Samo treba preći crtu

Kada je u septembru 2016. godine u Beogradu preminula Danica Mladenović, majka frontmena EKV-a Milana Mladenovića, za njom je ostao testament u kojem je zatražila da se osnuje zadužbina njenog sina. Od tada su prošle pune tri godine, a za koji dan će biti 25 od kako Milan Mladenović više nije sa nama. Na njegov rođendan 21. septembra, novoosnovana Zadužbina Milana Mladenovića prvi put je dodelila regionalnu nagradu „Milan Mladenović – čuvar istine, slobode i pravde“, kojom se nagrađuje muzičko delo od izuzetne vrednosti. Nagrada, za koju mogu konkurisati autori sa prostora cele bivše Jugoslavije, otišla u ruke pop noise benda Artan Lili iz Beograda. Od 2012. kada su osnovani, Artan Lili je nastupao u svim zemljama našeg govornog područja, stvorio desetine pesama koje ispipavaju puls društva i izdao dva studijska albuma. Ove nedelje počeli su da rade na trećem. Za pevača i gitaristu benda Bojana Slačalu (1977), žiri u sastavu Zoran Kostić Cane, Vasil Hadžimanov i Aleksandar Žikić kaže da je „jedan od najtalentovanijih autora novije generacije“. Može se reći da je ovom nagradom u lanac međugeneracijskih muzičkih veza čvrsto zavarena nova karika: članovi benda Artan Lili pripadaju upravo generaciji koja je neposredno stasala na liku i delu Milana Mladenovića.

„VREME“: Šta za vas znači nagrada Milan Mladenović, koja nosi ime jednog od idola generacije kojoj pripadate?

BOJAN SLAČALA: Uticaj Milana Mladenovića na čitav naš bend bio je ogroman – može se reći da nam je ofarbao detinjstvo svojim bojama. Ja sam sa njim prvi put došao u dodir preko brata, koji je slušao celu tu ekipu. Zapamtiš taj glas, muziku i misli. Od najranijeg detinjstva nosim tog čoveka sa sobom. Kad čujem „Milan Mladenović“, ja se ne setim nijedne njegove pesme. Umesto toga, imam osećaj pravičnosti, pomislim na dobrog čoveka koji je na najbolji mogući način uticao na omladinu koja je tada stasavala. Danas mi je jasno koliko je važno što je bio takav kakav je bio. Uspomena na njega, kojeg nikad nisam slušao uživo jer sam bio previše mali, u sećanju mi je jaka koliko i uspomene na druge ljude koji su mi mnogo značili u životu. Ukazao nam je na crte koje se ne prelaze. Osim toga, Milan Mladenović i Anton iz Partibrejkersa su moji idoli što se tiče gitare. Kad slušam njihove izvedbe na gitari, imam utisak kao da mi nešto pričaju.

Nagradu ste dobili za pesmu D.E.P.R.A. koja kaže „neproduktivna depresivna lenjost i ti“…

To „lenjost“ je individualni zdravstveni fenomen koji je kod nas prerastao u društveni. Barem ja imam osećaj da ovo društvo pati od depresije, učmalosti i lenjosti. Jedno uspavano društvo teško može da izrodi velike glave koje će pokušati nekom nešto da znače, a samim tim da nešto i promene.

I druge vaše pesme su društveno angažovane, ali ne i politički. Čemu otklon od politike, kakav imaju i mnogi mladi koje često kritikuju da su apolitični i nezainteresovani?

Politika nije zaslužila da se piše o njoj. Ovde se tri odsto pažnje ne obraća na kulturu, to je prva bara koja se isuši pred izbore. Kada naiđe vreme predizbornih kampanja, dvadesetak festivala nestane, jer za te pare moraju da se štampaju plakati. Mislim da mladi treba da misle svojom glavom, a ne da im ja govorim kako da procenjuju. Nikad neću dozvoliti da bilo šta što se tiče mene i kreativnosti grupe sa kojom radim ima veze sa politikom, niti ću biti nečije sredstvo na ulici. Mi ćemo prvi izaći na ulicu kada budemo videli nekakvu viziju. Dok god nema te vizije, a nema je, evo već, dvadeset godina, svaki napor je pucnjava u prazno, koja se brzo rasprši u magli promašaja. Na protestima subotom ljudi hodaju oko zgrada koje su zatvorene. Čuvar sedi i gleda italijansku ligu, pa dok mu ispred protestuju, ima još bolji ugođaj, kao da je stvarno na utakmici. Ja podržavam svaki impuls da se nešto promeni, ali mislim da se protest pravi ponedeljkom u 9 ujutro: ko tad ne dođe jer mora na posao, ne mora nikad ni da dođe. Zato mi krećemo od svog dvorišta i svojih problema, na primer, od problema kako da opstanemo.

I kako opstajete?

Onaj ko hoće da se bavi kulturom na Balkanu mora da pronađe svoj modus operandi. Svaka priča o uspehu u sferi kulture na Balkanu je drugačija i takvi primeri mogu na prste da se nabroje. Mi danas živimo samo od naše muzike. Međutim, danas ne možeš da upotrebiš šemu koja je upalila za nekog pre 10 godina i moraš da smisliš svoj način da preživiš. Danas više niko nema strpljenja za album u standardnoj formi, koja traje 35 do 50 minuta. Mi smo tražili formu koja bi bila pitka za konzumiranje i koja bi nam omogućila da ostvarimo načelo sveprisutnosti, koje je izmislio Džoni Racković, a suština je da stalno moraš podsećati da si tu. A kako to da uradiš ako izdaš jedan album godišnje? Izdavanje singlova – forme od tri minuta kojoj će svako dati šansu jer za to treba samo jedan klik – omogućila nam je da budemo prisutni preko cele godine. Tako smo izdali poslednja dva albuma. Prvi album je štampan i na vinilu u malom broju kolekcionarskih primeraka koji su se svi rasprodali. Ja nemam svoj primerak vinila. Nemam ni gramofon, slušao sam ga kad je trebalo. Kada smo izdali vinil, CD-ovi su tada bili potpuno aut stvar – jedan kancelarijski medij za sekretarice da nekom nešto narežu. Međutim, za treći album koji pripremamo i čije je snimanje počelo u nedelju, štampaćemo i CD-ove. Razlog tome je što je ekipa koja nas je slušala pre 5 godina kada je izašao vinil sada stasala i kupila kola – neka stara kola u kojima imaju CD plejer. Eto, prilagođavamo se.

Znamo vas kao „bend iz Beograda“, ali nastupate po svim zemljama regiona gde se govori naš jezik. Ti imaš tri pasoša – bosanski, hrvatski i srpski, pretpostavljam jer nigde ne želiš da se osećaš kao gost.

Pasoši su svi dobri kad su moji, a kad nisu – nijedan nije moj. Imati bosanski, srpski i hrvatski pasoš je privilegija koje se nimalo ne stidim. Ja čak naglasim da imam sva tri kad god mi se ukaže prilika – to je kao poker sa otvorenim kartama. U Bosni ti kažu: ti si protiv mojih interesa, ti digneš bosanski pasoš; onda ti oni kažu opet: ti si protiv mojih interesa, ti digneš hrvatski pasoš. Kad ti kažu u Srbiji, ti digneš srpski… Naši ljudi će ti svašta reći dok ne počneš tako da im mašeš ispred očiju, ali nije problem, evo, imamo za njih recept. Kada putujemo na nastupe u regionu, mene užasno nervira sama činjenica da granice postoje. Možda je to opšte mesto, ali kao što Rambo Amadeus kaže u jednoj pesmi – „na ovim prostorima na svako 200 metara nalijećeš na carinu“. Mi koji radimo u kulturi znamo to još i bolje od onih koji rade u drugim sferama. To je jedan isti kulturni prostor, ali dok se on ne urazumi i ne ujedini, dotle će nam svima biti teže, jer nam je uticaj na kulturu ovako manji.

Počeli smo da sviramo po regionu zahvaljujući nekim prijateljima koji su nas zvali. Oni su nas podržavali i dolazili nam na koncerte. Jedna stvar zbog koje mi je posebno drago je što su tu ekipu, koja nas je podržavala kada smo počinjali, sada zamenili neki novi mladi ljudi. Ja više nikog ne znam na koncertima. To znači da smo prerasli početničku fazu. U prilog tome govori i činjenica da sada možemo da živimo od svog rada.

Mnogo vaših tekstova se odnosi na svakodnevicu jedne mlade osobe u našoj zemlji. U pesmi Srce kažete „čovek bez ljubavi u društvu bez sreće“. Kako se vi vadite iz te vrste depre?

Ja sam u svom životu zakačio svega 13-14 godina mira i nekakvog, uslovno rečeno, blagostanja na ovim prostorima. Nadam se da ću u životu, ako dostignem onaj standardni rok trajanja čoveka i poživim, recimo, do sedamdesete, imati još 7-8 takvih godina. Mislim da bi to za našu generaciju bilo dovoljno da se bude više nego zadovoljan. Sve oko nas je u kršu, lomu i đubretu. Pođimo samo od ulice: Beograd nikad nije bio prljaviji. I dalje ne možeš emancipovati ekipu, nema veze što je 2019. godina.

Kad me pitaju što nisam otišao, ja kažem da radim i da se borim jer baš nemam gde odavde. Moj posao je povezan sa rečima, sa jezikom. Ne mogu da pišem na engleskom. Osim toga, razmišljao sam o sledećem: u Njujorku postoji jaka likovna scena, kolekcionari, fondacije, galerija. Ukratko, ekipa koja plaća za umetnost. Ovde imaš tržište, odnosno nemaš: ni kolekcionare, ni fondacije, ništa živo. Mi već 10 godina imamo studio u BIGZ-u. Tajna našeg opstanka u BIGZ-u je što se tamo plaća kirija, a vrlo je frekventno mesto i mnogi tamo imaju studije. Dakle, postoji scena na kojoj je moguće opstati i to ne zahvaljujući, nego uprkos. To ima svoju cenu: ja, recimo, nemam svoju bas gitaru, osim jedne stare gitare koju mi je kum ostavio kad se odselio u Australiju. U detinjstvu sam imao neke gitare, ali sam sve to prodao kada sam upisao Likovnu akademiju i otišao u druge medije, misleći da se muzikom nikada više neću baviti. Akademija me je dovela u projektno odeljenje jedne fabrike kablova, gde smo se upoznali Marko Barišić i ja, pa smo osnovali bend Stuttgart Online. Prelomni trenutak je kada odbiješ da radiš neke poslove koji nemaju veze sa tvojim unutrašnjim stanjem. Ni on ni ja više ne radimo u fabrici kablova. A najbolje dolazi kada se pomiriš sa sudbinom: postaješ zadovoljan i više se ne osećaš kao luzer. Međutim, to je crta preko koje 99 odsto ljudi ovde nikada neće preći jer ne smeju. Ali ja ne bih mogao drugačije – nema kompromisa u rokenrolu.