Sa kravom o politici

Prema balkanskom zakonu o spojenim posudama – političke promene, naročito u Srbiji i Hrvatskoj, uvek su u interakciji. Takođe postoji pravilo da su ekstremisti na srpskoj i hrvatskoj strani uvek gajili međusobno poštovanje – svojevrsni nacionalistički kodeks gde se domoljublje i „zdrava“ netrpeljivost uvek obostrano cenili. Proteklih dana u Hrvatskoj su održani izbori za Sabor, pa smo ponovo imali priliku da preko plota kibicujemo putem kablovske mreže.

Izbori u Hrvatskoj su retka prilika kada HRT malčice odškrine vrata i na male ekrane pripusti takozvani običan narod. Tada otkrijemo da su HRT i RTS jednojajčani blizanci, samo je jedan brat nešto bliže EU-a pa ne sme da se ponaša baš onako kako bi voleo. Da ne komplikujemo – video sam krezave, senilne, demagoški nastrojene, euroskeptike i euromrsce, protivnike NATO-a – sve one koje inače ne vidimo. Istini za volju, video sam i inicijative Zelenih, Mladih, ali i srpskih stranaka i grupa građana. Tokom kampanje su spotovi SDP-a neviđeno podsećali na LDP-ove, samo je umesto Čede neki drugi čika nosio crveni kišobran. Predlažem da na sledećim izborima dalje eksploatišemo kišobrane – žute recimo, uz Atomsko sklonište i pesmu o vaginalnoj manipulaciji. Kao – politika je kurba!

HDZ me obradovao nizom spotova u kojima tzv. obični ljudi hvale vladu Ive Sanadera i njena postignuća. Slogan je opet SPS déjà vu – „Idemo dalje!“ Samo nije pevao Baša koji je uz DJ Dekija izvodio sportsku himnu. Moj lični favorit je seljak prognanik iz Đeletovaca koji o politici razgovara sa svojom kravom. Kaže joj on: „Draga moja, uskoro se selimo u novu kuću, zahvaljujući vladi Ive Sanadera!“ Prvo mi bilo glupo, ali kad čovek bolje razmisli, krava je sveta životinja – ona mu dođe kao savetnica domaćinu iz Đeletovaca.

Od savremene tehnike – videli smo kako u spotovima Ivo Sanader kao u Matrixu prolazi kroz zidove, a narod za njim. Tokom Izborne noći – u štabu su sedeli Ivana Banfić i Mišo Kovač.

Ostatak ekipe, ove manje stranke čija imena ne umem da ponovim – oni su tek slikoviti.

Nije bilo ni Rojsa (špicname) ni Parage – ali tu su bili Branimir Glavaš (u pritvoru zbog sumnje da je počinio ratne zločine) i Đapić – tzv. „upristojeni ustaša“. Zatim je tu koloplet živopisnih političara koji baštine političku tradiciju Radića, Mačeka i seljačkih stranaka. To su ljudi koji se zalažu za selo, strepe od EU-a i kada pređu cenzus predstavljaju savršeni jezičak. Tada počinje trgovina.

Prilikom predstavljanja srpskih stranaka očigledna je bila nelagoda voditelja. U večernjem političkom šou-programu „Otvoreno“ blistao je Mislav Bago – to je onaj proćelavi sa naočarama. Dok govore kandidati, Mislav i devojka ko na Eurosongu zauzimaju pozu koja se zove – pažljivo vas slušam, ko bajagi! Jedna ruka pod pazuh, drugom pridržavate bradu i klimate glavom. Aha, ma šta kažete, a onda sledi ironičan komentar, sa porukom – bokte, koja si ti budala! Kad su na red došli Srbi, studio se napunio nekim dedama koji su kukali zbog sporog povratka prognanih i komplikacija u ostvarivanju prava. Ništa novo. Jedan od kandidata je priznao da srpsku zajednicu u Hrvatskoj uglavnom čine starci, nema mladih i nema obrazovanih kadrova. Voditelj je na to pokušao da se našali pitajući za ostale probleme osim intelekta!? Ukratko – nakon izbora Srbi su postali kurentna politička roba jer sa tri poslanika mogu da postavljaju uslove. Svaki put pomislim kako bi u idealnom svetu srpsko biračko telo moglo danas da bira petnaestak poslanika i predstavlja po snazi treću političku snagu posle HDZ-a i SDP-a. Tada bi Hrvatska bila Španjolska, a Srbi- Katalonci.

No, očigledno mi je izborna matematika pomutila svest. Pitanje glasi – da li je HRT objektivan javni servis, odnosno da li bismo mogli definisati njegov sistem vrednosti? Čini mi se da je HRT neprestano pod pritiskom da izgleda neutralno i da nema banalnog navijanja za jednu opciju. Ipak, mislim da je politički ideal HRT-a „uljuđeni HDZ“, odnosno HDZ za evropsko tržište. To je narodnjačka demokratska opcija koja čuva nasljeđe domovinskog rata, ali pokušava da svoj imidž približi, recimo, nemačkim demohrišćanima. Kao što rekoh, i nama će uskoro da zaigra mečka pred vratima – biće izbori, kad-tad, a čini mi se da će ponovo ključno pitanje biti: čiji su mediji i ko za koga navija? Tada ćemo da vidimo kako izgleda naše evropsko lice i da li imalo liči na nas.