Ritam pisanja

Petnaestak hrvatskih pisaca, međusobno više različitih no sličnih, zajedno s nekoliko autora iz Srbije, pre mladih nego starih, probudili su prošlog vikenda klicu sumnje da s književnim promocijama ovde nešto nije bilo u redu. Niti su bile posećene, ni poučne, ni opuštene niti duhovite. Nisu bile ni zabavne, pa čak ni radosne, što je običaj kada u ovim krajevima dođe na svet nešto novo, pa bila to i knjiga. Često su odisale nečim mrtvozorničkim, kao da se autoru odaje poslednja pošta.

Prizor je, uz retka odstupanja, uvek bio isti. Postavljen sto. Iza njega, obično četiri stolice. Ispred, mesta za publiku. Jedna stolica je za voditelja, dve za kritičare-promotere a između, sedi pisac. Gleda u pod, vrti knjigu, lista stranice, nervozno odmerava broj okupljenih i klima glavom poznanicima. Par olinjalih reči o knjizi, čestitanja uz pružanje šake u kojoj nema ni daška života i kraj. Potom se malo i potegne, a kada se rodi kakav bucmastiji romančić, nešto se i pregrize s nogu. Valja se. Pisac se dobro umorio, zanat je njegov kuluk veliki, red je okrepiti se. I tako sve dok ova rđava forma nije iscedila svaki smisao iz sadržaja.

Da je neko prošlog vikenda skrenuo pogled s tog sivila književne svakodnevice, sigurno bi primetio lice nekog od dvadesetak učesnika Festivala A kniževnosti koji se održavao u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Nije važno kog. Pojavio bi se barem jedan, ma koliko njihovo pisanje bilo osobeno, neusaglašeno ili čak suprotstavljeno. Na primer: ako volite knjige Miljenka Jergovića, pitanje je da li će vam se dopasti Zoran Ferić. Ili, dopada li vam se Igor Mandić, možda nikada nećete zavoleti Đermana Senjanovića Ćića. Pa onda, čitaoci Vuleta Žurića moda neće da uzmu u ruke nešto što je napisao Zoran Ćirić. I tako dalje, ukoliko traženje razlika između pisaca koji su učestvovali na festivalu javnog čitanja uopšte ima smisla, jer su to samo nijanse u okviru jednog te istog prizora, koji je potrajao tri večeri i nestao. No, i to je bilo dovoljno da se nasluti priroda hrvatskog književnog proizvoda marke FAK.

Vesele najave Kruna Lokotara mnogo više su podsećale na zakasneli eho iz jednog ranog Paskaljevićevog filma (ono „… rodeo, rodeo, veliki rodeo…“) nego na predstavljanje pisca koji izlazi pred publiku, što je već na samom početku osetio na svojoj koži Edo Popović:

„… A kako sve to skupa izgleda, jer mi nemamo političare, ne šaljemo pozivnice, ne podnosimo okolišanja, osim kada to ja radim jer ja sam taj mali kužni terorist, pokazaće vam naš prvi autor koji će se sjatiti za ovaj sto koji je veći nego on sam, ali nije veći od njegove književnosti. Radi se o čovjeku kojeg onaj senzibilniji dio srpske javnosti jako dobro pamti, on hoda panterovim hodom, mršav je kao mačka, premda je od nje dugovječniji… Moje dame i gospodo, naš prvi gost večeras jest Edo Popović i molim da vaš aplauz otvori ovaj FAK!“ I zaista, čuo se aplauz.

Edo Popović: „Dobro večer.“

Kruno Lokotar: „Edo, je l’ ti treba piva?“

„Pa…“

„Za grlo, suho“, upitno ga motri Lokotar nudeći mu svoju poluispijenu flašu.

„Možeš ostaviti svoj mali dio, inače naručio sam kratošiju, ali vidim da nisam dobio niti čašu vina, ali i to je okej. Izdržaću i bez toga.“

„Edo, jel’ ti treba sat?“

„Ne, ti ćeš mi štopati… Kol’ko mi daješ, kol’ko mi daješ večeras?“

„Da viiiidimooo… dvanaest minuta?“

„Malo.“

„Triiinaest minuta?“

„Daj dva’est minuta i onda…“

„Ajde dva’est pet minuta brat-bratu.“

„Hvala.“

„Ali od toga dvanaest minuta ide na uvod“, zavrteo je Lokotar prvi u nizu svojih offova koji su često imali zajednički imenitelj: Kako da ti ne bude sasvim ugodno dok razgovaramo, da to bude informativno i zabavno za publiku, a da ne popizdiš, ustaneš i odeš. Njegovo tankoćutno ispipavanje granica trpljenja retko je koga poštedelo. Te ovaj hoda kao panter a dugovečniji je od mačke, izgleda kao Korto Malteze a nije Korto Malteze, za drugog se raspituju devojke u Sloveniji jer je lep, treći je Šeherezada iz Saraj-grada, četvrti najbolji hrvatski pisac, a peti najbolji igrač picigina. Te šta je to patišpanj, kakva je razlika između krempite i kremšnite, da li kritičari prozu tog pisca nazivaju „mrzovoljni realizam“ ili možda „ohlađena seksualnost“, i da li će on čitati na ćirilici ili latinici. I tako od pisca do pisca, iz večeri u veče, mada su svi na stolici izdržali Lokotareva blaga peckanja jer je odmah postalo jasno da publika nepogrešivo sluša voditeljevo „a sada, molim vas, aplauz“. I čuo bi se aplauz koji je lečio sve.

Kasnije, tokom čitanja, svako je bio prepušten sebi. Voditelj je već bio negde napolju i nije se moglo sve do kraja nastupa očekivati da će neko zamoliti publiku za aplauz. To nije ni bilo potrebno. Svako od prisutnih otkrio je nešto što vredi pozdraviti, pa makar to bio živ čovek na stejdžu, a ne ime i sličica na koricama knjige.

Svašta se tu još moglo videti. I držanje pisca, i njegov hod, i izgled, i stil, i govor, i ritam čitanja. Neko čita polako i toplo kao da priča bajku pred spavanje, neko tvrdo, neko mirno, neko bez intonacije, a neko uronjen u tekst. Takav je verovatno i ritam pisanja svakog od njih.

Nije se tokom ta tri dana dogodila revolucija jer se postojeće stanje stvari ne može zameniti njegovim idealnim likom u hipu jednog trenutka, ali je u jednoj simboličkoj ravni napravljen rez koji se više ne može prikriti. Mada će se rutina ovdašnjeg književnog života pobrinuti da ovaj prizor što pre iščezne, trpajući preko njega hrpe olinjalih promocija, to neće mnogo toga popraviti. Deo beogradske publike je bespovratno izgubljen. Njih više niko neće pridobiti za drvenomudrena naklapanja, čak i ako je to jedina prilika da sretnu omiljenog autora. Cena je suviše visoka. Ako su nekada mislili da je problem u njima i da oko nove knjige mora da lebdi aura odrpanih fraza, sada im je jasno da pisac i čitalac mogu da komuniciraju direktno, bez posredovanja. Treći je suvišan. Ukoliko su se uz duboki uzdah već pomirili s tim da će do kraja života slušati nagvaždanja o „snažnoj semantičkoj omamljivosti“, „raskošnoj smisaonoj slojevitosti“, „izvanrednoj kompaktnosti“, „zavetnim slovima“ ili „osveštanim rečima“, sada mogu da se postide vlastite naivnosti. Ne treba pristati na sve.

Ako neko od profesionalnih predstavljača sada kaže da ne zna šta je uopšte radio na promocijama, da ništa nije zaradio i da je samo gubio dragoceno vreme, još gore po njega. Zašto je onda učestvovao i podgrejavao privid o vlastitoj neophodnosti? Čak ni oni koji su povremeno javno posumnjali u njeno veličanstvo Konvencionalnu Književnu Promociju, nisu mrdnuli prstom da se tu nešto promeni.

Možda nije bilo neophodno da neko dolazi s pasošem da bi provetrio zagušljive sale, ali se na kraju to dogodilo. Profesionalni tumači koji su svojim zadnjicama uglačali stolice u salama za promocije, sada imaju razloga da zadrhte nad svojim malim biznisom, jer piscu ne treba body guard u liku promotera nabildovanog učenim frazama. Svako može da izađe pred publiku sam. To je samo stvar hrabrosti i poštenja.