Novi roman Saše Ilića Rt (Akademska knjiga, 2025) odvija se u tri vremenske i narativne ravni. Prva je locirana u avgust 1942, početkom druge godine nacističke okupacije Srbije; druga se dešava pedeset godina kasnije, takođe u avgustu, ponovo ratne 1992. godine; treća je smeštena u avgust ne tako davne 2022. godine. Ove tri ravni koje obuhvataju period od osamdeset godina povezuje povest o četiri generacije porodice Bukvić, čije je geografsko i simboličko središte planina Rtanj, po kojoj je roman dobio naslov.
Hronološki (ali ne i narativno) prvi dolaze Nikola Bukvić i njegova verenica Magda. Član ilegalnog antifašističkog pokreta, Nikola odlazi u partizane, ostavljajući za sobom svoju saputnicu Magdu, koja je u prvim nedeljama trudnoće. Ona uskoro pod „konspirativnim“ imenom Jelena odlazi na obronke planine Rtanj, da bi mu se pridružila u Pasjačkoj četi Topličkog partizanskog odreda. Uz to, ona preuzima zadatak da u četu prevede jednog tada relativno nepoznatog pisca i bivšeg diplomatu kraljevske vlade, koji se iz okupiranog Beograda privremeno sklonio u Sokobanju. Akcija propada, i ona biva uhvaćena i sprovedena u niški logor. Pošto na svet donese sina Budimira, nju izvode pred streljački stroj. Budimir Bukvić odrasta u hraniteljskoj porodici podno Rtnja, i kada dođe vreme, njegov odnos prema planini postaje preloman u njegovoj odluci da postane rudarski inžinjer. Ženi se Svetlanom, koja radi kao turistički vodič, sa kojom dobija sina Milana i kćer Majru.
Tokom prelomnih devedesetih, Svetlana i Majra će se pridružiti masovnom pokretu „povratka“ crkvi. Ova poslednja do te mere, da u svom asketskom zanosu oboleva od anoreksije i dolazi na korak od smrti. Njen muž, sveštenik Vlada, odlazi u Australiju i sa sobom odvodi njihovu kćer, tinejdžerku Magdu. Budimir dobija otkaz u Rudarsko-geološkom zavodu i vraća se na Rtanj, gde „nestaje“ 1992. godine. U Srbiji ostaju Svetlana, koja će se posvetiti podizanju manastira Sv. Luke podno Rtnja, Majra i Milan, povratnik sa studija u Švajcarskoj. Sestra i brat će se priključuti ekološkom pokretu za odbranu planine od multinacionalne kompanije Newlights Mining Company i njene lokalne ekspoziture Novi Rtanj, koja priprema teren za iskopavanje litijuma. Sukob između pripadnika pokreta i snaga multionacionalnih kompanija, kojima država pruža svesrdnu podršku, uvode ovu povest u sadašnjicu Srbije.
Roman širokog narativnog i istorijskog zamaha.
Rt je, dakle, roman širokog narativnog i istorijskog zamaha. Iako se oko jedne porodice ispreda crvena nit koja povezuje ovu burnu povest, Bukvići nisu Budenbrokovi, niti je Rt roman-reka. Upravo suprotno, umesto u tokove kontinuiteta, Ilić smešta događaje u krizne situacije preloma i prekide, u zglobna mesta raspadanja i diskontinuiteta. Rt takođe nije ni roman-planina, niti pretenduje na bilo kakvu monumentalnost. On ne govori o visovima Rtnja, već o njegovim dubinama i ponorima.
Radnja je smeštena u raspukline i procepe istorije na kojima je izniklo savremeno srpsko društvo. Ono što izdvaja Ilića u odnosu na generaciju pisaca koja je književno i životno stasala u periodu raspada jedne države i jednog sveta, na čije se stratište nasilno uselio jedan poredak zasnovan na eksploataciji ljudi, zemlje i njenih dobara, jeste to što on razotkriva njegove duboke protivurečnosti tako što u književnost uvodi motive koje skoro svi drugi izbegavaju.
Rt se obraća istorijskim i društvenim pojavama koje su nereflektovane ne samo u srpskoj književnosti, već i u njenoj istoriografiji, sociologiji i drugim naučnim poljima koja se još kako-tako drže pred naletima jedne duboko korumpirane države. Pre svega, to je fenomen post-sekularnog društva i mesta koje organizovana religija zauzima u njemu, kao i u životima onih koji kroz nju pokušavaju da se obrate svom duhovnom životu. Gde je religija, tu je i seksualnost, o kojoj Ilić govori na način koji do sada nisam susreo u srpskom romanu. I na kraju, sa Rtom, u srpsku književnost ulazi tema „litijumskog susreta“, odnosno neokolonijanog položaja Srbije u odnosu na transnacionalne kompanije u bespoštednoj trci za retkim metalima.[1]
Trougao, par, tačka
U ovom romanu, životi ne teku i ne prepliću se: oni se seku, lome, prekidaju, poniru i satiru. Geometrija ovog dela, nazvanog po planini koju autor opisuje kao „trostranu piramidu“ (263) je složena i u njoj istaknuto mesto imaju trijade. Prvom narativnom platformom, onom iz 1942., dominira grupa koju možemo nazvati partizanskom trojkom. Nju čine Jelena (Magda Bukvić), Pavle Minh, sin predratnih vlasnika rudnika uglja na Rtnju, i Ivo Andrić: bežeći od progonitelja, oni se pentraju ka najvišoj koti planine, Šiljku, na kome su Minhovi tridesetih godina podigli kamenu kapelu posvećenu Sv. Đorđu. Pola veka kasnije, istom putanjom grabi trojka koja je došla sa vukovarskog ratišta privučena glasinama da su bogati industrijalci zakopali neviđeno zlato ispod kapele. Nju čine brkati major Šljivar, debeli Gloganac, i drugopozivac Ljuba Konj.
Ako se u njima prepoznaju istorijske ličnosti iz opsade Vukovara, kao i paravojnici koji će postati istaknuti političari i biznismeni, to nije ni malo slučajno. Zatim, tu je i adolescentska trojka koju čine brat i sestra Jadranka i Deki, kao i njihov drug Milan Bukvić (sin Svetlane i Budimira). Njihovo grupno otkrivanje sopstvenih tela u procesu intenzivnih bioloških promena vodi neminavno ka manifestacijama polimorfne seksualnosti. Erotske scene ove čudne trojke su, koliko je meni poznato, bez presedana u srpskoj književnosti. Ali, stvar nije u tome biti prvi, već istražiti subverzivni potencijal seksualnosti u jednoj kulturi koja je, na mnogo grublji i jasniji način od mnogih drugih, shvatila da ne-normativno seksualno opredeljenje ne mora samo po sebi da bude subverzivno, već da naprotiv, može biti instrumentalizovano u preusmereno u političku agresiju i vulgarnost za koju su mnogi naivno verovali da predstavljaju monopol najnazadnijih društvenih slojeva. (Odjeci polimorfne seksualnosti, jedine koja zaista može da suštinski podrije hijerarhijske odnose između polova, pojaviće se i u povesti o Majrinoj kćeri, Milanovoj nećaki, u podzemnoj naseobini daleke Australije).
Konfiguracija trojke pojaviće se i među sporednim likovima, kao što su beli, plavi i crveni paintball pucači koji progone Milana u jednom od poslednjih poglavlja knjige, tri vučjaka koji učestvuju u progonu partizanske trojke, kao i trio general Šljivar-iguman-patrijarh, koji puštaju u pogon Carsko zvono na zvoniku manastira Sv. Luke.
Dinamika geometrije
Dinamika geometrije trojnih skupova potiče iz njihove nestabilnosti. Njih presecaju parovi, koji se, opet, razdružuju na izolovane tačke. (Integracija trojne i dvojne strukture nalazi se u samoj osnovi formalne organizacije romana, koji se sastoji od tri dela: tu se uvod i zaključak mogu uzeti kao par, dok se središnji deo sastoji od tri narativna segmenta i tri „glose“). Kada je reč o parovima, primat imaju braća i sestre. Tu su pre svega Milan i Majra, koji se pojavljuju gotovo kao blizanci, sa svom simbolikom hermafroditstva i androginije koja prati ovu figuru („Majra i Milan, leđima oslonjeni jedno na drugo, izgledaju kao dve senke u podnožju svetle Mesečeve kugle. Imaju gotovo identične profile i kada Majra ne bi imala šešir na glavi koji nosi čak i noću, jer joj avgustovska svežina ne prija, teško da bi se razlikovali jedno od rugog“, 196).
Kao i u slučaju prve dve trojke, ovaj par dobija svoj snažan kontrast u Jadranki i Dekiju, koji se, za razliku od ovih prvih, vrlo uspešno ugrađuju u partokratsko-korupcijske krugove savremene Srbije. Veoma je upadljivo da ni jedan od parova u knjizi nije bračni. Porodice ili ne dobijaju priliku da se oforme – Nikola odlazi u partizane odmah po začeću svog deteta, a Jelena pogubljna odmah po njegovom rođenju – ili se raspadaju na usamljene jedinke. Kompletna porodica Bukvić pojaviće se samo jednom, u Svetlaninom sećanju na posetu, naravno, Sastavcima (mestu gde se Zapadna i Južna Morava susreću da bi oformile u Veliku Moravu). Sve posle toga su rastavci i rastajanja. Pošto napusti porodicu, Budimir „nestaje“ na Rtnju. Milan odlazi u Švajcarsku na studije. Majra uspeva da zasnuje porodicu, ali je suprug Vlada napušta i odvodi sa sobom kćer Magdu. Otac i kćer su krajnje nestabilan par, a Svetlana i Majra još nestabilniji. One se svode na paradoksalnu mikro-zajednicu dve inokosne jedinke. Jedino što one dele, bar neko vreme, sem krvnog srodstva, jeste posvećenost pravoslavlju.
Krivo srastanje
Kao što sam već napomenuo, Rt je jedan od retkih romana koji se bave fenomenom religije u post-sekularnoj Srbiji (možda i jedini, ako izuzmemo religiozni kič-oportunizam Ljiljane Habjanović-Đurović i neke primere pavićevske struje u novijoj sprskoj književnosti). Zapravo, i u prozi pre-sekularne Srbije teško se može naći nekog ozbiljnijeg pokretanja pitanja vere, tako da su se, kada je reč o proznoj književnosti, srpski teolozi i religiozni mislioci (Nikolaj Velimirović, Justin Popović, Nikola Milošević) rutinski oslanjali na Dostojevskog, čime se problemi koji se odnose na Srbiju nužno svode na uopšten pojam „slovenstva“.[2]
Pitanje koje se nameće savremenoj srpskoj književnosti, a koje ona uporno izbegava, moglo bi da se postavi na sledeći način: šta je specifično za pravoslavnu religioznost u Srbiji na prelazu iz 20. u 21. vek, za njen povratak u središte društvenih zbivanja, koji se podudara sa talasom nacionalizma od kraja osamdesetih pa do danas?
Ilićev pristup ovom važnom društvenom fenomenu može da se okarakteriše kao sociološki. U Rtu nema Velikog Inkvizitora. Njegovo mesto zauzima veliki Blagajnik, monah Simon Žilovski. On nije obuzet epohalnim čudom Hristovog najavljenog povratka, već ekonomijom malih čuda: ona su svakako opipljivija i isplativija. Ovde je vrlo izražena paralela sa Simonom Magusom: i jedan i drugi ne prilaze čudu kao neobjašnjivom proboju onostranog u svakodnevni život, već ga vide isključivo kao izvor svetovne moći. Savremeni srpski Simon je, ukratko, predstavnik klera koji je postavio tezgu u središte hrama.
Dok pojmovi duga, otkupa i dara zauzimaju važno mesto u hrišćanskoj teologiji, njih Žilovski & Co. banalizuju i svode na monetarne odnose. Ilić na to ukazuje tematskim povezivanjem Zajma za preporod Srbije i Svetlaninog zaduživanja kod predatorskih banaka da bi dala svoj doprinos za preporod religije. Njeno životno delo, njena žrtva, sastoji se u tome da sve što ima, pa i ono što nema, dakle pozajmljeni novac, podari crkvi u svrhu obnove Manastira Sv. Luke. Konkretno, njen dug ide u prilog kupovine Carskog zvona iz Rusije. Ilić se ne upušta u pitanja smisla hrišćanstva i religije uopšte, kao što su smrt i besmrtnost, čovekov odnos prema svetom, emanacija i poimanje Boga. Pitanje koje on postavlja odnosi se na društveni i institucionalni položaj dominantne religiozne zajednice u Srbiji: koje su posledice jednog krivog srastanja crkve i države na duhovno, mentalno, pa i fizičko stanje vernika? Kako će se ispostaviti, one često mogu da budu pogubne.
„Čelična“ religija
U svetu Rta, religija je transakciona i – „čelična“ (82). Ona se ogleda u teretu koji verujuća osoba uzima na sebe. I tu socijalni aspekti religioznosti odnose prevagu nad duhovnim. Taj odnos prema veri se ispoljava u kompluzivnoj askezi koja poprima odlike adikcije. Ona Majru odvodi u anoreksiju, u raspad porodice (umesto u bolnicu, njen muž, sveštenik, odlazi u crkvu Ružicu, a potom na kraj sveta, u Australiju – uzgred, ideja „kraja sveta“ predstavljena je u romanu kao jedan od važnih pokretača religioznog fanatizma kao sublimiranog beznađa), i na korak od smrti.
Post-sekularnom Srbijom vlada glad: ona se ogleda u lakomosti prema novcu, luksuzu, moći, retkim metalima, ugledu, i, ništa manje, u pohlepi na sve što je sveto. Svetlana pokušava da izvede sebe, svoju kćer, pa time i crkvu iz čeličnih okova ove gladi i da u veri pronađe centar koji je svuda i nema obima. Tu fizičku emanaciju božanskog pronaći će u zvonu, u njegovom zvuku koji dolazi sa jednog mesta i prostire se na sve strane, koji prožima sve živo i neživo do čega dopre. Svetlanina religiozna kriza dostiže vrhunac upravo sa prvim udarcem klatna o Carsko zvono.
Umesto da iskusi „vibraciju koja prolazi kroz njene kosti“ (309) kao nematerijalnu tvar što potresa i pokreće sva tela, ona čuje samo „muklo šuštanje“, dok joj se iz ušiju sliva „žuta prljava sluz“. (311) U rukama hramovnih tezgaroša, one skaredne trojke koju čine patrijarh, iguman, i general Šljivar, čiji će se obraz naći na jednoj od fresaka obnovljenog manastira, mistika odzvona srozava se na jedan običan kampanilizam. Carsko zvono ne prevazilazi okvire prostornog i telesnog, već upravo suprotno, ono ocrtava rigidne okvire oko zajednice dokle zvono dobaci. Ovi rubovi označeni su devastacijom, koju Saša prepoznaje u razaranju gradova, Vukovara u Hrvatskoj početkom devedestih i Marjinke u Ukrajini trideset godina kasnije.
Bakarni svet
Tema gladi ima svoj predznak u samom mestu susreta Svetlane i njenog budućeg supruga Budimira: on se dešava tokom turističkog izleta u St. Petersburg, ispred zgrade u kojoj je živeo Daniil Ivanovič Harms. On će strašne 1937. godine zapisati u svoju „Plavu svesku“:
Tako počinje glad:
Ujutru se budiš veseo,
Onda počinje slabost,
Onda počinje tuga;
Onda dolazi gubitak
Sile brzog uma –
Onda dolazi spokoj,
A onda počinje užas“.[3]
Sa Harmsom, koji je skapao od gladi u zatvorskoj ludnici („Kao pas!“, rekao bi Kafka) februara još strašnije lenjingradske zime 1942. godine, odlazi poslednja grupa ruskih modernista i avangardista koja odvažila da potraži jedan kreativan i nedogmatski pristup tradicionalnoj religiji. Smeh članova grupe OBERIU, pre svega Harmsa i Aleksandra Vedenskog, sledi dugu tradiciju apoteoze kroz porugu. Ona je upisana u samu novozavetnu matricu, na koju se Ilić osvrće prilikom predstavljanja jednog od ključnih likova romana, magarca Lungija. U prizoru Isusa na magarcu ne sreće se samo slika poniženja onog što je uzvišeno, već i susret dva vida van-ljudskog: božanskog i životinjskog.
Saša se odlučuje da ne govori o jahaču, već o uzjahanom. Tu se ne radi o projekciji idealizovanih ljudskih osobina na ovu nižnju životinju, kao što je to suptilno učinio Robert Bresson u svom filmu Au hasard Balthasar (1966), niti o uzaludnom pokušaju zauzimanja animalne – magareće – perspektive, poput onog, mnogo skorijeg, opet na filmu, Eo poljskog reditelja Jerzya Skolimowskog (2022). Ono što odvaja Rt od ranijih Ilićevih romana, kao i od savremene novelističke produkcije u Srbiji, jeste pažnja koju posvećuje svetu van čoveka, i to iz jedne perspektive koja stremi da se otme od njega. To je roman o planini, njenoj geologiji, flori i fauni. Lungi nije glasnogovrnik prirode, a još manje rezoner, odnosno zastupnik pripovedača. Da, njegove misli i opažanja predstavljeni su kroz jezik, koji imanentno pripada čoveku. Ali, on je u isto vreme van ljudskih odnosa i ljudskog društva. Magarac je tik uz čoveka – on je posmatrač i učesnik događaja, pasivni primalac ljudskih činova, čak i agent – ali nije čovek. Šta to znači?
Među protagonistima Rta nalaze se pljačkaši i gubitnici, zločinci i žrtve, tupavi i lukavi, izgladneli i preždrani, oni koji ne razumeju druge i koji ne razumeju sebe. Ma kako živopisan i raznovrstan, svet u kome se oni nalaze ne ostavlja mesta sa tradicionalnog literarnog heroja. Udaljen od svega uzvišenog, čovek lako poprima odlike demonskog. Pojava Satana Panonskog (punk ekscentrik koja se sa početkom rata survao u blato hrvatskog nacionalizma) u Vukovaru samo je parodija tog susreta sa zlom. Ono se pojavljuje u banalno ljudskom vidu, kao Budimirov kolega Zoran koji brutalno siluje Svetlanu tokom zajedničkog letovanja u Bijeloj.
Svaki deo romana naslovljen je po rudnim iskopinama: ugalj, zlato, litijum, itd. Bakar iz naslova poglavlja u kome je opisano Svetlanino silovanje nosi boju Zoranovog preplanulog, rutavog trbuha. On zariva svoje maljave prste u sve otvore Svetlaninog tela kao što sonde kompanije Novi Rtanj probijaju površinu zemlje. Taj zao duh trivijalnog imena pojaviće će se ponovo, u fantazmagoričnoj sceni vračanja kod neke „padalice Bole“ (135). Njegova ne-ljudska ljudska pojava potpuni je kontrast u odnosu na Lungijev ne-ljudski ljudski tok svesti. Iako se Zoran i Lungi nikada ne pojavljuju u istoj sceni, borba između dva principa koja oni predstavljaju određuje radnju romana i sudbine protagonista. Oni su njegov osovinski par.
Duboko vreme
U ovoj povesti, „lik“ magarca nije samo basnoliki mehanizam za verbalizaciju prirode i sveta izvan čoveka. Mnogo više od toga, kroz ovu životinju nazire se jedna dimenzija vremena koja se čini zauvek nepristupačna ljudskom poimanju. Podsetimo se, radnja ovog romana smeštena je u tri vremenska nivoa (1942, 1992, 2022).
Ali, ova podela odnosi se samo na formalnu organizaciju materijala, jer radnja romana nije isto što i njegova vremenska dimenzija. Kao što sam već pomenuo, Rt je podzemni roman. On se dešava u jarugama, rudarskim kopovima, tunelima, rupama, bušotinama, podzemnim prolazima, pećinama. Ovo podzemlje nije metaforično, nego materijalno. Ono nas dovodi u dodir sa kamenom, stenama i kristalima. „To nije nataložena materija […], već vreme“ (71).
Reč je o dubokom vremenu, gde geološki stratumi krede i jure dobijaju aktualnost kalendarskog vremena (avgust mesec, godina 1992. ili 2022.). Ako svaki romanopisac dostojan svog poziva ima jednu izraženu reflektivnu crtu, onda se ona kod Ilića ogleda u njegovom pristupu vremenu. Ova misao dobila je svoj upečatljiv izraz u razmišljanjima Julijusa, protagoniste romana Pas i kontrabas. U razgovoru sa naratorom, on povezuje vreme sa gubitkom (što je nezaobilazna, gotovo opsesivna ideja kod Saše Ilića, i rekao bih, kod svake misleće osobe njegove generacije sa područja bivše Jugoslavije):
Užas suočavanja s gubitkom, na kraju, ne može se opisati ljudskim jezikom, niti šiframa starih civilizacija, možda tek pećinskim crtežima kada je čovek svojim još naivnim okom lovio životinje u pokretu, čuvajući sećanje na prvu fascinaciju proticanjem Vremena. Jer to krdo bizona u stampedu bio je zapravo najranija predstava o Vremenu i čovekovoj borbi sa njim.[4]
Rt nastavlja ovu meditaciju o vremenu, zadirući ispod pećinskih petroglifa. Ovog puta, refleksija se pretače u radnju romana. I ta radnja, neminovno povezana sa protokom vremena, vodi ka jednoj spoznaji koja je u suprotnosti sa Julijusovom idejom gubitka. Stena i kamen nisu tek inertna podloga, već u sebi nose zapis i strukturu vremena. Oni nisu svedoci dubokog vremena, već samo duboko vreme. Ideja da vreme može da sakrije tragove, da pred njim sve nestaje, govori o kratkovidosti žločinaca, kao što su vukovarska trojka, rtanjska dvojka, i mnogi drugi. Sve što se dogodilo i što se dešava u Srbiji ostavlja svoj dubok trag u vremenu.
Duboko vreme govori o njegovoj kalcifikaciji, o upornom opstanku prošlosti. Ta spoznaja je od ključnog značaja za kritiku religije u ovom romanu. Srbija sa početka 21. veka je post-sekularno društvo, koje uporno pokušava da porekne svoju sekularnu blisku prošlost. Organizovana religija okuplja pastvu sačinjenu mahom od konvertita, koja sebe vidi kao direktan nastavak jednog zamišljenog, pre-sekularnog, gotovo teokratskog društva. Time se ovo društvo lišava ne samo jednog bitnog sloja svoje prošlosti, već i same sposobnosti za kritiku poretka u kome organizovana religija voljno preuzima ulogu vodeće ideologije. Dok istinska vera podrazumeva sumnju, ideologija se zasniva na njenom odsustvu. Država koja uzima religiju kao ideologiju pokušava sebe da izuzme iz vremena, i ne samo to, nego da iz vremena amputira njegovu osnovnu odliku.
Vratimo se Julijusovom razmišljanju o pećinskom slikaru. On je, naime „morao doći do spoznaje da Vreme nije samo njegov neprijatelj, već i izvor snage. To što je dvadesetak hiljada godina kasnije […] mutirani čovek poistovetio Vreme s Novcem značilo je samo zakidanje jedne važne dimenzije ove energije, koja bi se povremeno, pošto se dovoljno zgusne, pojavljivala u istoriji kao revolucija: provala zatomljene energije nezadovoljstva raspodelom komada tela onog bakarnog [!] bizona iz Altamire, kojim se čovek još uvek hrani“.[5] Rt je povest o pirovanju ovih mutanata. 2022., 1992., i 1942. nisu samo narativne ravni, već geološki stratumi jednog društva, njegovo duboko vreme, ma kako istorijski plitko ono može da izgleda na prvi pogled.
Sile kohezije i otpora
Ovakva kalicifikacija vremena posledica je patološkog stanja društva. Kao što se kristali formiraju pod ogromnim teretom naslaga tla, tako se tokovi vremena zaustavljaju pod pritiskom društvenog nasilja koje dolazi odozgo. Zdravo društvo sagledava sebe tako što oslobađa vreme, pre svega ono istorijsko. Ono se vraća svojoj prošlosti, bliskoj i dalekoj, i dopušta sadašnjosti da se sudara sa njom, ma kako to bolno bilo, jer se time otvaraju pravci ka budućnosti.
U društvu zapretenog vremena ta razmena ne postoji. Jednom formirani, stratumi mogu da komuniciraju samo kroz naprsline koje se nekontrolisano šire. U Rtu, jedna takva pukotina poprima konture istorijske ličnosti, Ive Andrića. U romanu ima još prepoznatljivih ličnosti, od majora Šljivančanina, do nedavno preminulog jagodinskog biznismena koji svoje pučanstvo čašćava letovanjem na Paraliji. Ali, to ne kvalifikoje Rt za onu vrstu među-žanra koji se u anglosaksonskoj književnoj kritici po nekad prepoznaje kao faction. Dok neke od ličnosti prepoznatljive iz javnog života ovlaš prikriva („Hegel Smiljanić“!), Ilić uvodi Andrića u roman kao najmarkantinju pojavu iz istorije srpske i jugoslovenske književnosti dvadesetog veka. Radi se o jednoj opskurnoj epizodi sa početka rata, kada se bivši diplomata i budući nobelovac našao na kraćem boravku podno planine Rtanj.
Ne postoje, za sada, pouzdani podaci o Andrićevim kontaktima sa pokretom otpora, niti o planovima da on pređe u jednu od partizanskih jedinica koje su delovale u tom kraju.[6] Upravo ova naprslina u istorijskim analima omogućava autoru romana da u nju smesti dramatičnu epizodu o propalom pokušaju da se diplomata koji se u Berlinu rukovao sa firerom prevede na drugu stranu. Slično je i sa drugim istorijskim epizodama, kao što je miniranje kapele Sv. Đorđa na vrhu Rtnja, ili haranje „oslobođenog“ Vukovara. Skorija istorija Srbije ispresecana je ovakvim pukotinama. Ono što politika, i pod njenim pritiskom, nauka potiskuju, uradiće književnost – ona koja se na to usudi.
Ilićev spisateljski credo pronaći ćemo u jednoj od „glosa“, naslovljenoj „O sili kohezije“. Ona počinje, naravno, sa geološkom metaforom, koja nas vraća u duboko, najdublje vreme, mnogo pre pećinskih crteža, u period hlađenja zemljine kore i nastajanja stenovitih formacija. „Kada bih mogao da izdvojim sve stene na Rtnju,“ piše Ilić u ovoj glosi, „njihove sastave, razložene na minerale, kristale, kao i sve njihove varijante, dobio bih složenu mrežu planine, čiji bi svaki segment bio povezan sa onim najudaljenijim delićem, silom koja sve drži na okupu i ne dozvoljava nijednom delu se odvoji: nauka je zove silom kohezije“. (146) Mnogi pesnici i teolozi su za ovu silu koristili reč „ljubav“.
Setimo se samo Prve poslanice Korinćanima Sv. apostola Pavla: „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči“. (13:1) Ako se ova dragocena reč skoro nikada, možda uopšte, ne pojavljuje u Rtu, to je zato što ovaj roman predstavlja svet poharan do temelja (i ispod njega), a ona zloupotrebljena i instrumentalizovana do te mere da počinje da ječi i zveči. Jer kako čitamo u glosi, silu kohezije „može da naruši samo prirodna katastrofa ili čovek u svojim razaračkim pohodima“. (146) U tom stanju nalazi se srpsko društvo posle pogubnih ratova devedesetih. Njegovi temelji su premreženi naprslinama nastalih pod pritiskom nepriznatih, neprepoznatih i potisnutih (zlo)dela pojedinaca i grupa. O njima se ne priča, i još gore, ona su preimenovana, prepakovana, pokopana u sekundarne, tercijarne i neznano koliko-struke grobnice.
„Šta se desi kada se naruši sila kohezije u društvu, kada se izgube čvorna mesta prijateljstva, nestane solidarnost, ljudi otupe na tuđe pozive na pomoć, kada jedni drugima postanu vukovi? Tada potone savest, ispliva mulj, a gradskim ulicama poteče kanalizacija“. (147) Ovaj credo potvrđuje ono što znam o Ilićevom spisateljskom i javnom radu već dosta dugo. A to je da je on jedan od onih pisaca i radnika na polju kulture koji se ne libe da uđu u ove naprsline i lakune, makar se u njih probila ona kanalizacija sa površine, u pokušaju da među istorijskim sedimentima, raspuklim pod udarcima nasilja, uspostave koheziju i vrate im koherentnost.
Ovo se stremljenje prepoznaje i u samoj prozi Rta, koja balansira između fragmentarnosti i jedinstva. Geološki slojevi nisu samo mapa dubokog vremena, već i metafora tekstualnosti. Treća glosa, „O hijeroglifima“ govori o „kamenu kao knjizi“ (241). Ali reči su, takođe, kamen (284), koji romanu daju strukturu geološke slojevitosti. Radnja Rta, podsetimo se, dešava se u podzemnom Beogradu, podrumima Vukovara, u katakombama, vododerinama, lagumima, gradovima smeštenim ispod površine zemlje, jamama bez dna.
U čitavom romanu, koji je preokupiran prirodom, nebo bljesne samo dva puta. Prvi put kada se nesuđena partizanska trojka predvođena Jelenom približi kapeli na samom vrhu Rtnja. I drugi put, osamdeset godina kasnije, kada se njena praunuka Magda odvaži na takmičenje u rock climbingu iz naseobine smeštene duboko ispod vrelog peska Južne Australije. Čitaocu ubrzo postaje jasno da se ne radi samo o književnom opisu uspona, već da se i sam uspinje kroz tekst, koji teži da izađe na svoju površinu i izroni pod nebo stvarnosti. Ovo je jedno od retkih novelističkih ostvarenja u savremenoj srpskoj književnosti kome se ukazala velika i retka privilegija da se uspne u svoju stvarnost. Jer, tamo, na površini, pod nebom, na trgovima, ulicama i putevima Srbije upravo onih dana kada je roman objavljen, dešavala se (i još uvek se dešava) veličanstvena i ozbiljna svetkovina ponovnog uspostavljanja društvene kohezije.
[1] Ovo je varijacija na temu „naftnog susreta“ (oil encounter) u književnosti, o kojoj je govorio romanopisac i esejista Amitav Ghosh u tekstu „Petrofiction“ objavljenom u magazinu The New Republic (2. Mart 1992.)
[2] U knjizi pompeznog naslova Rizničari i pamtitelji: Pravoslavna duhovnost srpske književnosti XX veka, koju su uredili Ranko Popović, Davor Miličević, Zorica Nikitović, Saša Šmulja i Jovan Delić (Banja Luka: Filološki fakultet, 2013), poezija daleko namašuju prozna dela.
[3] Daniil Ivanovič Harms. Sabrana dela. Tom 1. Prevod Kornelija Ičin. (Beograd: Logos 2005), str. 591.
[4] Saša Ilić, Pas i kontrabas (Orfelin, 2019), 268.
[5] Pas i kontrabas, 269.
[6] U najnovijoj biografiji Ive Andrića, u kojoj se pojavljuju mnoge informacije koje su bile nedostupne ranijim životopiscima jugoslovenskog nobelovca, Mihael Martens navodi samo da „od jula do oktobra 1942. on živi u Sokobanji, malom mestu na istoku Srbije poznatom po lekovitim vodama,” gde počinje da radi na romanu Na Drini ćuprija. Nešto kasnije u poglavlju naslovljenom “Drug Ivo”, on navodi podatak da je Milovan Đilas “potvrdio da komunisti nisu nameravali da likvidiraju Andrića, nego da su, naprotiv, hteli da ha uvežu u svoj režim”. U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život (Beograd: Laguna) 171, 184.
Ovo je duža verzija teksta objavljeniog u „Vremenu“ br. 1803
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
