Elena Ferante je pseudonim savremene italijanske spisateljice. Njeni romani prevođeni su na mnoge jezike i čitaju se širom sveta. Kod nas se mogu naći i pročitati prevodi devet njenih romana. Netfliks je ekranizovano Moju genijalnu prijateljicu i Lažljivi život odraslih. Što se pozorišta tiče, u našem regionu (konkretno u Hrvatskoj) napravljena je scenska adaptacija romana Moja genijalna prijateljica, a u Beogradskom dramskom pozorištu možemo da gledamo dramatizaciju njene najnovije knjige iz 2019. godine Lažljivi život odraslih.
Lažljivi život odraslih govori o odrastanju tinejdžerke u Napulju. Ferante piše, što bi se reklo “bez dlake na jeziku”, o različitim aspektima odrastanja savremene tinejdžerke (21. vek) počev od odnosa prema svom telu koje se menja, otkrivanju seksualnosti, ispitivanju sopstvenog identiteta, odnosa prema bogu, suprotnom polu, roditeljima, školi, životnim prioritetima… Kroz vizuru devojčice čiji roditelji pripadaju intelektualnim krugovima srednje/više srednje klase Feranteova daje i kritiku ovog društva. Suština njene zamerke je ono što su marksisti odavno nazvali “dvostruki moral buržoazije”. Put odrastanja glavne junakinje vodi kroz razotkrivanje lažnog morala oca i postupak normalizovanja njegovog sebičnog ponašanja od strane pre svega devojčicine majke, a zatim i očeve druge žene (inače majčine najbolje prijateljice). Feranteova pokazuje da se u svetu odraslih, koliko god se oni (odrasli) bavili idejama, principima, slobodom, pravdom – sve vrti oko novca i uticaja (koji, naravno, vredi u meri u kojoj se može pretvoriti u novac). Time Feranteova pokazuje da je savremeno građanstvo za vek i po napravilo pun krug i sada ponovo živi probleme liberalnog kapitalizma iz druge polovine 19. veka izigravajući pri tome salonsku levicu zabrinutu za probleme trećeg sveta i ekologije. Ubeđujući sebe da raspravljaju o svetskim problemima, odrasli pljačkaju, varaju i izdaju svoje bližnje. Pretpostavljamo da je ova društvena kritika bila jedan od glavnih razloga što se proslavljeni slovenački reditelj srednje generacije Sebastijan Horvat, inače vrlo sklon socijalnim temama i klasnim pitanjima (predstave Ali – strah jede dušu, Cement), posvetio pozorišnoj adaptaciji ovog romana.
Autorka dramatizacije Nina Kuclar Stiković i reditelj Sebastijan Horvat odlučili su da ne eksperimentišu i ne intervenišu mnogo već da dramatizacijom obuhvate glavni tok priče romana. Nina Kuclar Stiković se trudila da dijaloge iz romana u što većoj meri prenese u dramatizaciju, ali da siže ne prevede sasvim u klasičnu dramsku formu, već da naraciju, tako karakterističnu za roman, pretoči i u pozorište. To je postignuto tako što je reditelj odlučio da čitavu predstavu izvodi “hor devojčica” tj. grupa od 17 glumica (Maša Obradović, Isidora Simijonović, Bojana Stojković, Jovana Šokčević, Vanja Panić, Sofija Kovačević, Marija Pikić, Nevena Mihailović, Jana Bjelica, Anđela Kribl, Anja Ćurčić, Mina Nenadović, Staša Milovanović, Antonela Vasić, Mia Radovanović, Alisa Radaković i Stanislava Nikolić) koje igraju scene iz romana i po potrebi kao loptu dodaju jedna drugoj narativne delove romana. Ovakva koncepcija je bila dobar rediteljski izbor jer je omogućila da se vidi celina dela i sačuvaju stil i ideje romana. Odluka da u predstavi i muške i ženske uloge igraju glumice dobra je iz bar dva razloga.
Prvi je taj što je roman ženska priča ispričana iz ženskog ugla. Drugi razlog se tiče činjenice da ovakav pristup omogućava dodatnu stilizaciju u glumačkom postupku koja je opravdana jer nam stilizacija omogućava da u mislima dovršimo scenski postupak kao što, kada čitamo roman, zamišljajući dovršavamo postupke likova. Ideja da hor igra sve likove i da po potrebi pripoveda omogućava glumicama da svoje zadatke podele na manje celine i da ih lakše savladaju. Primera radi, umesto da jedna glumica igra glavnu junakinju Đovanu u sve tri njene životne faze, što bi bio prilično izazovan zadatak jer se Đovana tokom odrastanja jako mnogo menja, reditelj je izabrao tri glumice (Maša Obradović, Isidora Simijonović i Bojana Stojković) i time promenu učinio mnogo očiglednijom i omogućio glumicama da svaka ima jednostavniji zadatak. Srećom po našu pažnju, ovaj postupak nije dosledno sproveden kod svih likova – ostale glumice u ansamblu igraju po jednu ulogu i učestvuju u pripovedanju.
Ovaj rediteljski postupak nije nov, ali je dobro izabran i omogućio je da naracija kao nekakva razlivena reka, lagano i monotono prolazi scenom omogućavajući publici da razmišlja o pravima žena u savremenom svetu, o novim porodičnim odnosima, o odrastanju savremenih tinejdžera, o tome šta je danas iskrenost, a šta ljubav… Ipak, najveća dobrobit ovakvog scenskog postupka je taj što je omogućio reditelju i glumicama da nađu dobar i duhovit način da postave scene seksualnih kontakata iz romana. Elena Ferante o seksu govori vrlo jasno i krajnje neromantično te bi bilo kakvo glumačko skanjeranje i fingiranje bilo neprimereno. No, u pozorištu ni naturalizam u ovakvim scenama nikako nije dobro rešenje. To nije stvar nekakvog lažnog morala, već stvar toga da scene grubog, direktnog fizičkog kontakta vrlo retko (da ne kažemo baš nikad) ne izgledaju dobro na sceni – ili su opasne i neprijatne za glumce (u kom slučaju publika prestaje da gleda predstavu i počinje da se brine za ljude na sceni) ili deluju lažno. U svakom slučaju, umesto fingiranja ili grubog naturalizma, glumice iz hora su nam veoma stilizovano i duhovito odigrale kako se mladi muškarac odnosi prema sopstvenoj erekciji, kako se odnosi prema telu devojke i kako celu tu situaciju vidi devojka. Oni koji vole da čitaju misterioznog autora (ili autorku ili grupu autora) koji se krije iza pseudonima Elena Ferante sigurno će rado gledati ovu predstavu, ili pak možete doći na predstavu Beogradskog dramskog pozorišta da proverite da li bi vam se svidelo da čitate romane ovog hit pisca.
