u šezdesetom letu života!) knjige Žvaka za ludaka (Prosveta, Beograd, 2006): „Onda je stiglo „Vreme“ u kome neki novi, mladi, beogradski slikar objašnjava kako Beograd nema tradiciju andergraund scene, kako tako nešto nikad nije postojalo i, jebiga, on i njegova ekipa su, kao, prvi i, kao, osnivači beogradske andergraund scene.“
Mrzi me da preturam po starim kompletima novina ne bih li ušao u trag grešnom „mladom slikaru“, ali ko god on bio, njegova je odviše nadobudna izjava porodila jednu ne baš malu kolateralnu korist. Hiršl se, naime, najedio i rešio da mladom slikaru dokaže kako Nema Pojma, i kako je i pre njega bilo nečega; ne verujem da će mu ovaj poverovati u to, jer su svakojaki Pompezni Diskontinuiteti sastavni deo jednog otužnog i bednog ovdašnjeg kontinuiteta, primitivno-ritualni način na koji se ovde stupa na javnu scenu: ne samo odsecanjem glava prethodnika nego i potonjim uveravanjem da ovi nisu ni postojali. Žvaka za ludaka, međutim, ispunjava mnogo važniju svrhu. Ova ogoljena, brutalno antipatetična ispovest bivšeg narkosa-veterana, hipi-prvoborca i čoveka koji je do balčaka odživeo sve (sup)kulturne oluje od prvih bit-igranki pa do dekadencije i raspadanja „novog talasa“ – a sve vreme srčano boraveći u samom njihovom epicentru – knjiga je posve izvan svakog šablona, kniga-događaj u onom važnom, ne-industrijskom, izumirućem smislu reči. Nasuprot sugestiji iz sopstvenog naslova, Žvaka za ludaka je subjektivno, a pouzdano svedočanstvo o jednoj epohi koja nas je sve (ovako ili onako) formirala, pisano sa pozicije društvenog „marginalca“, umetnika koji je – pre svega zahvaljujući izvesnim svojim „lošim navikama“ – godinama imao više posla sa dilerima i uličnim pozornicima nego sa galeristima i kritičarima, ali koji je učesnik i lucidni svedok (slobodno se krećući po društvenoj i prostornoj vertikali i horizontali) jednog grada i jedne zemlje u čijim razvalinama mi dan-danas obitavamo, pokušavajući da stvorimo nešto novo, mada uglavnom ne znamo tačno šta. Prateći jedan uzbudljiv životni put, od golotrbog detinjstva u (još) posleratnim pedesetim, preko kojekakvih, tada pomodnih, kosijanerskih putešestvija po Dalekim Istocima (mnogi će se tehno-konzument, recimo, iznenaditi još kad su ono njegovi preci otkrili famoznu indijsku državu Goa…), a pre i izvan svega minuciozno portretirajući duh, ljude i navade kulturološki prevratnog vremena sazrevanja YU-društva, Hiršl uspeva da mu Žvaka za ludaka na svakoj svojoj stranici bude pre svega jedno upečatljivo pretresanje vlastitog života, bespoštedno prema sopstvenim posrtanjima – kakva, jelte, „primerni građani“ drže pod trostrukim ključem – a da, kao uzgred, bude i hronika turbulencija jednog bivšeg života, onog čiji se društveno-epohalni kontekst u međuvremenu rastočio u ništavilu. Pri tome je Hiršl pisac sigurne ruke, možda nesklon bravurama, ali pouzdan surfer kroz sopstvenu Priču; voleo bih da se nešto slično može reći za većinu ovdašnjih Književnika Sa Dna Kace, doživotnih i odživotnih pretplatnika na kojekakva gromopucatelna priznanja & titule. Razume se, ova će knjiga ostati uglavnom neprimećena i kritički nevrednovana; razume se još nešto: nemojte dopustiti sebi da ne pročitate jednu od najbitnijih knjiga pisanih na srpskom 2006. godine.
Četvrt stoleća mlađi od Hiršla, Vladimir Krakov (u civilstvu Vladimir Marković Kraka, gitarista grupe Presing) takođe se prepušta nekoj vrsti (uslovno) „memoarskog“ štiva, ali prostorno-vremenski mnogo fokusiranijeg: radnja se njegovog roman(čić)a Kralj komaraca (Ammonite, Beograd 2006) odvija u Londonu, na samom ulazu u devedesete godine XX veka. Kakav sjajan povesni trenutak: na „globalnom“ nivou, Berlinski zid tek što je pao, i čak se i zapadna Evropa – pa i od istorijskih vetruština vazda solidno zaštićena good old England – menja iz temelja, mada toga u tom trenutku još niko nije uistinu svestan; na „našem“ nivou, na Balkanu se zakuvava jedan prljav i ogavan rat, i sve što je do tada sačinjavalo Naš Svet samo što se nije srušilo. U tom je kontekstu čak i sam „boravak u Londonu“ – onom koji, dakle, nije trajno, iseljeničko pribežište – neka vrsta zaostatka inercije tog Starog Sveta koji će nestati koliko sutradan, čim naš deo Balkana svečano napusti matičnu planetu.
Centralni lik romana Miloš Brodar kao da je u epicentru karusela „londonske revije ludosti“, suočen sa posvemašnjim emigrantskim beznađem, prinuđen da skvotuje sa multi-kulti marginalcima svih vrsta, razdiran između ljubavne priče koju je (da li?) ostavio za sobom kod kuće i one koju će (možda) tek započeti, prinuđen da preživljava radeći sve luđe poslove na crno, susrećući se u imperijalnom ljudskom mravinjaku sa svakojakim egzemplarima iščašene ljudskosti, od kojih onaj nipošto najmanje čudan pripada starom srpskom emigrantu… Razložno aludirajući na Orvela („Niko i ništa u Parizu i Londonu“), Krakov svog Kralja komaraca komponuje kao uvod u „tamnu stranu grada, govor ulice“ (što bi rekao jedan fudbalom opsednuti emigrant), kao jednu, dakako, ne odveć originalnu priču – taj mestimični višak ordinarnosti jeste jedina relevantna zamerka Krakovljevoj knjizi – ali će taj nedostatak biti izobilno kompenzovan piščevim škrtim, svedenim lirizmom, ugodno iznenađujućom moći (za jednog, jelte, romansijerskog početnika) da iz manje-više anegdotalnih crtica o emigrantskom glavinjanju i preživljavanju izvuče više nego što one „objektivno“ sadržavaju, što će reći da je Kralj komaraca „zaživeo“ tamo gde je i najbitnije i najteže: u jeziku, a što pak znači da je njegov pisac dovoljno odmakao od pukog – fingiranog ili stvarnog – (auto)biografskog hroničarenja, i da su njegovi likovi uistinu prokrvili ovim romanom… Na koncu, balkanski Đavo dolazi po svoje, a Miloš se… hm… odlučuje da ipak zakorači ka Kontinentu, mada dobro znajući da grabi ka Velikoj Pomrčini. Ali ne pre nego što izgovori glavni zen-koan ovog romana: „Oktobar je nežan kao vojni frizer“. U Londonu, ali i drugde.
Radovan je Nastić mnogima poznat kao legendarni „lutajući reporter“ Radija B92, još iz onih davnih vremena dok je taj program uistinu postojao kao nešto više od Pauze Između Reklama (te kao jedan od poslednjih Mohikanaca mučki ubijenog „Ritma srca“, simboličkog kraja dugog umiranja one „devedesetdvojke“ na kojoj i uz koju se odrastalo). Prošle godine Nastić je objavio „šokantnu“, snažnu knjigu Bensedin, jedan od bitnih, a zanemarenih momenata književne 2005; novi Nastićev uradak …I napravim se da je sve u redu (Red Box, Beograd 2006) zapravo je kolekcija njegovih blogerskih istupa od decembra 2005. do marta 2006, nelinearno-nehronološki razbacanih po stranicama ove proze koja se otima „standardnim“ žanrovskim definicijama: ni roman, ni priče, ni dnevnik, nedajbože esejistika… Nedavno je hrvatsku književnu scenu zapljusnuo pravi talas oknjiženih blogera koji su postali nove književne zvezde – o tome valja li to štagod izvestićemo kad uzmognemo… – a na ovdašnjoj je sceni Nastić po svoj prilici prvi probio led. S kakvim uspehom? Hjah, čudna mi čuda, blog kao blog samo je još jedan „medij“, ni zaslužan ni kriv za bilo šta, mada ipak: radikalna „demokratizacija“ javnog diskursa koju je omogućio, uz poneku dobru stvar i ponekog novootkrivenog Autora, donela je svetu i nepodnošljivu količinu ispraznog i beznačajnog brbljanja i laprdanja (koje, avaj, još raste ludačkim tempom); bloger je po prirodi stvari „samozvanac“, a „bezobalna“ priroda njegovog sajber-medija prosto ga mami na raspričanost i u nesnosnu trivijalu sestro-moja-slatka ispovednog diskursa o svakom, da prostite, prdežu koji blogujući subjekt blogoizvoli ispustiti. Nastić se u tom neravnopravnom duelu s „parazitskom“ naravi medija ipak držao časno, uglavnom uspevajući da odstrani viškove, mada bi knjizi – koja je probirljiva, pa ne trpi što ekran trpi – koristilo da je sažetija za nekoliko desetina strana. Nastić je uvek „jak“ – slagao se čitalac s njim ili ne – onda kada javno isteruje lične demone (a ne znam ama baš nikoga ko to radi tako nekalkulantski i neisfurano kao on), ali nije za bacanje ni onda kada freestyle konta o svemu što vidi i čuje oko sebe, a što ga nervira ili na bilo koji drugi način inspiriše na komentar, a ovaj pak varira od ne baš impresivnog postadolescentskog angsta i infantilnog inadžijskog „desničarenja“ pa do zaista sjajnih opservacija za kakve bi mnogi umišljeni „analitičari društva“ prodali dušu, samo kad bi je imali. Knjiga bolja na parčiće nego kao celina, ali vredna svake pažnje, jer takvi kao Radovan ovde više ne rastu, a pravu ćemo nestašicu takvih tek osetiti, kad potpuno zavlada diktatura jednoobraznih japi-androida. A omiljeni citat? Evo ga: „Tada još nisam izgledao kao idiot, ali uzimao sam zalet“. Savršeno!
Nenad Racković zvan Džoni – performer, glumac i, naprosto, umetnik opšte prakse „podzemnog“, off-Beograda – objavljuje, evo, već treću knjigu proze Nesavladiva priča (Fabrika knjiga, Beograd 2006), a ja sve nešto ne mogu da se setim da je iko ikada pisao o nekoj od njih?! Klasični razlozi ovog zaobilaženja su izloženi na početku ovog teksta, ali ima tu još nešto: poslovično „rastresita struktura“ Rackovićevih što-na-um-to-na-drum verbalnih slapova, (pre)slobodno nizanje asocijacija koje Džoni R. ležerno nakarikava na priču kao ražnjiće na motku, sve se to opire klasičnoj „interpretativnoj“ aparaturi, sve to beži celomudrenom raščlanjivanju, analiziranju, razvrstavanju, sve to isklizava i migolji iz kritičarske ruke. Pa ipak, iole usredsređeno čitanje (i) Nesavladive priče pokazuje da se iza te obrazine „ludila“ i te kako pomaljaju obrisi pripovedačkog – i ispovednog, što da ne – „sistema“, mada ovaj jeste i ostaće udaljen od svake Konvencije. Bilo da Racković „neće“ ili „ne ume“ da pripoveda „klasično“, njegova je Nesavladiva priča vredna stanovitog truda, jer se u njenim instinktivno znalački (!) zapretanim slojevima daju iskopati krhotine izvanrednog narativa o odrastanju u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih, o represivnoj naravi vojske, škole, policije i drugih milih nam institucija, o malograđanskom cirkusu glede seksualnosti, i koječemu drugome, a što mahom nema ko drugi da podeli sa vama. O da, i priča o nestalom, umrlom, a i za života odsutno-prisutnom Ocu, o toj zaštićujućoj i pritiskajućoj figuri koja se nadnosi nad svakog Sina otkad je sveta i veka, i o čemu se priče uglavnom i pričaju, a ova je Rackovićeva – kad je otrebiš od okolne piljevine – jedna od boljih, važnijih, surovijih i nežnijih koje sam pročitao za dugo, dugo unazad. Tja, bilo bi sjajno da, kad tad, Džoni krene ka čitaocu, a čitalac ka Džoniju, i da se nađu negde na pola puta. Jer, što veli Džoni, „toliko je danas umetnosti, na sve strane, da je to žalosno“.
