Rupe u istoriji

Upravo objavljeni roman Crveni Brazil Žan-Kristofa Rifena i njegovo gostovanje na Sajmu knjiga ujedno su i prva predstavljanja ovog važnog francuskog pisca ovdašnjoj publici. Crveni Brazil su prevele Zlata Muradbegović i Tatjana Šotra, a objavila Paideia.

Žan-Kristof Rifen (1952) je lekar, neurolog. Trenutno je profesor na Institutu za političke studije u Parizu, predsednik nevladine organizacije Action contre la faim (ACF) i potpredsednik organizacije Lekari bez granica. Napisao je knjigu eseja Le Piege humanitaire (Humanitarna klopka) i četiri romana: L’ Abyssin (Abisinac), Les Causes perdutues (Izgubljene bitke), Rouge Brésil (Crveni Brazil) i Globalia. Za romane je dobio dva puta nagradu Gonkur i nagrade Mediteran i Interalije.

Prvi praktični kontakt s medicinom imao je u vojsci, u Tunisu, gde je umesto na neurologiju poslat u ginekološku kliniku. „Znate, vojnici nisu preterano precizni.“ Iskustvo u Tunisu otkrilo mu je „da medicinom može da se istraži svet, što je nemoguće iz kabineta.“ U vreme kad je odslužio vojsku, u Francuskoj je počela da se razvija organizacija Lekari bez granica. Rifen joj se priključio. „Otišao sam u Eritreju, tu mi se život promenio.“ Da bi što bolje upoznao političku i društvenu dimenziju sveta, upisao je političke studije. „Dve godine sam pokušavao da saznam o aktuelnim ratovima, o Libanu, Angoli i drugim mestima, ali sam shvatio da u školi o tome niko ništa ne zna. I, rešio sam da pišem o onome šta ja znam o tome.“ Esej mu je bio suvoparan za ono što je želeo da iskaže. „Samo je roman taj koji može precizno da izrazi sve boje vaših misli i emocija, roman je velika stvar. Ali, ja sam lekar, manuelac, i malo sam se osećao izopšteno iz te sfere.“ Višak vremena u Brazilu, gde ga je odveo posao, omogućio mu je da napiše roman. Odbijen je, isto kao i naredna dva. U svojoj 45. godini, 1997, Rifen objavljuje Abisinca, prvi roman, priču o ambasadi Etiopije pri dvoru Luja XIV. Rifen je za Abisinca dobio nagrade Gonkur i Mediteraneo, a roman je preveden na 19 jezika.

Rifen se brani od ocene da je on pisac istorijskih romana. „Istorijski roman parafrazira ili ilustruje ono što je istoriji poznato. Zna se, na primer, da je tog i tog dana u 18.30 Luj XIV izašao iz kreveta, pošao na ulicu, ušao u tu kuću, i izašao posle tri sata. Ali šta je toliko tamo radio, to istorija ne zna. E, mene to interesuje, interesuju me rupe u istoriji.“ Da li je u knjigu preneo dogaœaje iz stvarnog života? „Zbog Hipokratove zakletve stekao sam naviku i potrebu da ne otkrivam ništa od onoga što vidim u nečijoj kući. Ali ako odstupite malo, ako pričate priču iz XVII veka, onda to više nije problem.“ Kad priča neku priču, kaže Rifen, mora i sebe da uključi u nju. U romanu Crveni Brazil, o francuskom kolonizovanju Brazila u XVI veku, u početku nije mogao da se pronađe. „I onda sam u jednoj knjizi pročitao da su Francuzi u Brazilu imali problem sa sporazumevanjem. Na Pacifiku svako pleme ima svoj jezik. I, šta su radili, vodili su sa sobom decu, siročiće, to je bio sastavni deo opreme broda, i puštali ih da se druže s uroœenicima. Oni bi brzo naučili nov jezik. I, eto, u ovoj priči ja sam taj.“ Najviše autobiografskog ima u romanu Izgubljene bitke. To je priča o grupi francuskih humanitaraca u Asmari, u Eritreji. „To je bivša italijanska kolonija gde su jedini Italijani oni koji su došli sa Musolinijem, svi ostali su Afrikanci. I u italijanskim kafićima sede muškarci od 80 godina obučeni u crna odela, piju kapućino. Eritreja je tada bila komunistička, i ti starci, fašisti, uvek pozdrave crnog Eritrejca koji nosi crvenu zastavu! Usred toga stižu mladi humanitarci, Francuzi, iz druge civilizacije. Eto, to sam želeo da ispričam.“

Poruka Crvenog barona je da su Evropejci veći divljaci od divljaka. „Tamo gde je sada Rio de Žaneiro, nekada su živeli Indijanci. Oni su bili ljudožderi, ne zato što su bili gladni, nego iz verskih razloga: jeli su samo svoje neprijatelje verujući da im tako preuzimaju snagu. Junak romana De Vilganjon, šef ekspedicije koja u ime francuskog kralja zauzima Brazil, iskrcao se na jedno ostrvo dugačko 400 metara. I, baš kao što kaže istorija, meœu osvajačima su se odmah pojavile razmirice zbog verskih pitanja. Na tom ostrvu prijatelji postaju neprijatelji. Izmeœu njih izbija rat. Znači, njih nisu porazili ni divljaci ni Portorikanci, kojima je do tada pripadala ta teritorija, porazio ih je sopstveni verski fanatizam. Mi, civilizovani Evropejci, donosimo civilizaciju tim divljacima, a rezultat našeg dolaska je naše meœusobno ubijanje. I sad, ko je tu divljak? Ta epizoda je danas zaboravljena.“

Crveni Brazil je prodat u 750.000 primeraka, a Rifen je za taj roman dobio drugog Gonkura. Rifenov najnoviji roman, Globalija, jeste vrsta futurističke ili proročanske vizije o mladom buntovniku koji raskrinkava svet naoko savršene mašinerije demokratije. „Ova knjiga konačno miri u meni esejistu i romanopisca. Želeo sam da naslikam treći svet u budućnosti, koji je toliko politički korektan i demokratski da postaje tiranski, totalitaran. Reči imaju neku težinu i rečima može da se postigne uticaj. Pitanje je koliko ozbiljan. Ja se trudim da pravim književnost mira.“