Robna marka srpskog teatra

U svim evropskim kulturama je stavljanje komada nekog savremenog dramskog pisca na repertoar nacionalnog pozorišta veoma značajan i specifičnom simbolikom ispunjen čin; simbolika se sastoji u svojevrsnom kanonizovanju tog autora, u njegovom uvođenju u počasnu formaciju nacionalnih klasika. U srpskom pozorištu nedavno se desila takva inauguracija: na sâmom kraju prošle kalendarske godine u Narodnom pozorištu u Beogradu postavljen je komad Sabirni centar, poznato ostvarenje Dušana Kovačevića. Ovim činom je aktuelna uprava Narodnog pozorišta ispravila veliki propust: naime, kao što se iz prethodnog već zaključuje, ovo je prvi komad Dušana Kovačevića, našeg vodećeg aktivnog dramatičara, koji se izvodi na jednoj od tri scene srpskog nacionalnog teatra.

SAVREMENA KLASIKA: Uvođenje savremenih dramskih pisaca u svet nacionalne klasike jedna je od osnovnih misija nacionalnog teatra, i Narodno pozorište u Beogradu je taj zadatak prilično dobro sprovodilo u poslednjih nekoliko godina. Ne zaboravimo da su pre Dušana Kovačevića kanonizovana još dvojica značajnih srpskih dramatičara i to na isti način – tako što je njihovim dramama iz prošlosti pružena mogućnost da budu ponovo scenski proverene u ovom pozorištu: prvo je, sredinom devedesetih, postavljen Razvojni put Bore Šnajdera Aleksandra Popovića, a nedavno Putujuće pozorište Šopalović i Hasanaginica Ljubomira Simovića (doduše, da se Putujuće pozorište Šopalović nije, u nekoliko postavki, već osvedočilo kao jedna od naših najznačajnijih posleratnih drama, ova vrlo slaba predstava Kokana Mladenovića samo bi dezavuisala dotično delo).

Međutim, pored pozitivnog odnosa Narodnog pozorišta prema domaćoj savremenoj drami, oličenog u navedenim predstavama, repertoar ove kuće nudi i suprotne primere: dok se Dušan Kovačević tek sad igra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, na nju je već uveliko hrupio Siniša Kovačević sa svojom Velikom dramom, umetnički više nego osrednjom sagom iz nacionalne istorije, koja ima pretencioznu ambiciju da nam, jednom za svagda, protumači srpski usud. Naravno, ne treba zaboraviti još problematičniju repertoarsku aferu Narodnog pozorišta: na njegovoj, doduše Maloj sceni, igraju se čak dve drame Mirjane-Bobić-Mojsilović… Da ove tvrdnje ne bi zvučale kao etiketiranje, upućujem čitaoce na moje kritike dotičnih komada i predstava.

Odluka da se komad savremenog autora stavi na repertoar nacionalnog pozorišta jeste važan, ali ne i dovoljan preduslov da to delo postane deo nacionalne dramske baštine. Repertoarski izbor je samo simboličan gest, jer pravu verifikaciju pruža jedino predstava urađena po tom komadu. Drugačije rečeno, potrebno je da umetnička vrednost predstave opravda ovaj izbor, da nova postavka ponudi suštinske, estetske, intelektualne i društvene razloge za ponovno scensko čitanje komada koji je pre deset ili dvadeset godina predstavljao značajnu novinu; sve drugo bi se svodilo na mrtvački teatar, na mumificiranje unapred utvrđenih veličina. Zvuči kao opšte mesto, ali ipak treba ponoviti da se najveći paradoks klasičnog dela nalazi u tome što ono, da bi bilo klasično, mora da bude i dalje savremeno – da bude od značaja i za današnju publiku. Ako nova postavka ne uspe da ponudi taj suštinski razlog, to znači da on ili ne postoji (da je repertoarski izbor bio ishitren i neutemeljen), ili da autori predstave, reditelj pre svih, nisu uspeli da ga pronađu (videli smo da bi bilo vrlo problematično vrednovati komad Putujuće pozorište Šopalović na osnovu predstave Narodnog pozorišta).

U NACIONALNOM POZORIŠTU: Čini se da predstava Sabirni centar spada u ovu drugu grupu: reditelj Božidar Đurović je zanatski solidno postavio Kovačevićev komad, ali nije ponudio novo i drugačije čitanje, nije približio dramu savremenoj intelektualnoj i društvenoj klimi, nije svoju postavku značenjski izoštrio. U predstavi uspeva da opstane globalna metafora ove mračne komedije apsurda, koja se sastoji u tome da je svet mrtvih ogledalo sveopšte moralne urušenosti sveta živih, samo što, u ovakvom scenskom tumačenju, postavljeni moralni problemi ostaju u svom izvornom vremenskom (čitaj, društvenom) kontekstu. Glavno mesto tu i dalje imaju pitanja kolaboracije i nacionalizacije za vreme i posle Drugog svetskog rata, odnosa privatne i društvene imovine i sl.

Univerzalni značenjski sloj jednog važnog dramskog dela može, naravno, da opstane i bez radikalnog tematskog osavremenjivanja, tako da izneta očekivanja nisu neprikosnovena – ona mogu da se shvate i kao kritičarev subjektivni zahtev. Ipak, ono što se sasvim sigurno očekuje od svake predstave jeste da njena forma odgovara savremenom teatarskom izrazu; taj zahtev se dodatno pojačava kada je reč o Sabirnom centru, komad koji povezivanjem sveta živih i sveta mrtvih priziva i nadahnjuje scensku maštu. Ni u tom pogledu se predstava Narodnog pozorišta ne ističe: reditelj Božidar Đurović i scenograf Geroslav Zarić su se opredelili za provereno tumačenje u kome se, dosledno tekstu, razdvajaju dva prostora. Tako se u predstavi smenjuju realistički građanski salon s drvenim nameštajem i plišanim zavesama i jedna glomazna, nedovoljno znakovita „futuristička“ konstrukcija koja predstavlja Donji svet (jedino ogromni trougaoni okvir ima metaforički potencijal jer asocira na prolaz u onostrani svet).

U glumačkoj igri je takođe dominirao prepoznatljiv pristup i to naročito u ulogama Ognjanke Ognjanović (Tetka Angelina) i Nade Blam (Lepa pekarka): one su zapadale u preteranu i dramski neutemeljenu persiflažu i to posebno u scenama žalopojki (na primer, ono Angelinino uzvikivanje „joj, joj“, koje kao da je iskočilo iz crtanog filma). Žanrovski i dramski najcelovitiju ulogu pružio je Tihomir Stanić u višeslojnoj komičarskoj studiji ciničnog kafanskog filozofa, koji na onom svetu počinje da shvata mnoge stvari koje je na ovom zanemario: u skladu sa Stanićevim fahom, Janko Savski je bio lukav, svadljiv, prek, bezobrazan, plašljiv, rezigniran i mudar marginalac. Glavni lik, profesora Pavlovića, Mihajlo Janketić je korektno postavio kao energičnog, prekog, ali iskrenog, čestitog i donekle naivnog starca.

Osim što otvara pitanje promovisanja onoga što oksimoronski određujemo kao nacionalnu „savremenu klasiku“, predstava Sabirni centar Narodnog pozorišta može da posluži i kao manifestacija jednog drugog fenomena: ona potvrđuje stav da naša teatarska praksa prilično zaostaje za našim dramskim stvaralaštvom, da je savremena srpska drama zaista glavna, ako ne i jedina robna marka srpskog teatra. Doskora se ova tvrdnja zasnivala na podacima o uspesima nekih naših dramatičara u inostranstvu, koji su ovde nerado i s velikom sumnjom primani, jer su narušavali palanačke, burazerske kriterijume vrednovanja. Tako je bilo sve do poslednjeg Sterijinog pozorja na kome su glavne nagrade odnele strane predstave rađene po domaćim komadima, čime je potvrđeno da se problem srpskog pozorišta ne nalazi u nekoj vajnoj „krizi“ domaće drame, već na drugoj strani – u oblasti produkcije, režije, ali i glume.

PROFESIONALAC U ŠVAJCARSKOJ: Dodatnu potvrdu ove teze pruža nam jedna veoma zanimljiva koincidencija: na dan kada se ovaj tekst bude štampao, u Parizu će se održati francuska premijera predstave Profesionalac, koju je, po tekstu Dušana Kovačevića, režirala Lorons Kalam u pozorištu Vidy u Lozani, najznačajnijem pozorištu u frankofonskom delu Švajcarske. Ova švajcarska predstava ne može da uvede Kovačevićevo dramsko delo u krug nacionalne klasike, što je trebalo da učini analizirana postavka komada Sabirni centar, ali je zato postigla nešto, rekao bih, još važnije: uvela je Dušana Kovačevića u red značajnih evropskih dramskih pisaca.

Šta je uradila rediteljka Lorons Kalam? Ona je, pre svega, scenski razigrala jedan izuzetno kameran i verbalan komad, ali na način koji uopšte nije proizvoljan; naprotiv, veoma je promišljen i metaforičan. Jedno od značajnijih scenografskih i rediteljskih rešenja jeste konstruisanje hodnika koji se gubi u dubini, iza kožom tapaciranih vrata kancelarije Teje Kraja. Pošto je ovo komad o tajnama iz prošlosti koje se postepeno otkrivaju i pritiskaju junake, vrata se nekoliko puta veoma naglo otvaraju da bi se u hodniku odigrali neki fantazmagorični prizori: jasno je da su ovi prizori scenske metafore košmarnih sećanja, dok je sâm hodnik metafora tunela sećanja. Sklonost ka oniričnim prizorima, koji asociraju i na filmove Emira Kusturice, rediteljka još na nekoliko mesta vrlo promišljeno ostvaruje: tako igranje ličnim predmetima, koje je bivši disident Teja godinama gubio, a njegov tajni pratilac, policajac Luka Laban, revnosno skupljao, prerasta u furiozni, dansmakabrični ples.

Ali, osim promišljene elaboracije teatarske forme, koja otkriva potencijal za scensku dinamiku i oniričnost u jednoj naizgled kamernoj i realističnoj drami, rediteljka Kalam brižljivo postavlja i značenjski sloj Profesionalca. Vrlo tačnim kostimskim i scenografskim rešenjem ona zadržava komad u njegovom izvornom vremenu – pad komunizma s kraja osamdesetih – ali, završnim prizorom u kome se pomaljaju ruševine iz naših poslednjih ratova, zaključuje da će neraščišćeni politički problemi iz prethodnog perioda uticati i na tragična dešavanja koja slede u devedesetim.

Na kraju se postavlja pitanje da li postoji nekakva veza između ove dve predstave? Pored početne datosti – drame istog autora bile su im polazište – one obe imaju i simbolički značaj: Sabirni centar Narodnog pozorišta uvodi Dušana Kovačevića i formalno u red nacionalnih klasika, a Profesionalac Teatra Vidy iz Lozane predstavlja Kovačevića kao evropskog pisca (ovde treba istaći da su se i ranije neke drame našeg autora izvodile u svetu, ali nikad u ovako dobroj postavci i u ovako respektabilnom kontekstu – u Parizu će predstva biti igrana u prestižnom Théâtre de la Ville). Spojene u jedinstven fenomen, ove dve predstave još jednom potvrđuju već iznetu tvrdnju da je savremena drama najkonkurentniji proizvod srpskog teatra na svetskom tržištu, da strane predstave rađene po našim komadima neretko ostvaruju viši estetski domet i dublji misaoni uvid od domaćih predstava rađenih po istim tekstovima. Taj uvid ne laska našem pozorištu, ali je preduslov njegovog oporavka.

Možda ne bi bilo loše da se iz tog zaključka izvede i neki praktičan nauk, pa da tako sledeći put kada budemo želeli da adekvatno valorizujemo neku značajnu domaću dramu, pozovemo reditelja iz inostranstva koji bi je postavio na nekoj od vodećih nacionalnih scena. Rad stranih reditelja na domaćim dramama u našim pozorištima i s našim glumcima bio bi dvostruko koristan: s jedne strane, dobio bi se svež i oštar pogled sa strane, neopterećen lokalnom scenskom i drugim tradicijama i, s druge strane, ostvarilli bi se, najverovatnije, viši estetski kriterijumi kojima bi naše pozorište i inače trebalo da teži… Zato, dajmo Gospođu ministarku nekom Nemcu, Bugarinu ili Mađaru, pa nek je vitla po Narodnom pozorištu u Beogradu i pravi joj sitnu decu!