Festival autorskog filma 2024 (2)
Pet ne baš lakih komada
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Postoje televizijski inserti koje ćete pamtiti celog svog života. Ponekad su to vaši rođaci ili prijatelji, snimljeni na ulici, ili u slučajnoj anketi među građanima. Na nesreću, protekle nedelje sam video izveštaj sa mesta saobraćajnog udesa u kojem je poginula moja drugarica Katarina Marić. U takvim slučajevima, televizija više nije šarena laža nego prozor u još uvek stravičnu realnost. Proteklih godina videli smo previše leševa. Nakon sahrane, u javnosti su pokrenuta brojna pitanja u vezi sa pomenutom tragedijom. Bez namere da učestvujem u hajci na krivce (to će biti posao istražnih organa), moram da primetim samo spoljne znake celog događaja. Razočaran sam što su insignije moći u vidu blindiranih automobila i džipova koji jure Beogradom još zaštitni znak Vlasti i njene bahatosti. U trenutku dok se u Srbiji, navodno, ruši mit o kriminalno-estradnoj estetici, predstavnici vlasti kao da slede poruku pesme Svetlane Ražnatović – Prođi sa mnom kroz crveno! Ako bih prihvatio slučaj i nepažnju kao uzroke tragedije, onda ipak ničim ne mogu da objasnim odsustvo bilo kakvog predstavnika Vlade ili Ministarstva, bilo na sahrani nastradale, bilo među povređenima u bolnici. Da može drugačije, uverio sam se samo nekoliko dana kasnije, kada je gospodin Boris Tadić obišao ranjenog vojnika po ugovoru, povređenog u akciji deminiranja na jugu Srbije. Čovek je ostao bez noge, a u razgovoru sa Ministrom, saznali smo da mu je plata devet hiljada dinara mesečno, uz dnevnicu od dve hiljade, kada se bavi razminiravanjem. Tadić je priznao da je to bio izuzetno težak razgovor, ali od predstavnika Vlasti se očekuje da budu uz građane u teškim momentima.
Druga velika tema medija, ako izuzmemo vanredno stanje, bila je dijaspora i još jedan sastanak sa njenim istaknutim predstavnicima. Ovakvi kongresi imaju zvanični deo, gde vidimo ozbiljne poslovne ljude, čujemo poznate fraze o tranziciji, modernizaciji i vezama sa maticom. RTS je u delu muzičkog programa, „pozajmio“ sa Pinka model emisije „A što ne bi moglo“, samo nema ni Peje ni Saleta da ispunjavaju želje naših zemljaka u zemlji i rasejanju. Poslednji put bio je tu Aca Ilić (suprug Biljane Jeftić), koji je ujedno pevao i vodio program. Problem nastade zbog satelitskih veza (par sekundi zakašnjenja), pa Češka postade Švedska, ali na kraju su se svi propisno ispozdravljali i nazdravili. Sve u svemu, izgleda da jedino narodnjaci imaju predstavu o tome kako živi naša dijaspora i koje su njene potrebe. Postoji paralelna estradna diplomatija, koju bi trebalo sinhronizovati sa oficijelnom, da bi naša zemlja dala koherentnu sliku o sebi. Kad smo kod krađe emisija, otkrivena je krtica na 3K, bio je to organizator koji je prebegao na Pink i kao u filmu Glengeri Glen Rouz, odneo tefter sa kontaktima. Tu su telefoni svih takmičara 3K dura u svim dosadašnjim ciklusima. Sada je iskušenje prejako – amaterima se nudi nastup na Pinku, u boljim uslovima, ali pitam se da li će po neko Zlatno grlo ostati verno Trećem kanalu?
Na kraju, bez želje da komentarišem vanredno stanje, moram da priznam da duboko ne razumem spot Ministarstva za kulturu. Dosta bogata produkcija, neka devojčica glumi valjda sponzorušu, samo otkud tu sad čučavac, koji se ruši ko u Kusturičinom filmu (da nije i Rasim dao pare za spot), na kraju paralela, kultura–kiseonik. Vidim odmah, evropski autorski pristup, dugi kadrovi, nema eksplicitnog nasilja ko u američkim filmovima. Što bi rekla Neda Ukraden: „Šaj rode šaj, šut pored gola, nije za Evroviziju, al’ svejedno je bio veliki hit.“ Svi znamo da smo živeli u ćumezu više od deset godina, ali pitanje je gde ćemo sada izaći iz njega. Javnosti je potrebno dati viziju kulturnog i svakog drugog preporoda Srbije nakon vanrednog stanja i obračuna sa kriminalom. Da li će mediji samo prepakovati robu drugačije i nuditi nam samo osveživač prostora, ili ćemo naučiti da higijenske i kulturne potrebe zadovoljimo na civilizovaniji način?
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Premijera Pozorišta mladih „Hajduci“ postavlja razna pitanja koja se odnose na nepremostive razlike između sadašnje i Nušićeve generacije, pa i - da li smo stvorili svet u kome mladi ne pronalaze vrednosti zajedništva i solidarnosti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve